Piše: Petar Petrović

PRE punih sedam godina u anketi dnevnog lista „Večernje Novosti“, Petar Lubarda je proglašen za najuspešnijeg slikara proteklog stoleća. U godini kada se navršava jedan vek od njegovog rođenja, mnogo je razloga da se na stranama istog lista o Petru Lubardi piše i govori ne samo o onome što je opšte poznato i što je istorija jugoslovenske umetnosti 20. veka o njegovom delu već odavno utvrdila, već i o onome što je činilo deo njegovog životnog puta. Feljton koji je pred čitaocima je prilog obeležavanju stogodišnjice rođenja slikara Petra Lubarde.


* * * * * * * *

     Petar Lubarda je rođen 27. jula 1907. godine u Ljubotinju na Cetinju, kao prvo od šestoro dece Đura Lubarde i Marije Vujović. Petrov otac je bio oficir crnogorske vojske, a potom i potpukovnik vojske Kraljevine SHS, odnosno Kraljevine Jugoslavije. Majka Marija bila je domaćica. Imala je dva brata, Blaža i Mila, i jednu sestru Stanu. Rano je ostala bez roditelja. Težak život u detinjstvu i mladosti nije je,
nažalost, mimoišao ni u bračnom životu - od šestoro dece koje je izrodila sahranila je četvoro. Jelena, Milka i Nikola su umrli još kao đaci, a Veljko u 33. godini. Nadživeli su ih, Petar kao najstarije i Vjera Lubarda-Dorner kao najmlađe dete u porodici. Sâm Petar nije imao dece, dok Vjera Lubarda-Dorner ima ćerku Đinu, koja danas sa suprugom C. T. Lazarom i troje dece živi u Kfar-Savau u Izraelu.
Zbog prirode oficirskog zvanja oca Đure, porodica Lubarda bila je primorana na stalna preseljenja. Prvo nameštenje mu je bilo na Cetinju, potom u Zelenici, pa Sinju, Šibeniku i Kninu, sve do 1932. godine. Narednih osam godina porodica Lubarda živi u Sremu, tačnije u Rumi gde je otac Đuro imao službu u tamošnjem garnizonu. Po penzionisanju vraća se na Cetinje i u njemu provodi do 1945. kada je streljan.

Petar Lubarda se rado sećao svojih dečačkih dana provedenih u Ljubotinju. Tu je učio osnovnu školu, kada je već počeo Prvi svetski rat. U tom dobu je stalno švrljao i crtkarao olovkom, a kada bi olovku polomio ili oštetio, bio je kažnjen batinama, jer se nije mogla kupiti druga.
MNOGO vremena je provodio posmatrajući crnogorske krševite predele, naročito puteve. Oštrim kamenom rezao je po stenama svakojake stvari koje su ga kao dečaka privlačile. Oštrim okom zapažao je i pojedine stvari iz prirode koje su mu se još tada, u detinjstvu, urezale trajno u sećanju. Mnogo godina kasnije, u vreme njegove poslednje velike retrospektivne izložbe u Umjetničkom paviljonu u Titogradu (danas Podgorici) 1968, kada je bio u samom zenitu stvaralačke zrelosti i kada je bio već uveliko poznat i priznat širom sveta, Lubarda je svoja sećanja na detinjstvo, mladost, školovanje, prijateljstva i susrete sa umetnicima, kao i razmišljanja o umetnosti, izneo u jednom dužem intervjuu koji je vodila istoričar umetnosti, novinar i publicista Olga Perović, a koji je objavljen posle njegove smrti 1974. godine. Iz tog razgovora na početku izdvajamo jedno umetnikovo zapažanje koje će u kasnijem životu bitno uticati na formiranje njegovih pogleda i shvatanja o životu i umetnosti:
„Često sam gledao orlove kako kruže ... i jedared sam imao prilike da vidim orla koji je nosio jednu zmiju. To je za mene bio jedan poseban doživljaj jer sam mislio: kako je moćan orao, pošto je zmija za mene jedan drugi, zli pojam bila. Tako živeći u toj sredini, razvijale su se moje sklonosti, kako bi se reklo za umjetnost“.
U samoći, u istom onom kršu koji će četiri decenije kasnije postati njegova osnovna slikarska preokupacija, u prvi dečački doživaljj surovih i usamljenih brda upleo se neki čudan strah. Za vreme oluja, u tamnim noćima u kojima su gromovi parali nebo a kiša lila, mali Petar je gledao u pravcu brda u kojima je njegova mašta naslućivala prirodne snage. Taj osećaj će do smrti nositi u sebi.

U DRAGOJ uspomeni Lubarda je čuvao sećanje na svog učitelja Vukića iz Ljubotinja. Imao je mnogo strpljenja sa decom. Pričao im je i objašnjavao puno. Nije imao onu strogost koju su deca navikla da sreću kod tadašnjih učitelja. Koliko je bio dobar čovek prisećao se da ga je u vreme kada padne veliki sneg ili je neko nevreme, učitelj Vukić uzimao na sebe, metnuo za vrat i nosio sve vreme do kuće.
Po prelasku porodice iz Ljubotinja na Cetinje, Petar je nastavio da crta sa još većom ljubavlju, mada se videlo da sa ostalim obavezama u školi nije imao toliko uspeha kao u crtanju. Zbog rano ispoljene ljubavi za crtanjem i slikanjem, Petar je od svojih roditelja često primao ukore, a ponekad i oštre kazne, ukoliko bi zarad crtanja zapostavio učenje u školi. Po uspehu u školi bio je negde u sredini, ni loš ni dobar. Otac Đuro nije bio oduševljen time što se Petar još kao dečak zainteresovao za slikarstvo. Sećao se da su mu roditelji govorili da od tolikog mrčenja (tj. crtanja) ima da zaludi i da zbog toga od njega neće postati ništa. Želeli su da im sin pre bude lekar, inženjer ili oficir, nego neki ubogi slikar ili „mazalo“.
(Nastaviće se)