Piše: Neđo Šipovac
SLUŽILA mu je sve od njegove 34. godine do smrti, a ona je imala deset godina manje. Prevodila je sa sijaset jezika i kucala na pet mašina. Bila je diplomatsko čedo, rođena u Pešti i bila, po tome, Andrićeva strankinja.
I tu je u pravu Vlatković kad, pažljivom analizom udela Poljakinje Jelene u životu i delu Ive Andrića, veli da su strankinje bile glavne heroine njegovih "veza", pri čemu supruga Milica Babić-Jovanović krši to nepisano pravilo - bila je njegova zemljakinja.
Vera Stojić se upoznala sa Ivom Andrićem, veli, negde 1924-1925. godine u "Ruskom caru" u vreme kada se intenzivno družio sa Gustavom Krklecom. Andrić se tada u Beogradu družio sa Dučićem, Rakićem, Crnjanskim. Viđali su se na - Savi. "Andrić je bio u veslačkom klubu. A ja sam tamo već bila starosedelac. Nikada nismo veslali zajedno, on je često veslao sa izvesnim Menigelom Dmitrićem, kolegom iz Ministarstva, koji ga je, verovatno, i animirao da dođe u veslački klub. A možda i to što sam ja bila tamo..." napisala je Vera.
Lepa dama je Andrića primetila ne kao - sportistu sa Save, nego kao potpuno povučenog, uzdržanog čoveka, čak i mnogo više nego što je potrebno za diplomatiju... Ona je dobro, međutim, upoznata sa ljudima s kojima se družio, i u ratu i u miru, i ne samo u Beogradu. "Sa Markom Ristićem družio se u ratu, išli su zajedno u Vrnjačku Banju na odmor..." I kao da se pred nekim pravda: "Ja ga tada nisam uopšte viđala, nisam išla u Vrnjačku Banju..."
U svojim "Sećanjima" napisala je: "Za vreme okupacije, kada je mnogo pisao, ja sam predložila da prekucavam rukopise. On je pristao i tako je počela naša saradnja..." Onda ga je više puta posećivala, u Prizrenskoj ulici, gde im je "gospođa Kaja spremala kafu i posluženje". Ona dobro poznaje i njegove ranije stanove, pred kojima ga je, tobože, slučajno sretala "kada je išla u šetnju."
Saopštava nam Vera Stojić i poverljive stvari: "U početku se gospođica Kaja odnosila prema Andriću veoma prijateljski, ali kada je Andrić ušao u partiju, ona je stala silno da ga grdi što je on izneverio svoja stara shvatanja. A sam Andrić je meni ovako objašnjavao svoj ulazak u partiju: da ne želi da spolja bude obavešten o događajima, nego da želi da iznutra saznaje o aktuelnim zbivanjima, da zna šta se radi!"
No, sećanje Vere Stojić baca više svetlosti na neke ljude koji su presudno uticali na tokove Andrićevog života.
"Moram reći da mu je pravi prijatelj bio i Rodoljub Čolaković, mislim da su se upoznali odmah posle rata. Takođe mislim da je Čolaković mnogo uticao da Andrić uđe u partiju..."
ANDRIĆ ju je ponekad nazivao Vjerom, a ona njega šjor-Ivom. Piše joj iz svih gradova svojih diplomatskih destinacija, od Trsta do Berlina. I nigde u toj pošti ni reči neposrednije pažnje prema ženi koja je žrtvovala sve što je imala, i sebe samu, tom čoveku.
Andrić joj je u ponekom pismu pružao mrvicu nade.
Kad bi joj se javljao posle dužeg ćutanja, pravdao se poslovima, seobama, narušenim zdravljem, ili - jednostavno: "Vi razumete, mislim na Vas češće nego inače, a pisao sam Vam ređe, tj. nikako." Drugom prilikom pribegavao je maniru klasičnog ljubavnika: "Vaše pismo su poslali u Grenobl za mnom, a juče mi se vratilo iz Grenobla svo išarano pečatima i primedbama kao da je turskom poštom putovalo. Hvala na sećanju. Ja znam da se Vi ne ljutite na mene, ali se ja ljutim na sebe kad Vam ne pišem. Ali to je tako: kod nekih je ljudi ogroman jaz između njihovih namera i onoga što stvarno čine..." Jedino u nekim najređim, pismima iz Marselja, proviri muškarac sa pokojim intimnijim izlivom sećanja. Tako joj se zahvaljuje na rođendanskoj čestitki, 18. oktobra 1927. iz ovog grada, i preporučuje joj da se čuva...
Pomoćnik ministra inostranih poslova Ivo Andrić piše Upravi Veslačkog kluba u Beogradu 7. 3. 1939. godine da njegov čamac koji je na čuvanju u Klubu ustupi na upotrebu gđi Veri Stojić ili onome koga ona odredi!
Tačno dva meseca posle tog veledara, piše joj iz Berlina, prvi put kao - Vjeri, ne više, kao dotad, Veri: "Draga Vjero, najlepše Vas se seća i srdačno pozdravlja Vaš Ivo Andrić!" To je bio signal da se i Vera Stojić koliko toliko "oslobodi", pa mu prvi put na berlinsku adresu, 12. 7. 1939. godine obraća sa "dragi šjor-Ivo". Moli ga da joj piše, ako ima malo vremena: "Pišite mi kako vam je i kako živite. Vi znate da uvek volim da čujem o vama."
U PREPISCI vođenoj u Brozovoj Jugoslaviji opšta intonacija je izmenjena. Andrić je već 1945. godine, kada je Rodoljub Čolaković bio predsednik Prezidijuma Narodne Republike Bosne i Hercegovine, biran za većnika Trećeg zasedanja ZAVNO BiH i narodnog poslanika republičke skupštine. Vera Stojić se funkcioneru nove vlasti, koji se posle potpunog, ratnog, posvećivanja književnom radu, bavio i društveno-političkim i propagandnim radom u novoj, mladoj državi, obraćala dužim pismima. Tu se iskazuje kao ravnopravan partner koji sudi o nekim njegovim delima.
Posle toga, naročito po Andrićevoj ženidbi, prepiska je svedena na njeno referisanje o njegovim finansijama, honorarima, ugovorima, računima, troškovima. Liči na blagajnika koji pred šefom polaže račun o svom poslovanju i izvršavanju tekućih poslova u domaćinstvu u kojem radi kao doživotni, celodnevni radnik bez nagrade i želje za nagrađivanjem.
U novoj državi prepiska je prilagođena novoj terminologiji, pa je "gospođa Vera" postala "drugarica Vera" koja, ne bez njegovog blagoslova, prevodi proleterske pisce, među njima i Maksima Gorkog.
Iz Sarajeva joj piše 4. 1. 1947:
"Ovde je došla velika studen. U Beogradu mora da je još hladnije i pitam se kako Vi podnosite, jer znam da niste prijatelj zime. Kroz koji dan ja ću tamo, ako se vozovi ne zamrznu, pa ćemo se pozabaviti Maksimom Gorkim..."
Pet meseci posle smrti svoje supruge Milice Babić- Jovanović, u pismu Veri Stojić iz Rogaške Slatine obraća joj se sa: "dragi sekretare"!
Za odanost, požrtvovanje i samožrtvovanje poklonio joj je jednu fotografiju početkom decembra 1961. godine. Na poleđini, uz pečat "Jugofoto", Maršala Tita 10, Beograd, posveta:
"Veri,
sa dobrim željama i prijateljskim sećanjima!"
Ivo Andrić
(Nastaviće se)