BILA je toliko ljupka i zanosna da plemeniti srpski knez Mihailo Obrenović nije mogao da joj odoli. Uprkos neprihvatljivim razlikama: katoličkoj veri i "stranskom" poreklu, uprkos protivljenju velikog knjaza Miloša, Julija Hunjadi postala je kneginja serbska.
Tu titulu nosila je sedam godina. U početku srećna i vesela, vremenom nesrećna i rastrgana u uraganu emocija koje su kraljevski brak razbile u paramparčad.
Sigurno bi istorija ljubomorno sakrila i ovu priču da je nije na svetlost dana iznela Svetlana Velmar Janković. Slučaj je hteo da u ruke naše spisateljice dođe dnevnik koji je knez Mihailo vodio. Sa beleškama koje je vodio Anastas Jovanović, prvi srpski fotograf i knežev prijatelj, i pismima Julije svojoj majci, grofici Hunjadi - priča je sklopljena.
Njihov brak počeo je idilično. Povremeno su živeli u Beču, povremeno na svom dobru Ivanka u Mađarskoj, koje je kupljeno uz novčanu pomoć kneza Miloša.
ZA rođendan, kojeg su slavili na Ivanki, Mihailo joj je darivao srpsku nošnju od bele svile i bele kadife, srmenim i zlatnim koncem vezenu a rubinom ukrašenu. Mati njena poklonila joj je tri poslednje kompozicije Franca Lista, sa posvetom, njegovom rukom ispisanom. Stariji brat prvo izdanje Geteovog "Fausta", mlađi brat - krzneni ogrtač za jahanje po zimi, naročito udešen, a Anastas Jovanović veliki album pun fotografija. Srećni su bili te 1858. godine.
Dve godine kasnije umro je knez Miloš Obrenović u svom konaku u Topčideru. Vest o smrti oca Mihailo je primio dok je bio na službi u crkvi. Iz senke kneza naslednika izašao je i u sjaju kneza vladaoca se predstavio. Juliji, koja se već više od dva meseca lečila u banji, poslata su dva telegrama. "Jednako se pitam", zabeležio je Anastas Jovanović, "zašto na glas o teškom stanju gospodarevom, na put nije ranije krenula. Već bi odavno mogla biti u Beogradu. I uz Mihaila, gde joj je mesto stajati."
U svim evropskim novinama odjeknule su vesti o događaju u Srbiji. Svuda se Mihailov dolazak na vlast najlepšim rečima dočekivao. O maloj kneževini na Balkanu i o njenom knezu, sa velikim uvažavanjem, pišu i engleske novine. Ruski car Aleksandar Drugi podario je Mihailu orden belog orla. Julija obilazi Evropu i lobira za Srbiju, na šta je Mihailo posebno ponosan.
Dve godine kasnije stigli su oblaci. Anastas Jovanović, preko koga je sva pošta stizala u dvor i odlazila, otkrio je čestu prepisku kneginje Julije sa jednim grofom.
"U ovom januaru ona je već tri pisma grofu poslala",zapisao je u svojim beležnicama Anastas, "a pet od njega primila. Dođe mi da tog grofa tajno, na dvoboj izazovem."
U isto vreme Julija je pisala duga, hladna pisma svojoj majci, u kojima Srbija nije više lepa, mala zemlja, već"nesnosna". Mihailo ništa i ne sluti. U dnevniku piše: "Da Julija nije uz mene, ništa ne bih mogao. Ali ona, moja premila, snagu mi daje, svetlost znači."
Jedno Julijino pismo Anastas je tajno otvorio i isto tako zatvorio. Imao je šta da pročita. Ona grofu koji u Trst treba brodom da stigne, svoj dolazak u Beč potvrđuje. Njega takođe u Beču očekuje. Sastaće se u kući u kojoj su se pre sedam godina upoznali (tada je već tri godine u braku sa Mihailom)! Neophodno joj je, veli, da se s njim vidi da ne bi u ovoj tamnici presvisla.
ANASTAS Jovanović morao je da kaže knezu. Pokušao je alegorično, kroz san. Mihailo nije shvatio. Onda mu je stavio na sto jedno pismo koje je Julija napisala grofu. Pročitao ga je.
"Tajac je prekrio dvor", zapisao je Anastas. "Mihailo je satima ostao u kabinetu. Nikog nije zvao. Kneginja u svojim odajama, u malom dvorcu, za put se sprema."
Osam dana kasnije knez Mihailo napisao je u dnevniku: "Ne spavam. U praznoj tmini bdim. Otišla je. Nagnao sam sebe da je ispratim do parobroda, ali joj ruku poljubiti nisam mogao. Ni dodirnuti. Ni reč joj reći... Sedam godina je uz mene još neko drugi postojao. Čak i onda na Ivanki.."
Grofica Hunjadi stala je protiv svoje kđerke, a uz Mihaila. Brat kneginjin Laslo razgovarao je u međuvremenu sa grofom koji je voljan da se oženi kneginjom "čim zakonske okolnosti dopuste". Ipak, nisu se tada razveli. Kneginja se vratila u Beograd, provela manje od godinu dana i opet otišla U Veneciju i Pariz, kako se vidi iz pisama majci. Vratila se u Srbiju 1864. misleći da će kneza opet osvojiti.
Ali nije. U pismu majci priznaje: "On me više neće. Voli me, ali me neće."
Kako se osećao Mihailo vidi se iz beleške koju je napisao u Aranđelovcu 7. jula 1865: "Nemam je više, izgnao sam je. Ostao sam da u pustoti služim, a bezdno čeka."
Tri godine kasnije kneza Mihaila ubili su radikalsko-karađorđevski zaverenici 11. juna 1868. dok je šetao Košutnjakom. Julija se jedanaest godina kasnije udala za grofa Karla Arenberga. Umrla je u Beču 1919.




MIHAILOV SIN

ANASTAS Jovanović u svojoj beležnici zapisao je i detalje vezane za vanbračnog sina Mihaila Obrenovića: "Majka mi pripoveda o detetu koje je dr Pacek sa sobom doveo u Beograd. Svi o njemu pričaju. O Viljemu Berghauzu, Mihailovom sinu. Nezakonitom. Osobito dete. Srpski već govori, dobro se uči, lepo druži. Mio.
Grehota ako ga Mihailo i zakonski ne prizna za svoga. A da je njegov od glave do pete, vidi se.
Ionako se loza Obrenovića tanji, mnogo ženske dece, malo muške, a sva umiru nedozrela."
(Nastaviće se)