Piše: Jovan KESAR
ZA Srbe iz Krajine, akademik Jovan Rašković bio je njihov
Ćaća. U Dalmaciji, Lici, na Baniji i Kordunu, deca tako zovu svoga oca.
- Ćaća je - kaže nam dr Sanda Rašković-Ivić, psihijatar, ćerka Jovanova - kao tata, samo nešto mekše i prisnije. Tu reč naša deca počinju da tepaju, takoreći u kolevci, još dok ćapću mleko na majčinoj dojci.
Ovih dana navršilo se 15 godina od smrti Jovana Raškovića, lekara iz Šibenika, koji se godinama bavio isceljenjem ljudskih duša. Sa "glavom biblijskog proroka", ovaj srpski tribun zablistao je kao meteor na uzavreloj političkoj sceni jedne zemlje, koja će se uskoro raspasti. Svi Jovanovi pokušaji da se zaustavi rat nisu, nažalost, urodili plodom. Mržnja je eksplodirala i potekli su potoci krvi.
Po rečima akademika Dobrice Ćosića, Jovan Rašković je u srpsku politiku pokušao da unese poštenje i realizam u postavljanju nacionalnih ciljeva. On nije osnovao Srpsku demokratsku stranku da bi se uspeo na vlast, nego da odbrani nacionalno biće i suverenitet srpskog naroda U Hrvatskoj.
- Psihijatar Jovan Rašković - kaže Ćosić - u bezdušnu politiku uneo je dušu, u nacionalnu ideologiju humanizam, u hrvatsko-srpski raskol duh sporazuma, a šovinističkoj agresiji suprotstavio je demokratsko mirotvorstvo. Sve su to svojstva antipolitike u današnjem svetu totalne politike. I čim je progovorio, Srbi su ga slušali; sve što je rekao, Srbi su primili kao istinu. U tminama straha i beznađa blesnula je nada.
Ćosić naglašava da je Rašković bio protagonista nove srpske politike u Hrvatskoj i najviši politički izazov savremene Hrvatske.
- Zalažući se za razumevanje hrvatskog nacionalnog bića i političkog interesa i prava hrvatskog naroda, sa rukama ispruženim za pomirenje sa svim Hrvatima spremnim da Srbima poštuju prava koja oni imaju, Rašković je zatalasao, i ka istorijskoj, nacionalnoj i građanskoj samosvesti pokrenuo obmanut, rezigniran i obezvređen srpski narod u Hrvatskoj i BiH.
JOVAN Rašković je godinama bio na čelu Neuropsihijatrijske bolnice u Šibeniku, najstarije duševne bolnice na Balkanu. Kad neko "pošempija" u Dalmaciji, govorilo se da je "zreo za doktora Jovu". Opisujući svoje višegodišnje drugovanje sa Raškovićem, Momo Kapor, pisac i slikar, kaže:
- Rašković je bio čovek nešto nižeg rasta od prosečnog. Imao je bujnu kosu i prosedu bradu. Leti je išao uvek go do pojasa, sa hozentregerima dezena američke zastave, koji su pridržavali njegove široke pantalone ispod stomaka bez imalo traga mlohavosti. Uživao je, naime, u jelu, ali što bi se obed više primicao završetku, Doktor je sve dublje tonuo u depresiju izazvanu grižom savesti što je toliko jeo. Pio je veoma malo, obično mineralnu vodu.
Sama njegova pojava i karakter, koji su objedinjavali ličnost naučnika svetskog glasa, a u isto vreme i dobrodušnog seoskog lekara, čija je izlizana kožna torba već sama po sebi ulivala poverenje kod pacijenata, podsećali su na nekog staroslovenskog boga.
Kapor misli da on verovatno nikog nije više puta crtao nego Jovana Raškovića. Bio je opčinjen njegovom živopisnom pojavom "tom glavom boga Peruna i očima u koje se nije moglo dugo gledati".
- Od malih crteža perom i tušem - kaže Kapor - preko mnoštva crteža krejonom i sangvinom i pastela, sve do Doktorovog portreta, pokušavao sam da odgonetnem karakter i suštinu tog izuzetno zanimljivog lica koje kao da je bilo sve vreme svesno svoje bliske smrti.
Sa Jovanom Raškovićem, Kapor je uzduž i popreko obišao sve delove Dalmacije u kojima žive Srbi. Put ih je naneo i u Ravne Kotare, gde su posetili dvore čuvenog uskočkog viteza Stojana Jankovića, čiji je potomak veliki pisac Vladan Desnica. Autor romana "Proljeće Ivana Galeba" bio je višegodišnji Raškovićev pacijent. Doktor je Desnicu lečio od hipohondrije, a umro mu je na rukama od raka.
- Nisam ni sanjao da toliko pripadnika mog naroda živi u ovim krajevima - kaže Kapor. - I dok su oni iznosili svoje muke, sve nepravde i sva poniženja kroz koja su morali da prođu u državi koja nije bila njihova i koja im nije priznavala prava na postojanje, Doktor je sve dublje i dublje tonuo u svoju stolicu i depresiju. Govorio je veoma malo, tek pokoju škrtu reč, kao da ih nije slušao. Niko nije primećivao da se iz godine u godinu puni tim neizrecivim bolom od nanesenih nepravdi, sve dok, ispunjen do poslednjeg delića svoga bića, nije kao iz kakvog uspavanog, pa naglo razbuđenog gejzira iznesen bez svoje volje da jedno vreme bude vođa tog nesrećnog naroda.
A ONDA su se ispunili stadioni i trgovi na kojima je progovorio Jovan Rašković. Dok je narod padao u neku vrstu transa slušajući čoveka koga su smatrali svecem, on im je, kaže Kapor, u jednoj rečenici rekao sve: "Ja nisam vaš vođa, nego sluga!"
Kapor smatra da se Jovan Rašković nije kao drugi bacio u političku arenu da nešto stekne. Bio je priznat i poznat, poštovan i imućan čovek. Znao je ko je, šta je i koliko vredi. Jedan je od malobrojnih istaknutih srpskih intelektualaca u Hrvatskoj, koji nije krio da je Srbin, i zbog toga se nikome nije pravdao. Njemu nije trebalo ništa drugo, sem malo odmora i spokojstva, ali je on zbog svog naroda ušao u tu arenu, sve je žrtvovao, sve izgubio i na kraju je, kao poslednji lupež i razbojnik, proteran iz svog rodnog kraja.
- Ali, ni tada - kaže Kapor - kada su ga nosili na rukama, gledali u njega kao u Boga, ljubili mu ruke i tražili pomoć, koju ni sam sebi nije mogao da pruži, Doktor je postajao samo na smrt umorni lekar, koji se nagledao isuviše nesreće da bi mogao da uživa u svojoj slavi.


