U VREME kad je Stefan Nemanja stvarao Rašku (1168), prvu srpsku državu, bio je oženjen jednom Anom.
Čija je i odakle je bila ta Ana?
Iako je rodila i prvog srpskog kralja (Stefana Prvovenčanog), kao i umnog Rastka (Svetog Savu), njena biografija ostala je samo na imenu.
Kako je jačala država, rastao je i ugled njenih vladarskih kuća, a pripadnice ženskog pola postale su nezaobilazne teme biografa. I Srbi su blagovremeno uočili moć bračne postelje, pa su i oni takve moći ugrađivali u državnu strategiju. To se lako uočava i na primeru Nemanjinog sina Stefana Prvovenčanog. Njega je otac oženio Jevdokijom, ćerkom vizantijskog cara. Jevdokija je bila dobra dok je on nosio titulu župana, ali kad su mu porasli vladarski apetiti, kad mu je država postala još moćnija, ona je odagnana i vraćena ocu. Tražena je nova snaha, ona koja će Stefanu otvarati put ka kraljevskoj kruni. Isprosio je jednu Anu, ali sa podužom biografijom - bila je unuka mletačkog dužda. Interesi države su diktirali da se, osluškujući jug, gleda na zapad...
Nemanjin unuk, Uroš Prvi, ženidbom sa Jelenom Anžujskom, ćerkom kralja Sicilije i Napulja, nadvisio je ugled oca, a u svatove je pozvao "celi narod". Ta srpska kraljica, u čiju čast je ibarska dolina bila zasađena jorgovanima, koji i danas mirišu, opstaje kao legenda. U mirisu jorgovana, Jelena je rodila i dvojicu srpskih kraljeva, Dragutina i Milutina. Bračno iskustvo dede i oca, Milutin je samo obogatio. U njegovo vreme Francuska je bila moćna država. Iskoristio je Milutin majčine rodbinske veze i krenuo u diplomatsku ofanzivu...
NA dvor kralja Filipa Četvrtog Lepog poslao je emisare. Dobro pripremljeni i opremljeni, na put su krenuli - Marko Lukarić, kao ministar spoljnih poslova, a senka mu je bio Trifun Mihailović, specijalni savetnik za bezbednost. Oni su imali zadatak da predlože Francuzima vojni savez, a ako domaćini to prihvate, onda i...
Da njegovu ćerku, princezu caricu Zoricu ponude za ženu kraljevom sinu, bračnu vezu kao dodatnu garanciju da će se dogovoreno i poštovati. Ovim Milutinovim darivanjem domaćini su bili oduševljeni. Uzbudio se kralj, a još više princ, pa je ponuđeno i prihvaćeno bačeno na papir: sastavljen je bio protokol - ugovor, koji je 27. marta 1308. godine overen u tamošnjoj opštini. Ozbiljnost ovog ugovora ogleda se i u jednoj od odredbi, koja kaže da će srpska princeza promeniti veru i primiti katoličanstvo.
Sa Milutinovim izaslanicima kralj je odmah poslao svoje ljude da stvar izvide, ali i da "begenišu snahu". Vojni savez je sklopljen, a ugovor potpisan 15. jula 1308. godine: carica je bila isprošena. Vojna pomoć Francuske za obračun sa Vizantijom nije bila potrebna, ali neka je za svaki slučaj. U toj situaciji Milutin je više mislio na sklapanje svog petog braka nego na prvu udaju svoje miljenice. Milutin je sklopio neuobičajeni brak; njemu je car za ženu dao svoju ćerku Simonidu koja je imala svega osam godina. Taj bračni ugovor odjeknuo je kao senzacija, a toj bračnoj zajednici javno se suprotstavio i carigradski patrijarh.
MILUTIN je ostao zapamćen kao "mačo" muškarac među srpskim vladarima, kao najveći brakolomac, ali i kao vladar koji je bračne veze najuspešnije koristio za ostvarivanje državnih ciljeva.
I u bračnim posteljama srpskih vladara kovani su ratni i zaverenički planovi, ali i donošene odluke o miru. To se može uočiti i iz Dušanove biografije, koji je Srbiju Nemanjića doveo ka svom vrhuncu. I jedna od najlepše opevanih ženidbi srpskih vladara je bez sumnje - ženidba cara Dušana (1332), sa Jelenom, sestrom bugarskog cara.
Mnogi znalci su davno otkrili da su Srbima, po karakteru, najbliži Bugari. Bliskost je nesporna, ali je praćena i istorijskim iskustvom: Bugari su lukaviji, što je vidno kroz istoriju. U epskoj pesmi o ženidbi Dušanovoj, Srbi se svete svojim "dvojnicima" tako što ih nadmudruju i pobeđuju u svim klopkama, u koje su svatovi bili uvučeni.
Preko bračnih veza, to jest, svadbi, može se pratiti ugled srpskih vladara, ali i moć države u prošlosti. Brak Aleksandra Karađorđevića i rumunske princeze Marije (1922) bio je poslednji u kome je interes države bio odlučujući.
Kako je bilo, pre 85 godina, kad se kralj ženio, a Kraljevina slavila...
DA nije bilo Oktobarske revolucije (1917) kralj Aleksandar Karađorđević (1888-1934) oženio bi se ruskom kneginjom Tatjanom.
U mladalačkim godinama, dok su se školovali u Petrogradu, princeza i princ su bili vrlo bliski, a svoja osećanja nisu ni krili; i pred svedocima su bili na "ti".
Tatjana je bila uzrok što je, sada već srpski regent, očajavao zbog tragične sudbine i svega što se u to vreme zbivalo u, njemu dragoj, Rusiji.
Ovu tvrdnju izneo je Užičanin Panta Drašković u svojim memoarima. Panta je bio višegodišnji Aleksandrov ađutant i najpouzdaniji svedok njegovih najintimnijih osećanja. Tako je ostalo i svedočenje da se regentu, u vreme žestokih bitaka u Prvom ratu, sviđala Kragujevčanka Brankica Milošević. Kako je ispoljavao te simpatije? Ceo njihov odnos, po Pantinim zapisima, završavao se "ljubaznim pozdravima", a celi Kragujevac je glasno pričao da je ona "njegova metresa"!
Drašković, koji je stekao i generalski čin, a bio je i ministar u vladi Milana Nedića u vreme Drugog rata, bio je kategoričan: "Aleksandar tokom celog Prvog rata nije ni opipao `žensko čeljade`!"
Što se regent već ne ženi, bilo je opšte i javno pitanje odmah posle slavne pobede srpske vojske i stvaranja prve Jugoslavije, odnosno Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine.
Odmah je sledilo i potpitanje: ko će biti ta srećnica, buduća kraljica?

(Nastaviće se)