Piše: Ivan IVAČKOVIĆ
NIJEDAN pevač s prostora bivše Jugoslavije, a verovatno i celog Balkana, nije mogao, niti danas može, da se meri sa Đorđem Marjanovićem, čija je popularnost bacila u senku ne samo njegove takmace s kraja pedesetih i ranih šezdesetih, nego i sve koji su došli posle njega.
Podaci uvek najbolje govore, pa bi zgodno bilo podsetiti da je Marjanovićev debi album, naslovljen “Muzika za igru”, objavljen 1959. godine, bio prodat u 11.000 primeraka, u zemlji u kojoj je tada bilo svega 20.000 gramofona!
Marjanović je poštu obožavalaca dobijao u džakovima i pratila ga je prva histerija viđena u SFRJ. On je, nesumnjivo, bio revolucija u jugoslovenskom šou biznisu. Pored ostalog, na scenu je uveo potpuno novo ponašanje i dinamiku. Skidao je mikrofon sa stalka, šetao kroz publiku, svlačio sako i bacao ga među obožavateljke... Ni u svetu, čak ni na rok sceni, u to vreme nije bilo mnogo ljudi koji su isijavali takvu energiju.

ZAČETAK histerije video se u Nišu, 1958. godine. - Tamo se dogodilo nešto jedinstveno - govorio je Đorđe kasnije. - Publika je bila u delirijumu, a ja u šoku. Mislio sam da mi neće zapamtiti ni ime, a umesto toga nisu me puštali sa scene.
Posle tog koncerta sve je eksplodiralo, i Marjanović je, stekavši status božanstva, pokorio celu Jugoslaviju. Nizao je hitove: “Lazarela”, “O, kakav mesec”, “Vera”, “Stari frak”, “Volim te, devojčice”, “Pesma raznosača mleka”, “Zvižduk u osam”, “Milord”, “Romana”...
Njegove obožavateljke su ovako pisale: “Volimo ga više od oca i majke. Htele smo da se ubijemo kada je neko telefonom javio da je Đorđe na festivalu u Opatiji dobio paralizu vilice i da više neće pevati. Rekle smo: ako se do ponoći ne pojavi na malim ekranima, sa nama je svršeno. Našu decu ćemo vaspitavati u đokističkom duhu, jer smatramo da treba prenositi ljubav za Đorđem sa kolena na koleno.”

GODINE 1961, zbog Marjanovića su izbili i prvi ulični protesti u Jugoslaviji. Na festivalu “Zlatni mikrofon”, u beogradskom Domu sindikata, žiri mu nije dodelio nijednu nagradu. Revoltirana publika okrenula je leđa pozornici, napustila dvoranu, iznela svog heroja na rukama i posadila ga na krov jednog “fiće” kod hotela "Moskva". Videvši šta se događa, počeli su da stižu i ljudi iz okolnih ulica. Na kraju je Đorđe, pred nekoliko hiljada duša, sam, bez orkestra i mikrofona, pevao “Zvižduk u osam”, “Milorda” i druge pesme.
- To je bilo strahovito - sećao se kasnije. - Masa koja se ljulja, pogledi puni ljubavi, svako hoće da te takne, da ti ljubi ruke. Na kraju me je milicija spasla.

POČETKOM šezdesetih, Marjanović je otvorio novo poglavlje karijere, i to u Sovjetskom Savezu, gde je postao toliko popularan da je pevao na stadionima petnaest večeri uzastopno!
Sedamdesetih i osamdesetih je uspevao da karijeru održi na pristojnom nivou, ali je, na samom početku devedesetih, na koncertu u Melburnu, doživeo moždani udar koji je stavio tačku na najvažniji deo njegove profesionalne biografije. Zvanično se od publike oprostio 2004, u Domu sindikata.
Tridesetog oktobra ove godine, Marjanović je proslavio 75. rođendan. Tim povodom, “Večernje novosti” objavljuju i ovaj feljton.


(Nastaviće se)