NAJPLEMENITIJI SRBIN
OBJAŠNjAVAJUĆI zašto je srpski puk u Hrvatskoj podigao na ruke Jovana Raškovića, zbog čega je na zborovima uz slike Svetog Save, kneza Lazara, Karađorđa, Njegoša i Vuka, nosio i sliku Raškovića, akademik Matija Bećković kaže: "Teško da su mogli naći temeljnijega, prostranijega, nesebičnijega, plemenitijega i uglednijega. Oni koji su Raškovića hteli da suze i omraze, samo su pokazali koliko su uskogrudi i uskoumni oni sami."
Bećković zaključuje: "Jovan Rašković je verovao da se bez nasilja može izboriti za prava svog naroda i da nepravdu ne sme činiti onaj kome je nepravda učinjena. Od kad je srpskih vođa, od Jovana Raškovića nije bilo miroljubivijega. Ali, kad je pala krv, to nije mogao ni primiti ni razumeti. Sad znamo kako se sve završilo i da je zbog takvog ishoda Jovan Rašković presvisnuo. Njegovog naroda nema u Krajini, očišćen je, a njegovi prvaci optuženi su za etničko čišćenje drugih."


FELjTON je napravljen prema kazivanju dr Sande Rašković-Ivić, knjigama Jovana Raškovića "Luda zemlja" i "Duša i telo" i zborniku radova o ovom srpskom tribunu u Hrvatskoj.

(Nastaviće se)