Pišu: Miodrag Janković i Veljko Lalić

GODINA 1941. bila je godina koju je knez Pavle Karađorđević željno iščekivao. Bila je to poslednja godina njegovog namesništva. Petar je u septembru punio 18 godina i bližio se dan kada će mu predati zemlju kakvu je i preuzeo 1934. godine posle tragične smrti kralja Aleksandra. Trebalo je izdržati još samo malo...
     Ali, bila je to godina u kojoj će se evropski pokolj razliti po globusu. Do januara Pavle je mogao da se osloni makar na jednu stvar: interesi Jugoslavije još se nisu ukrstili s britanskim, američkim i sovjetskim interesima.
Onda je u šest časova po podne 12. januara tome došao kraj. Po instrukcijama Forin ofisa ambasador Roland Kembel obavestio je Beograd da je Čerčil odlučio da neutralnost više nije dovoljna. Ista poruka stigla je i iz “neutralnog” Vašingtona. Iz Moskve izveštaji kažu da Sovjeti priželjkuju otvaranje Balkanskog fronta. Prvi susedi: Nemačka i Italija odavno zveckaju oružjem. I na unutrašnjem planu sve se raspada: čak i Demokratska stranka odbija politiku koju je vodila dvadeset godina i napada toliko teško sklopljen sporazum s Hrvatima.
     Knez Pavle sastavlja ostavku nekoliko meseci pre nego što će je i potpisati (ispred Simovićeve cevi) koju “Novosti” pronalaze posle više od 60 godina, u ličnoj Arhivi kneza Pavla, donedavno zaključanoj na Kolumbija univerzitetu: 
  
   - PROŠLO je više od šest godina od kada su me tragični događaji oktobra 1934. stavili na čelo ove države, svaljujući na moja pleća težak teret. Sumnjam da se više sudbonosnih događaja ikad zbilo u istoriji sveta u tako kratkom periodu. Iz svih ovih teških i opasnih situacija Jugoslavija je izašla nepovređena. Moj glavni cilj uvek je bio da izgladim domaća neslaganja i očuvam mir na granicama. Čineći to, uvek sam ulagao sve napore da sačuvam dostojanstvo Jugoslavije. Mislim da se u svetu, u svim zemljama bez izuzetka, na Jugoslaviju gleda kao na čvrstu, zdravu i nezavisnu državu. Međutim, uvek sam nameravao da na ovom položaju ostanem samo dok sam u stanju da služim svojoj zemlji. Nažalost, došao sam do zaključka da moje dalje prisustvo na čelu države nije više u njenom najboljem interesu. Ne želim da se upuštam u rasprave, jer mislim da za to nije pogodan trenutak. Mogu samo reći da nisam uspeo - možda zbog svojih pogrešaka - da nadahnem poverenje onih koji bi trebalo da budu moji najbliži saradnici i od kojih je bilo prirodno očekivati podršku. Verujem da budućnost ove zemlje leži u bratstvu i razumevanju između tri naroda (Srba, Hrvata i Slovenaca) okupljenih u slozi oko svog kralja.
     U dvoru je nastao haos, savetnici ga ubeđuju da odustane od ostavke, i na kraju pristaje shvatajući da nema kome da ostavi državu. Iz Moskve stižu neprogrešive informacije našeg ambasadora Milana Gavrilovića: napad Nemačke na sovjetsku Rusiju, najkasnije u junu. Dakle, treba još malo odugovlačiti i Jugoslavija će biti sačuvana.
     Svaki dan te 1941. godine postaje pravo diplomatsko bojište. Beograd taktizira, ali bliži se trenutak u kojem će konačno morati da bira. Ulaskom vojske Rajha u Rumuniju, kasnije i u Bugarsku svima postaje jasno da će se Nemci i Italijani uskoro spojiti u Grčkoj. Obruč fašizma steže se sve više. I, konačno iz Berlina stiže zahtev: Ili s Nemačkom ili protiv nje. 
    
 GODINU dana pošto se general Jodl žalio “kako se Hitler prema Jugoslaviji ponaša kao prema nekoj primadoni” postalo je jasno da niko, pa ni knez Pavle, neće uspeti da sačuva švajcarsku neutralnost usred ratobornog Balkana.
Vođa Rajha pozvao je Dragišu Cvetkovića i Aleksandra Cincar-Markovića u Salcburg, 14. februara. Posle manje analize situacije na Balkanu, zahtevao je da pristupimo Trojnom paktu. Naši predstavnici nisu prihvatili, jer je to zahtevalo političku i vojnu saradnju. Ali, Hitler iznenada obećava: od Jugoslavije neće tražiti nikakvu vojnu saradnju. Neće da traži ni prolaz za trupe, niti bilo šta drugo zbog čega bi Jugoslavija morala da napusti svoj status neutralca. Sile osovine garantovaće teritorijalni i politički integritet i neće učiniti ništa što bi ugrozilo Jugoslaviju i njen nacionalni ponos. Na kraju, sve zemlje naše komšije prihvatile su pakt bez ikavih rezervi, podsetio je Hitler.
     Razgovor je trajao četiri časa i Cvetkovićeva poslednja rečenica bila je da ne možemo da prihvatimo pakt, saopštio je knezu Pavlu, koji je pozvan da to i lično saopšti Hitleru u Berhtesgadenu.      
     Naš ambasador Milan Gavrilović, u tajnoj depeši 18. februara, javlja da je saznao u nemačkoj ambasadi u Moskvi kako su Nemci doživeli susret u Salcburgu:
     “Povodom sastanka predsednika vlade i ministra inostranih poslova sa firerom bio sam iznenađen držanjem članova nemačke ambasade. Oni su mi govorili otvoreno: “Primila Jugoslavija zahteve firera ili ne, njena je sudbina zapečaćena. Ako primi, ona još može spasti za Srbiju status Slovačke; ako ne primi, biće potpuno uništena. Bosna ide Hrvatskoj, i tako ulazi u sastavni deo italijanskog carstva sa statusom protektorata. Slovenija ide nama. Ostalo se deli između Mađara, Bugara i opet Italijana”.
     Knez Pavle je iznenada pred neodložnom alternatovom: ili da prihvati pakt ili da uđe u rat s Nemačkom. Zove Ronalda Kembela, britanskog ambasadora u Beogradu, i pita za eventualnu englesku pomoć. Nije dobio odgovor. Kembel ga, štaviše, uverava kako balkanske države Jugoslavija, Grčka i Turska mogu same da se suprotstve Silama osovine.
     Pavle se okreće Italiji. Šalje Stakića u Rim s pitanjem: “Može li Jugoslavija da izbegne potpisivanje tzv. Trojnog pakta?” Musolini predlaže novi ugovor Beograda i Rima. Jasno, reč je o Grčkoj i Pavle odbija. U svom dosijeu knez je sačuvao pismo grčkog premijera Metaksasa, koji ističe kako ga je knez-namesnik duboko dirnuo obećanjem da Jugoslavija nikada neće izdati “zakon časti i svoje slavne tradicije”.
  
