NOVI stanari u zgradi Narodne skupštine, kad su se jednom domogli slobode i vlasti, užurbano su radili na novom državnom uređenju zemlje, ne zanemarujući pri tom ni učvršćenje sopstvene vlasti, služiće se u popriličnoj meri šemama i manirima iz prakse i teorije sovjetske države, kakvo će na početku pedesetih godina biti, recimo uvođenje seljačkih radnih zadruga, što je bilo drugo, naše ime, za sovjetske kolhoze.
Odmah po donošenju novog Ustava, u januaru 1946. godine, pri kraju te iste godine u Skupštini su doneti zakoni o nacionalizaciji većih industrijskih preduzeća, banaka, velikih trgovinskih firmi, transportnih sistema i drugih privatnih preduzeća.
Značajan deo imovine konfiskovan je onima koji su proglašeni za narodne neprijatelje, ili su već pobegli iz zemlje.
Skupštinsko zdanje bilo je u tim godinama svedok vrtoglavog uspona na lestvici vlasti i popularnosti jedne ličnosti, koja je u svakom slučaju, sporio to neko ili ne, obeležila maltene celokupnu epohu jugoslovenske države, ili bar one tri Jugoslavije koje su bile pod njim - Demokratske Federativne Jugoslavije, Federativne Narodne Republike Jugoslavije i Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Onu poslednju Saveznu Republiku Jugoslaviju, koja je već bila ostala bez odrednice "socijalistička" i bez četiri bivše članice zajedničke države, Tito nije doživeo.
U Skupštini je Tito u junu 1950. godine (bio je samo predsednik vlade) podneo ekspoze u kojem je objasnio kako se i zašto fabrike daju na upravljanje radnicima. Bio je to jasan odgovor na državni socijalizam koji se praktikuje u zemljama sovjetskog bloka, sa kojim je ondašnja Jugoslavija ideološki, a umalo i vatreno, zaratila 1948. godine, u vreme informbiroa.

BILA je to najava i početak uvođenja radničkog samoupravljanja u ekonomski sistem zemlje, zatim uvođenje društvene, umesto državne svojine, a sve u težnji i političkoj zamisli da se u zemlji gradi socijalizam "humanog lika", nešto sasvim drugačije od prakse socijalističkog bloka na istoku, na šta su pozitivno reagovali i mnogi levi teoretičari u Evropi.
Vreme će pokazati da je to, uz one maglovite formulacije o "udruženom radu", ipak bila utopija, koja je Titovom režimu bila od pomoći ponajviše u balansiranju između dva oprečna bloka, odnosno dve velike sile.
Savezna narodna skupština, kako se onda zvanično zvala, usvojila je 13. januara 1953. godine Ustavni zakon kojim se uvodi funkcija predsednika Republike. Dan kasnije Tito je izabran za prvog predsednika FNRJ. Jednoglasno i bez protivkandidata. I tako je bilo i u svim narednim biranjima 1954, 1958, 1963, 1967, 1971. Te 1971. godine Tito je biran na novu, a zapravo istu funkciju - za predsednika Predsedništva SFRJ, organa koji je osnovan da bi se naglasila što veća uloga republika i pokrajina, a i da bi se otpočeo proces priprema za Titov odlazak.
U tom svom usponu, koristeći rivalstvo dva bloka i nezadovoljstvo "trećeg sveta" njihovom dominacijom, Tito je 1961. godine, uz pomoć indijskog predsednika Džavarhalala Nehrua i egipatskog šefa države Abdela Gamala Nasera, sazvao prvi Samit nesvrstanih u Beogradu i iznenadio mnoge u svetu da je jedna, ipak, mala i socijalistička Jugoslavija mogla da okupi "treći svet" u svojoj kući.
Samit je održan u zgradi Savezne skupštine od 1. do 6. septembra 1961. godine. To su bili uzbudljivi dani za Beograđane, a takođe i za osoblje zdanja na Bulevaru, koje je u tih šest dana moglo da vidi šaroliku paradu predsednika i vladara iz trećeg sveta, koji su u svojim nacionalnim nošnjama, okruženi pratnjom dali sasvim drugačiju sliku jugoslovenskoj prestonici. Tim šarolikim skupom pod svodovima Narodne skupštine bili su zadivljeni i jugoslovenski izveštači, među kojima je kao mladi reporter bio i autor ovih redova.

PRVOM skupu nesvrstanih u Skupštini učestvovali su šefovi država i vlada 24 zemlje, njih pet su bile posmatrači, a samitu su takođe prisustvovali i predstavnici tridesetak oslobodilačkih i mirovnih pokreta, kao i drugih progresivnih organizacija.
Sa skupa, na kojem su svojim autoritetom dominirali Tito, Nehru i Naser, upućeno je pismo ondašnjem predsedniku SAD Džonu Kenediju i prvom čoveku sovjetske države Nikiti Hruščovu, sa zahtevom da imaju više razumevanja za težnje naroda "trećeg sveta", onih koji bi da budu slobodniji, da bolje žive, a da se ne priklanjaju nijednom bloku.
Od nesvrstanih su u Beogradu ostale samo uspomene - nekoliko desetina platana koje su učesnici dva samita koji su održani u našem glavnom gradu, zasadili u Parku prijateljstva na Novom Beogradu i jedan više nego skroman obelisk pored Brankovog mosta.
Od ta dva beogradska Samita nesvrstanih, samo je prvi bio u Skupštini, dok je drugom, dvadesetak godina kasnije domaćin bio kongresni Centar "Sava".

VLADA I POSLANICI
U POSLERATNOM doterivanju i prilagođavanju novim vremenima i novim vlastima enterijera Narodne skupštine, izvesne promene je, po svemu sudeći na inicijatvu Kardelje, doživela i velika sala, u kojoj je godinama zasedalo Savezno veće.
Naime, po zamisli arhitekte Ilkića, a tako je uradio i njegov sledbenik i naslednik Krasnov, velika sala je bila tako postavljena i opremljena, da su članovi vlade, kad prisustvuju zasedanjima, bili okrenuti licem ka poslanicima.
Posle je to promenjeno, pa su se i članovi vlade našli u istom položaju u kojem sede poslanici, tako da je ispalo da jedni drugima ne gledaju u oči.

(Nastaviće se)