Mileva Marić, prva naša poznata fizičarka, svojom pojavom je skrenula na sebe pažnju javnosti patrijarhalne Vojvodine i emancipovane Evrope, na kraju devetnaestog i na samom početku dvadesetog veka. Ova mudra, skromna, tiha naučnica, uvek je bila, sa radošću, okrenuta dokazanim istinama koje je ljudima, upravo, matematika omogućila. Zato je, veoma darovita i uporna, marljivo radila - prionula da i sama proučava i otkriva one zakonitosti prirodnih pojava koje su se činile i, naizgled, bile nedokučive. Uspeće, uz pomoć supruga Alberta Ajnštajna i svojih kolega, da pronalazi, otkriva, i doprinese spoznaji i dokazima pretpostavki mnogih nepoznanica života na našoj planeti.
Mileva je rođena u Titelu, 19. decembra 1875. godine.
Veselje je vladalo u domu kod mladih supružnika Marije i Miloša. Možda nije slučajno da se Mileva rodila na verski praznik, Nikoljdan. Pomisliše da će svetitelj da štiti njihovu hromu devojčicu.
Njihova briga bila je samo njihova; oprezno su izbegavali razgovor na tu temu. Poveli su je kod najboljih lekara, probali razne domaće lekove i učili je da pravilno hoda. Napretka nije bilo. Hroma devojčica je i sama htela da ispravi tu manu, iako nije bila svesna zašto je to tako važno u njenom tek započetom životu.
NAJRANIJE detinjstvo i život na salašu, kod babe i dede u Kaću, za Milevu je bio idiličan. Ova oaza mira, u čarobnoj prirodi dvorišta njihove kuće, razbuktavala je njenu dečju maštu. A kasnije, i u novosagrađenoj kući igrala se i pela na kulu zvonaru. Posmatrala je odozgo drveće i cveće njihove bašte i trčala za kokoškama i pilićima po dvorištu. Volela je da ih prebrojava i prepoznaje. Ali, Marići se sele u Rumu, gde će Miloš službovati.
Mileva u Rumi vredno uči i sa odličnim uspehom završava niže razrede “Opće pučke škole”. Lako se uklopila u novu sredinu. Prilično je dobro govorila nemački jezik i solidno svirala na klaviru. Odmah je bila zapažena od rumskog učitelja, koji ju je stalno hvalio i nagrađivao visokim ocenama. Njeno predznanje, urođena ozbiljnost i mirnoća, već tada su je primetno izdvajali od druge dece njenog uzrasta. Bila je najbolja u svim oblastima nauke, pa je sa odličnim uspehom završila i četvrti razred pomenute škole.
Svi pokušaji i napori lekara da poprave hod hromoj devojčici, ostali su bezuspešni. Svoju potajnu tugu pobeđivala je radom i igrama s bratom Milošem i sestrom Zorkom. Roditelji su im obećali da će svi troje s majkom ići u Kać: da se kriju i penju po plastovima sena, da slušaju zvonjavu s čarobne kule. A posle u Titelu kod babe i dede da se kupaju na reci. Pre nego što su krenuli tamo, trčkarali su, kao bez glave, po sokacima, sa rumskom decom.
Jednog dana je slučajno čula šta joj rumska deca dobacuju i videla kako je imitiraju. Upućivali su joj pogrdne reči na račun hoda. Naljutila se. Skupila je snagu i hrabrost da ne pusti suze.
Trudila se Mileva i uspela da nekako prevaziđe i zaboravi taj nemio događaj, no, ipak, sa ožiljkom u duši.
Ovoga puta Miloš, s decom i suprugom, seli se u Sremsku Mitrovicu. Radiće kao administrativni službenik.
Dolaskom u novu sredinu, Mileva će se ponovo naći u školskoj klupi. Zadiviće svoje profesore i drugove brzim logičkim rasuđivanjem, dobrim pamćenjem i, već tada, poznavanjem matematičkih zadataka koji su bili za starije uzraste. Matematika i fizika, budile su njeno veliko interesovanje. Dobra koncentracija ukazivala je predavačima da ima talenta za egzaktne nauke.
(Nastaviće se)