Piše: Novica PEŠIĆ
     Povodom devedesetogodišnjice od osvajanja Kajmakčalana i u tim borbama pogibije jednog od najhrabrijih, potpukovnika Vojina Popovića, vojvode Vuka, započinjemo feljton o herojima srpskih pobeda, u kojem će biti istaknuta istorijska istina o njihovom delu.
..
     U SVAKODNEVNIM teškim borbama na Kajmakčalanu, na planinskom masivu Gruništu, u jesen 1916. godine, na čelu svojih boraca, poginuo je potpukovnik Vojin Popović, hrabri vojvoda Vuk.
     Iz borbe je iznesen i sahranjen na vojničkom groblju Zejtinlik. Sutradan su „Srpske novine“ na Krfu objavile svetskoj javnosti: „Poginuo je Vuk i još je jedna zvezda ugasnula, još jedna je sablja salomljena.“ Žalost je bila velika i opšta.
     U ulici Topličin venac, na večnoj straži stoji vojvoda Vuk, ogrnut crnom pelarinom, s puškom u desnoj i visoko uzdignutom levom rukom. Spomenik su podigli njegovi ratni drugovi u novembru 1936. godine.
     *
     Dečak Voja Ture, kako su ga zvali vršnjaci, zapamtio je sve nedaće tegobnog života u selu Drmanovići i Sjenici, gde je rođen i kasnije u kragujevačkoj ulici, gde je odrastao. Nikad iz sećanja nije izbrisao sliku mučenja svog oca Alekse nad kojim su se iživljavali Turci u Sandžaku. Posebno svemoćni poturčenjak Mustafa-paša Ćatović, pod čijim zulumom su 1885. godine pale mnoge starešine srpskih porodica.
     Da bi se osvetili tom krvniku, u februaru 1886. godine, srpski mladići, zapalili su njegov konak. Posle toga, Turci, kao gladni vuci, nasrnuli su na srpske kuće stavljajući na muke sve što je hodalo. Da bi izbegao istrebljenje svoje porodice, Aleksa Popović, siromašni sedlarski majstor, potražio je spas u Kraljevini Srbiji. Stigao je o svetom Iliji sa ženom i četvoro maloletne dece u Kragujevac, i tu se skućio.
     
      Početkom novembra 1901. godine, Ukazom Njegovog veličanstva kralja ostvaren je veliki san robusnog mladića sa periferije Kragujevca: postao je starešina otečestvenog naoružanog naroda.
      Vojin Popović izučio je vojne nauke u slavnoj generaciji oficira srpske vojske. Njegovi klasni drugovi i ratnici u mnogim borbama bili su: Dragutin Gavrilović, Pavle E. Jurišić, Milutin Nedić, Milan Vukosavić, Vojislav Tankosić, Svetozar Hadžić...
     SPROVODEĆI odluku Vrhovne komande srpske vojske Odred vojvode Vuka, u Prvom balkanskom ratu, dobio je zadatak da brani pravac: Staro Nagoričine - Čelopek i da spreči obuhvat levog krila srpske Prve armije u Kumanovskoj bici. Odred je imao oko 2.000 ljudi, od kojih je polovina učestvovala u borbi na Srtevici. Učesnik, ratni dobrovoljac Vlado Vukmirović je zapisao:
     "Vuk je izbliza posmatrao borbu na celom frontu svoga odreda, obilazio pojedine čete, četovođe i svoje stare drugove četnike, hrabrio ih i davao savete. Bio je neustrašiv, nikada ga nisam video da bi kleknuo ili legao, već je stojeći iz puške gađao. Nikada nije agnuo glavu kada bi mu zrno fijuknulo pored glave, a kada bi neko od nas sagnuo glavu, znao je da nas prekori, kratko i jasno:
     'Šta se saginješ, nisi ti jabuka, da u tebe gađaju Turci...'“
     
     Borba je bila u punom jeku, naročito posle pojačanja od jedne čete 7. pešadijskog puka, koju je doveo komandant potpukovnik Aleksandar Glišić iz Dunavske divizije. Shvativši da će biti razbijeni, Turci su se poslužili lukavstvom: dizanjem puške iznad glave. Međutim, vojvoda Vuk na to nije naseo, već je upozorio na pojačano dejstvo neprijatelja.
     U bliskoj borbi poginuo je komandant puka potpukovnik Aleksandar Glišić, ali je odred vojvode Vuka uspešno odbijao napade arnautskih neregularnih jedinica, koje su pokušavale da preko reke Pčinje obuhvate levo krilo srpske Prve armije. Kumanovska bitka u kojoj je Odred vojvode Vuka odigrao ogromnu ulogu u obezbeđenju levog krila srpske vojske, uspešno je završena 24. oktobra 1912. godine.
(Nastaviće se)