Piše: Srđan Cvetković
- IZ "Zabele" su došli 1948. u našu zgradu Vlada Ilić i trojica braće - Vlada, Laza i Slavko Teokarević. Sva trojica su bili uplašeni, mislili su da je to kraj i potpuno su izgubili nerve. Tu su još bili i ranije istaknuti: Đura Đurović, Moljević, Slavko Vranješević, Vojin Andrić, naravno Lazica Marković i drugi koji bi u očima komunista mogli da predstavljaju kolovođe u slučaju pobune, a od Nemaca je bio samo Nojhauzen i nijedan od onih generala i Nemaca koje sam poznavao kao što je dr Rupentorf. Bio sam u ćeliji sa Nojhauzenom, Lazom Markovićem i Radetom Atanasijevićem zvanim Guro, jer je bio nekako poguren, koji je bio šef jednog odeljenja u policiji, a 1943. otišao je kod Draže i krio se do 1947. kada je došao kao osuđenik sa 20 godina.
Na robiji se govorilo: "Nije teška robija, teški su robijaši". Jednom prilikom sam se našao u ćeliji sa Slavoljubom Vranješevićem, Lazicom Markovićem i Dragoslavom Bojovićem, sinom Petra Bojovića. Tu niko ni sa nikim nije govorio, bili su nervozni ljuti, pakosni i zlobni... I ja sam pitao Lazicu Markovića zašto se posvađao sa sinom Bojovića. Lazica mi reče: "Pa, kako da se ne ljutim, kad ja taman sednem da jedem, a on čisti metlicom svoju postelju i sva prašina meni u hrani". Pitam ja Bojovića zašto se posvađao sa ministrom, a on kaže: "Pa, molim vas, kakav ministar, kakav gospodin?! Kako da se ne ljutim, kad je taman sednem da jedem, on ide na kiblu i čuči tamo, stenje pola sata, meni se creva prevrću, ne mogu da pojedem ono malo hrane."
JEDINO je Slavko Vranješević bio dobro, bio je sirov, ali je u dobrim odnosima sa Lazom Markovićem. Međutim, Vranješević je imao stavove prema građanskoj klasi, kao i komunisti, da je korumpirana, da je maltene trebalo da se s njima obračuna kao što su to činili komunisti, tako da su se tu i oni pokačili i Laza mu je ubrzo otkazao časove jezika. Bio je sa mnom jedno vreme i Aca Pavlović osuđen na deset godina. Govorio je francuski, bio obrazovan i uopšte fin i kulturan čovek. Zastupao je "Standardoil", znao mnoge jezike i bio neviđeno bogat. Bio je pristalica Socijalističke stanke i Živka Topalovića, i bio na kongresu u Ba i osuđen. I uopšte, na robiji se našlo dosta pametnih i obrazovanih ljudi bivše elite, kao što su Kumanudi, Đurović, Moljević i mnogi drugi. Krem reakcije, kako politički, tako i čaršije - ugledni ljudi. Može se reći da ono što nije pobeglo, što nije pobijeno, ono se našlo tu u "Mitrovici", u tom odeljenju.

B. Pekić: - Dragi, ispričaj mi nešto o Danilu Gregoriću. To me specijalno interesuje.
- Danila Gregorića sam upoznao, tek kada je on zauzeo izvestan položaj kod nas. Međutim ja sam ga viđao, jer oni su stanovali blizu nas, mislim u Smiljanićevoj ulici. Njegov otac dr Cvetko Gregorić je bio sekretar Industrijske korporacije, tako nekako se zvala, u Beogradu. Poreklom Slovenac, ali je živeo, odmah posle Prvog svetskog rata, u Beogradu i kao takav, s obzirom na svoj položaj, bio je često u dodiru s mojim bratom koji je bio u to vreme potpredsednik Beogradske berze, a centrala Industrijske korporacije je bila u susednoj zgradi. I inače, poslovno su se viđali. Danilo Gregorić se nije ničim naročito isticao, sem što je bio takođe nadmen, pušio lulu, što je bila velika retkost u to vreme kod nas.
MEĐUTIM, docnije je stupio u pokret Dimitrija Ljotića, ali nije dugo tu ostao. Kada je moj brat obrazovao vladu, pokušao je da pridobije izvesne mlađe ljude, pa je i sa njim razgovarao i rekao mu da greši što dangubi u Ljotićevom pokretu koji neće nikada doći na vlast. Govorio mu je malo u šali, malo ozbiljno: "Vi tamo dagubite, sposobni ste, vi možete da tečete karijeru, a tamo nemate nikakvih mogućnost. Vi plivate u plitkoj vodi, treba da tražite dublju vodu. To ne odgovara vašim sposobnostima."

Njemu nije trebalo mnogo, pošto je čovek dosta labavog karaktera. Napustio je Ljotića, i prešao u Milanovu stranku, u Jugoslovensku radikalnu zajednicu. Dok je Milan bio na vlasti nije imao neki naročiti položaj, mislim da je bio u presbirou, tako nešto, bavio se novinarstvom.

Kada je Dragiša Cvetković obrazovao vladu, uzeo ga je za jednog od svojih neposrednih izaslanika za Nemačku. Govorio je perfektno nemački, bio nemački đak, tako da u vreme kada je Dragiša bio krenuo u pravcu zbližavanja sa Nemačkom, ovaj mu je služio kao poklisar. On je išao u Nemačku, posredovao između Dragiše i Ribentropa, kumovao trojnom paktu, premda je to jako nerviralo Cincar-Markovića, koji je bio ministar spoljnih poslova i nije trpeo nikakvog posrednika, pogotovo ne razmetljivog Gregorića. Dolazilo je često do sukoba između njih dvojice i Gregoriću se nije dala prilika da ostvari svoju ambiciju, tj. da postane neka vrsta Gebelsa kod nas - ministar za propagandu.

NEMAČKI ČOVEK
- DOCNIJE, kada je došlo do potpune promene Dragišinog stava u odnosu na Nemačku, kada se potpuno prepustio u te nemačke vode, Gregorić je postavljen najpre za zamenika komesara u "Vremenu", a docnije i za komesara i naposletku postao i direktor lista. Ton kojim je on pisao u tom listu potpuno je odudarao od onoga koji smo mi ranije sprovodili. On je tu direktno istupao, da je Jugoslavija prinuđena da ide zajedno sa Nemačkom, sa velikim Rajhom, u kome je on video silu i rešenje svih evropskih međunarodnih problema.
Tako ga je sačekao i dočekao 27. mart. On je, budući da je bio direktor "Vremena", bio odmah obavešten, od ljudi iz lista koji su tada još bili u redakciji i u toku noći spremali beogradsko izdanje, da se nešto čudno dešava, da su se pojavili tenkovi na ulicama. Odmah je shvatio o čemu se radi i krenuo preko zemunskog mosta da pređe u Zemun, ali su ga zaustavili, odveli u Upravu grada, i zatvorili.
(Nastaviće se)