Piše: Ljubomir Tešić
ČIM je Beograd oslobođen (20. oktobra 1944) odmah su započele da rade tri institucije novog, komunističkog režima: Preki vojni sud Prvog korpusa, koji je izricao najteže kazne po kratkom postupku (smešten u Domu armije), Komisija za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njegovih pomagača (smeštena na Obilićevom vencu) i Ozna (odeljenje zaštite naroda, kasnije, u reorganizaciji represivnih organa - Udba - Unutrašnja državna bezbednost, smeštena u Ulici Zmaj Jovinoj 21). Ova zgrada je sagrađena 1927. godine za tehničke potrebe Uprave grada Beograda, a imala je tri sprata (četvrti je, po zahtevu novih vlasti, dograđen 1946).
Već 24. oktobra zidovi ranjenog Beograda bili su "ukrašeni" svetlozelenim plakatima u kojima su se građani pozivali da preko Komisije i Ozne (i drugih organa novouspostavljene vlasti) među sobom počnu da se optužuju i cinkare kako se ko ponašao u prestonici za vreme okupacije: "Pravda mora biti zadovoljena; svi zločinci kažnjeni i svaka šteta nadoknađena. Zato je sveta dužnost svakog našeg čoveka, koji ma šta zna i dokaže i ma o kome zločinu što su ga u našoj zemlji počinili okupatori i njihovi neposredni i posredni pomagači, da to odmah organu narodne vlasti dostave..." poručivano je sa plakata.
LOJALNOST novom režimu i stepen patriotizma mereni su brojem dojava Ozni i Komisiji. Tako se Beograd prvih dana, meseci i godina pretvorio, kako je napisao istoričar i svedok tog vremena prof. dr Dragoljub Nikić, u veliko lovište. Gradom je, pored radosti i euforije što je dočekana sloboda, zavladao i strah, jer se nikada nije znalo ko vas može i zašto ocinkariti, pa da vam "oznaši" pred zoru, zalupaju na vrata i odvedu u pomrčinu, a da vi ne znate pravi motiv i pravi razlog.
Najveći broj građana krenuo je na adresu Ozne u Beograd - u Zmaj Jovinu 21. Svoja saznanja "referisali" su usmeno, ili napismenmo, na komadiću hartije. Njihove dojave su "protokolisane" - uvođenjene u tajne beleške - ili su cinkaroši ostajali anonimni (po želji).
U hajke se - po prijavama - na naznačene adrese, kako to biva u svim vremenima i kod svake policije - kretalo posle ponoći ili pred zoru. Ali se, prvih meseci posle oslobođenja, pred Oznom pojavio novi problem: oni koji su kretali u noćna hapšenja još nisu dovoljno poznavali "geografiju" Beograda i sve njegove zamršene ulice i podzemlja, pa su morali da im vodiči budu bivši dostavljači Uprave grada Beograda ili sudski dostavljači koji su sa "oznašima" (kako ih je narod nazivao) sedali u vojne džipove i kretali u noćne racije.
Prvo su na udaru bili profesori Beogradskog univerziteta i srpska buržoaska elita, ali su mnogi uspeli da umaknu poterama i nađu se u podzemlju, dobro skriveni, ili su već bili, u zagraničju, na zapadu, nedostupni poterama. Jedan veliki broj se prerušio i zametnuo trag u gradskom podzemlju, pa Državna komisija za utvrđivanje ratnog zločina okupatora i njegovih domaćih pomagača, šalje 15. januara 1945. godine sledeći akt organima Ozne:
"Za izviđanja Državne komisije i stavljanje na raspoloženje Sudu časti na Univerzitetu krivični materijal, neophodno je i hitno izvršiti pretres u stanovima nastavnika Univerziteta i njihovih roditelja koji su sa Nemcima pobegli ili se kriju po Beogradu, a bili su nosioci izdajničke politike u Srbiji. U ovim stanovima će se naći, po svoj prilici, lične arhive tih nastavnika - zločinaca. Ove bi arhive uopšte bile dragocene. Ove pretrese bi trebalo poveriti naročito okretnim, sposobnim i 'finim' drugovima u Ozni.
IMENA i adrese tih visokih zločinaca su:
Miloš Mladenović, Pravni fakultet, bivši urednik 'Novog vremena', Strahinjića bana 82, Đuro Zalad, asistent na Pravnom fakultetu, stanuje u Cincar-Jankovoj 4, Ivan Svirčev, Tehnički fakultet, Varnavska 27, Simeon Kerečki, Tehnički fakultet, Dobračina 20/III (napomena: izvršiti detaljan pretres i kod njegovih roditelja), Gojko Vlajinac, Tehnički fakultet, Kneginje Perside 63 (tu je sa stanom njegov otac Milan), Đorđe Marjanović, asistent na Tehničkom fakultetu, Alekse Nenadovića 26, Nikola Krajinski, Pravni fakultet, Vlajkovićeva 13, Vjekoslav Žardecki, pobegao i nalazi se u Gracu, gde radi kao profesor tamošnjeg univerziteta, u Beogradu radio na Filozofskom fakultetu, a stan je imao u Ulici varšavskoj 36, Branko Maleš, Filozofski fakultet, Vojvode Milenka 15, Milovan Đ. Popović, asistent na Filozofskom fakultetu, bio upravnik Zavoda za prevaspitavanje srpske omladine u Smederevskoj Palanci, sada u bekstvu van granice, u Beogradu mu se ne zna adresa stanovanja, Nikola Radojičić, profesor Univerziteta, Tetovska 57, Dimitrije Najdanović, profesor Bogoslovskog fakulteta, Neznanog junaka 1, Đoko Slijepčević, profesor bogoslovskog fakulteta, Zahumska 29, sada u bekstvu van granice, Nikola Bitenbinder, profesor, Tehnički fakultet, Topolska 9, i Radosav Medenica (adreesa i fakultet nepozanti).
Sve ih pohapsiti i dovesti da ih saslušaju islednici Državne komisije. Smrt fašizmu - Sloboda narodu!" U potpisu: "Predsednik komisije Dušan Nedeljković"
(Nastaviće se)