Piše: Dušan STOJIĆ
USPON žičke arhiepiskopije kao središta duhovnog, pa i državnog života tadašnje srpske države, nije potrajao dugo - tek nešto više od pola veka po završetku Žiče, tokom kojeg je takođe dograđivana i doterivana.
Tako reći odmah posle smrti arhiepiskopa Save Prvog, koji je preminuo 14. januara 1236. godine u Trnovu, na proputovanju kroz Bugarsku, manastir biva sve češće na meti pljačkaških hordi, naročito polovinom 13. veka, u vreme prodora upravo bugarskih velikaša Drmana i Kudelina, pa i kneza Šišmana. U tim napadima, uz velika građevinska oštećenja, naročito stradaju freske u žičkom hramu Vaznesenje Gospodnje (Spasova crkva), koje potom bivaju i preslikane.
Zbog sve učestalijih napada i pustošenja, i mošti kralja Stefana, koji je umro 1227. godine, bivaju prenete u Sopoćane. Nešto kasnije i mošti arhiepiskopa Jevstatija Prvog prenete su iz Žiče u Peć kao žički metoh, u manastir Svetih apostola.
Time, zapravo, počinje i postepeno preseljenje Arhiepiskopije. Nešto kasnije, Savin naslednik Arsenije Prvi definitivno premešta arhiepiskopski presto u Peć, u novoizgrađeni hram Vaznesenja Gospodnjeg, “mada su i posle toga srpski arhiepiskopi, od 1382. pa sve do pada Smedereva 1459. često u Žiči stanovali” (“Narodna enciklopedija” profesora Stanoja Stojanovića iz 1924. godine).
ŽIČA je i docnije, u mnogobrojnim vojnim sukobima teško stradala. “Ipak, nema sigurnih podataka da je stradala odmah posle pada Despotovine 1459. kao mnogi srpski manastiri, ali je svakako oštećena pre 1520. godine”, kako to konstatuju prof. dr Milka Čanak-Medić i prof. dr Branislav Todić u svojoj naučnopopularnoj monografiji “Manastir Žiča” iz 1999. godine.
Polovinom 15. veka, Žiča je gotovo opustela. Kako je Ilarion Ruvarac zabeležio u jednom psaltiru manastira Šišatovac, žički iguman Teofil je tada, s monasima Ilarionom i Visarionom, prešao u Šišatovac, ali, uprkos i tom iseljenju - život u žičkom manastiru nije sasvim prekinut.
Iz tri turska popisa od 1528. do 1572. godine vidi se da je Žiča i tada imala dva kaluđera, pa čak da je i u to vreme popravljana spoljna priprata Spasove crkve.
Usledili su zatim i austrijsko-turski ratovi i nova pustošenja Žiče, koju u to vreme delimično obnavlja Karađorđe, a onda podiže i - Prvi srpski ustanak. I baš u znak odmazde što su i žički monasi učestvovali na strani ustanika, Turci su ponovo razorili i popalili Žiču, koja je opet opustela, bezmalo, naredno pola veka.
Vladika užičko-kruševački Joanikije (Nešković) potom preduzima veliku obnovu 1885. godine, ali su i posle toga usledila nova razaranja Žiče - Balkanski ratovi, Prvi i Drugi svetski rat, pa čak i elementarne nepogode u novije vreme, a naročito snažni zemljotres 1987. godine koji je umalo uništio osmovekovni manastir.
(Nastaviće se)