Skupštinsko zdanje proživelo je četiri posleratne decenije u znaku imena i lika Josipa Broza Tita, mada on nije često zalazio u odaje te velelepne zgrade, osim onda kada su ga predlagali i birali na najviše državne funkcije, što se od uvođenja funkcije predsednika Republike 1953. godine, redovno dešavalo.
Bile su to godine kakvog-takvog prosperiteta "druge Jugoslavije", makar da je ona dobro živela na račun kredita koje je Tito dobijao od Zapada, prostirući se preko gubera sopstvenih mogućnosti.
Tito se držao Dedinja i nesvrstanih, uklanjajući ispred sebe sve one koji bi mu zasmetali - počev od obračuna sa informbirovcima i Đilasom, pa preko Rankovića, do hrvatskih nacionalista i srpskih liberala.
Osećajući da bi stvari u komplikovanoj zemlji, kakva je bila federativna Jugoslavija, mogle krenuti nizbrdo, Tito je uz pomoć svojih najbližih saradnika, početkom sedamdesetih godina, počeo da stvara strukture vlasti koje bi izdržale iskušenja i posle njegovog odlaska. Činio je to pod pritiscima iz republika i pokrajina, a i zbog svojih poodmaklih godina.
Tako je već 1971. godine formirao Predsedništvo SRFJ, kolektivni organ, koji bi trebalo da poštedi zemlju potresa i eventualnog raspada. Naravno, Tito je izabran za prvog predsednika Predsedništva SFRJ. Desilo se to u Skupštini 29. jula 1971. godine.
A onda je učinjen korak dalje, koji jeste obrazlagan motivom jačanja i očuvanja federalne države "bratskih naroda", ali je zapravo bio početak delovanja centrifugalnih sila "ušančenih u republičkim i pokrajinskim centrima koje su vukle svaka na svoju stranu. Bili su to ustavni amandmani iz 1974. godine, preko kojih je Jugoslavija postala više konfederalna, nego federalna zajednica šest republika i dve pokrajine, koje su amandmanima dobile, maltene, status republika.
PREDSEDNIŠTVO SFRJ, kao kolektivni organ, ostalo je i dalje na sceni, a Tito na njegovom čelu. Ali, onda je povučen potez koji će ovekovečiti rukovodeću ulogu Josipa Broza. Na zasedanju Skupštine 16. maja 1974. godine, Tito je izabran za doživotnog predsednika Jugoslavije. Poslanici, zapravo, rečeno je tada, nisu birali, nego su samo "verifikovali volju naroda da se drug Tito, radnik, komunista, borac za mir u svetu, doživotno zadrži na čelu zajednice ravnopravnih naroda i narodnosti i na čelu jugoslovenske revolucije".
Na 300 listića koje su podeljeni poslanicima bilo je samo jedno ime: Josip Broz Tito. Kad je glasanje obavljeno, predsedavajući Kiro Gligorov je saopštio da je Tito izabran jednoglasno, da nije bilo nijednog glasa protiv.
Titu je tada do 82. rođendana nedostajalo svega devet dana.
Posle toga, Tito skoro da se nije ni pojavljivao u zdanju savezne Skupštine, pod čijim je svodovima, uz pomoć zakonskih propisa i mimo njih, čuvano i štićeno "ime i delo" doživotnog predsednika.
Titov ispraćaj na večni počinak 5. maja 1980. godine, bio je upravo u zdanju na Bulevaru, gde će mu naredna četiri dana građani Beograda i cele zemlje, kao i mnoge delegacije iz inostranstva, odavati poslednju počast.
Kovčeg sa Titovim posmrtnim ostacima dovezen je iz Ljubljane vozom u Beograd i 5. maja u 18 časova počela je da ulazi nema kolona građana u zgradu Skupštine, odajući poštu lideru druge Jugoslavije. To će trajati do 8. maja u podne. A onda je pogrebna povorka, u kojoj su bile stotine hiljada ljudi, krenula od Skupštine ka "Kući cveća", Dedinju, gde je Tito sahranjen.
Svi zvaničnici i svi mediji prenosili su onu kratku i reklo bi se jednodušnu poruku: "I posle Tita, Tito".
Brzo će se ispostaviti da takav film nigde nije viđen, pa ni u Jugoslaviji, koliko god da su se njeni narodi i njeni političari zaklinjali da neće "skrenuti" sa Titovog puta i da će "čuvati bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga".
I pod svodovima skupštinskog zdanja počele su sve češće i sve više da se osećaju varnice i primećuju pukotine među onima koji su tu predstavljali "bratske narode" i zaklinjali se u Titov "put".
Skupština je na čelo države, po ustaljenom rotacionom principu, birala predsednika Predsedništva, do kojih ni poslanici, ni javnost nisu mnogo držali, mada je bilo među njima onih koji su gajili iluzije da će moći da nastave Titovo delo.
Prvi među njima i poslednji na toj funkciji, koji je takođe verifikovan u Skupštini, Stjepan Mesić, predstavnik Hrvatske, javno je rekao da on ne misli da nastavi Titovo delo i da očuva Jugoslaviju, nego da je njegova misija da tu državu rasturi.
I bi tako, naravno, ne samo zahvaljujući njemu.
Palata na Bulevaru je na sve to, reklo bi se, ostala ravnodušna, mada su se u njenim odajama i pred njenim kapijama odvijala dramatična dešavanja, kao što su bili dolasci ogorčenih radnika iz unutrašnjosti i ojađenih Srba sa Kosova.

PRVOMAJSKE PARADE

GODINAMA posle Drugog svetskog rata, u eri socijalističkog zanosa, Bulevarom ispred Skupštine organizovane su prvomajske parade, u kojima su učestvovale oružane snage FNRJ, radnici i seljaci, radni kolektivi iz svih krajeva zemlje, omladina i studenti.
Na svečanoj tribini ispred Skupštine, Tito je obično u maršalskoj uniformi pozdravljao učesnike parade koji su već od ponoći 1. maja bili pripravni u poprečnim ulicama da se u određeno vreme uključe u prvomajsku paradu.
A posle je i to zamrlo. Najduže je potrajala proslava Dana mladosti, tj. Titovog rođendana i nošenja njegove štafete.

TITOVI GRADOVI

POJEDINI gradovi u zemlji, takođe, po reprezentativnoj zastupljenosti, dobijali su još za Titova života njegovo ime: Titovo Užice, Titograd, Titov Drvar, Titova Korenica, Titov Veles, Titovo Velenje, Titov Vrbas i Titova Mitrovica. Svakoj republici i svakoj pokrajini po jedno Titovo ime.
Jedino su, beleže hroničari, noćni diverzanti rušili tablu na kojoj je pisalo "Titova Mitrovica". Da ne bi bilo zabune, reč je o Kosovskoj Mitrovici.
(Nastaviće se)