GODINA 2007. u znaku je proslave kada je po oslobođenju Beograda iz turskog ropstva pre dva veka u glavni grad iz Zemuna, 19. avgusta, čamcem stigao Dimitrije Obradović u monaštvu nazvan Dositej, poznat pod simboličnim imenom "srpski Sokrat".
Taj veliki narodni prosvetitelj u vreme kada je vožd Karađorđe sa srpskim ustanicima oslobodio srpsku zemlju, vratio se u svoju otadžbinu delujući kao mudri i praktični filozof, pisac niza poučnih knjiga ("Pismo Haralampiju", "Život i priključenija", "Sovjeti zdravog razuma", "Pesma o izbavljenju Srbije" i dr.), kao i prevedenih dela sa nekoliko stranih jezika ("Basne", "Sobranije", "Etika"), uključujući domaća pisma i započete memoare "Jastuk groba moga", uzbudljivo svedoče o njegovoj plodnoj literarnoj aktivnosti usmerenoj "na polzu srpskog naroda".
Kao pobornik prosvetiteljskih ideja 18. veka, poznati racionalist i reformator, koji je težio da svoj narod prosveti i uzdigne na nivo drugih, obazovanih žitelja ondašnje Evrope u kojoj je dugo boravio "učeći i podučavajući druge", Dositej Obradović, posebno, aktivan je kao osnivač beogradske Velike škole, preteče Univerziteta, a zatim kao istaknuti Voždov savetnik, političar i diplomata, prvi naš popečitelj (ministar) prosvete.
S PRAVOM istoričari književnosti ističu da je čitava Dositejeva prosvetiteljska aktivnsot bila usmerena k izbavljenju i oslobođenju od tiranstva, gluposti i varvarstva vekovima porobljenog srpskog naroda, da bi za njega pisao i prevodio poučne knjige na narodni jezik s željom da "svet razuma čak do prostih seljana i samih pastirskih koliba raširi", čime je položio kamen-temeljac našoj novijoj književnosti i kulturi. A najveća mu je zasluga što je, pored borbe za narodni jezik, mnogo učinio u pogledu propagande Prvog srpskog ustanka i "otvorio vrata evropskoj kulturi" u tadašnjoj zaostaloj našoj sredini.
Iako je u Beogradu, za razliku od ostalih varoši i prestonica Evrope, proveo najmanje vremena, svega tri i po godine prosvetiteljske ideje, kao i značajna Dositejeva dela, naročito otvaranje Velike i Bogoslovske škole, bili su putokaz mnogim srpskim naraštajima, dok su njegove zasluge na diplomatskom i kulturnom polju nebrojene, tako da je s pravom smatran za jednu od najznačajnijih i najuticajnijih ličnosti kod nas u 18. i početkom 19. veka. U svoje vreme, a i kasnije, Dositej je bio najčitaniji srpski pisac dok su istoričari tačno ukazali da je njegova glavna prosvetiteljska aktivnost bila usmerena sa ciljem kako srpski narod "izbaviti i osloboditi od tiranstva, gluposti i varvarstva".
SVOJIM neizmernim rodoljubljem, kao i nizom značajnih poduhvata i dela, Dositej je ostavio trajan spomenik potomstvu. Prethodeći i "utirući puteve" velikom Vuku Karadžiću, prateći celog veka, kako je sam pisao "od čerzvičajnog svrabeža knjigoizdanja" na narodnom jeziku, uporno se boreći protiv primitivizma po izvesnim zaostalim manastirskim sredinama, Dositej je mnogo učinio u vreme boravka u Trstu za pomoć Prvom srpskom ustanku, dajući u tu svrhu polovinu svoje uštede u iznosu 400 forinti, a najviše propagirajući veliko delo vožda Karađorđa i skupljajući priloge kod svojih poznanika, imućnih trgovaca, za municiju i ostale narodne potrebe.
Iako je isprva verovao u prosvetiteljske ideje vladara Josifa II, Dositej se priklonio oslobodilačkoj Karađorđevoj misiji, jer nije voleo Evropu koja ognjem i mačem istrebljuje druge narode. Njegovo oduševljenje za pobedu srpskih ustanika bilo je najbolje oslikano u nadahnutoj "Pesmi o izbavljeniju Srbije", posvećenoj "vojvodi gospodinu Georigju Petroviću" s poznatim himničnim refrenom:
"Vostani, Serbije, mati naša mila,
I postani opet što si prije bila!
Serbska tebi vopiju iskrena čada,
koja hrabro vojuju za tebe sada.
Vostani, Serbije,
Davno si zaspala
U mraku ležala,
Sada se probudi,
I Serblje vozbudi!"

(Nastaviće se)