Piše: Borislav Lalić
Kad su partizani stigli u Beograd i oslobodili ga, zajedno sa trupama Crvene armije 20. oktobra 1944. godine, zatekli su opustošen i izmučen grad, a u njegovom središtu prazno ali ipak očuvano zdanje Skupštine Kraljevine Jugoslavije, iz kojeg je samo nekoliko dana ranije izbegla civilna okupatorska uprava za Srbiju, koja je tu bila smeštena u vreme nemačke okupacije.
Za partizanima, koji su nastavljali da teraju neprijatelja prema zapadu, preko Save i Srema, u slobodni Beograd je sa Visa stigao i vrhovni komandant partizanske vojske Josip Broz Tito i ubrzo se pojavio pod svodovima skupštinskog zdanja, preko puta Starog i Novog kraljevskog dvora, koji su takođe ostali prilično očuvani posle nemačkog bombardovanja i ratnih razaranja.
Zbilo se to 19. novembra 1944, nepun mesec po oslobođenju glavnog grada, kada su se u skupštinskoj zgradi okupili članovi predsedništva AVNOJ da tu održe prvu sednicu u slobodnom Beogradu. AVNOJ je u to vreme bila neka vrsta "narodne skupštine" nove vlasti, skupštine koju su po partijskim i vojnim kriterijumima sastavljali ratnici i čelni ljudi Komunističke partije, pri čemu je Tito, sa svojim najbližim saradnicima, bio neprikosnoveni vođa i oličenje koncentracije vojne i partijske vlasti - i u Privremenom narodnom veću i u Vrhovnom štabu i u AVNOJ-u.
PRAZNA i nema Skupština je, reklo bi se, ravnodušno dočekala nove goste, valjda i zbog toga što je već u tih desetak godina svog postojanja mogla svašta da vidi da bi išta moglo da je iznenadi. Na toj sednici predsedništva AVNOJ-a doneta je odluka da se Titu dodeli drugi orden Narodnog heroja. Bio je to jasan nagoveštaj da Skupština i nova država započinju novi život u znaku imena i dela vođe koji, očigledno, nije bio nimalo opterećen legendom o ukletom zdanju.
Počinjala je nova era u životu nove države, a takođe i u životu stare Skupštine, koja će u narednim godinama i decenijama biti svedok i domaćin mnogih istorijskih dešavanja, promena i lomova, ali će, pri tome, ipak očuvati svoju fizionomiju, naravno, uz ona uzgredna šminkanja i podešavanja koja je nametala nova vlast, želeći da se oslobodi nasleđa stare Kraljevine i svega onog što na nju i njenu vlast podseća.
Pod svodovima ovog zdanja oblikovale su se nova vlast i nova država "bratskih naroda", koja je baš zbog te šarolikosti federalne države, a sve u znaku očuvanja "bratstva i jedinstva", za tih 45 godina komunističke vladavine doživljavala svakakve promene. Inovacije i odluke koliko god su bile usmerene na očuvanje zajedničke države, doprinele su i njenom sunovratu.
NOVA vlast je ubrzano počela da deluje i pod krovom zdanja na Bulevaru, koji će u duhu novog vremena dobiti naziv Bulevar revolucije, ime koje će potrajati sve do devedesetih godina prošlog veka.
Na trećem zasedanju AVNOJ-a 10. avgusta 1945. godine, kada je zemlja bila oslobođena, a nova vlast namerna da krene putem socijalizma do kraja, doneta je odluka da se zemlja nazove Demokratska Federativna Jugoslavija. To je bilo u duhu zasedanja iz Jajca 29. novembra 1943, kada su udareni temelji federativne države koju će činiti pet naroda - Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci i Crnogorci.
Tito je onda već bio predsednik privremene vlade. Za 29. novembar 1945. godine, dve godine posle istorijskog Drugog zasedanja AVNOJ-a na slobodnoj teritoriji, zakazana je sednica ustavotvorne skupštine u zgradi Skupštine. Na toj sednici država je proglašena za republiku, a monarhija je ukinuta. U deklaraciji sa tog zasedanja stoji: "Demokratska Federativna Jugoslavija proglašava se narodnom republikom pod imenom Federativna Narodna Republika Jugoslavija."
Poslednjeg dana januara 1946, u zgradi nove Skupštine donet je novi Ustav FNRJ.
Tito je već bio na funkciji predsednika Vlade i na čelu partije. Počinjala je era njegove vladavine.

OGRADA

OKO zgrade Skupštine postojala je dobro osmišljena i još lepše urađena ograda od kovanog gvožđa, koja je celom kompleksu od oko pola hektara, koji okružuje skupštinsko zdanje, davala još monumentalniji izgled.
Međutim, 1956. godine doneta je odluka da se ograda ukloni. Nove vlasti, koje su, kao što to uvek biva, htele da menjaju staro stanje stvari, rekle su da nema potrebe da se Skupština štiti, jer je ona sada narodna, da između nje i naroda ne sme biti nikakvih barijera i ograda.
Neki od stručnjaka onog vremena izneli su i argumenat da će zdanje Skupštine bez ograde još više doći do izražaja. Oni su podsetili da glavni projektant Ilkić nigde u svojim nacrtima nije predvideo podizanje te ograde.
A šta je bilo sa ogradom? Odneta je u nepoznatom pravcu. Pričalo se čak da je odneta u Makedoniju, a možda i u Hrvatsku, mada nije isključeno da ona negde i danas stoji postavljena u nekom elitnijem kraju Beograda.


(Nastaviće se)