   I SJEDINjENE Države priključile su se drugima. Kao predstavnik velesile koja je još bila u miru, ambasador Artur Lejn saopštava u Belovom dvoru da "zemlje koje se ne suprotstavljaju agresiji nisu ni zaslužile nezavisnost”.
     - Šta očekujete da učinim?! Britanci ne mogu pomoći. Što se tiče SAD, dok bi stigla pomoć Jugoslavija bi već bila uništena - rekao je Lejnu, dvaput ponovivši da bi voleo da nije živ. Ali, kako javlja Lejn, taman kada bi upao u najveći pesimizam, Pavle bi rekao: “Uvek smo visoko držali svoju zastavu. Ako Nemci napadnu, nesumnjivo ćemo se boriti”.
     Knezu je ostao samo Sovjetski Savez. Zato je Cincar-Marković, 3. februara, poslao Gavriloviću zahtev da hitno utvrdi kako Rusi gledaju na nemačku politiku na Balkanu.
     Posle sastanka sa zamenikom komesara za spoljnu politiku Andrejom Višinskim, Gavrilović javlja da Rusi, pre svega, ne žele rat, ali da mu je Višinski neuvijeno rekao da će ući u rat protiv Nemačke ukoliko Britanci otvore front na Balkanu. Sovjetske trupe krenule bi direktno na Bugarsku i moreuze. Ako, pak, Sovjetski Savez ne uđe u rat, a zapadne sile poraze Nemačku, Crvena armija će ući u Rumuniju i Mađarsku. U svakom slučaju, jedno je sigurno: Rusi ne žele da Jugoslavija ostane neutralna, jer novi balkanski front znači slabljenje Nemačke dok sovjetska unija ostaje netaknuta.      
     Nijedna velesila više nije želela našu neutralnost. Jugoslovensko “švajcarisanje” bilo je mrsko Čerčilu i Ruzveltu, baš koliko i Hitleru i Musoliniju. I Staljin je bio željan rata.
     I 4. marta 1941, knez Pavle je tajno otputovao na susret s Hitlerom u Berhtesgaden...

PET LOŠIH REŠENjA

KADA su nemačke trupe ušle u Bugarsku, Dragiša Cvetković i Mihailo Konstantinović, ministar pravde, obavestili su kneza Pavla o mogućim odlukama koja čekaju Jugoslaviju.
1. Dopustiti prolaz nemačkim trupama bilo bi samoubistvo. Ako postave takav zahtev, smesta odbiti.
2. Pristupanje "trojnom paktu". Samo ako se ne bi zahtevao prolaz trupa, mada je nespojiv s obavezama prema Grčkoj i Turskoj. Moglo bi da dođe do sukoba s Engleskom i Amerikom.
3. Trojni ugovor o nenapadanju. Pogibeljna ponuda, jer bio sve balkanske države bile prepuštene Nemcima i Italijanima.
4. Ugovor o prijateljstvu i nenapadanju s Nemačkom. Kao i "trojni pakt", s uslovom za garanciju nezavisnosti.
5. Da Jugoslavija ponudi posredovanje za okončanje italijansko-grčkog rata, što bi bila priprema za postizanje sporazuma s Nemačkom, kojim bi balkanske države garantovale da neće dopustiti da se njihova teritorija koristi za rat.
Cvetković je, na kraju, priznao da praktično nema dobrog rešenja, pa je predložio:
“...Nemački prodor na jug preko Bugarske smrtna je pogibelj za nas. Najkraći i najbolji put između Nemačke i egejske obale vodi preko naše zemlje. Stoga se ne možemo složiti s predlogom po kojem bi Solun pripao Nemcima, jer bi oni nas, posle dobijanja Soluna, polako ugušili. Za nas je bolji direktan napad, nego polagano mučenje. Iako bi nam kraj u oba slučaja bio isti, smisao tog kraja ne bi bio isti. Ako nas napadnu i mi pružimo otpor, naša je čast spasena, a to će nešto značiti kad se ovaj rat završi”.
Pavle se složio sa zaključcima, i otišao kod Hitlera.
     (Nastaviće se)