SEJO Kadić Guz, kriminalac i pripadnik 10. brdske brigade Mušana Topalovića Caca, hvali se i izaziva zatočene Srbe u logoru „Ramiz Salčin“ (bivši vojni zatvor „Viktor Bubanj“), da je lično zaklao pedeset dvoje ljudi na „Kazanima“, jami u podnožju Trebevića.
Krajem 1993. godine je „legalna muslimanska vlast“ zvanično prekinula saradnju sa kriminalcima koji su praktično držali Sarajevo u svojim rukama. Optuženi su da su pripremali puč protiv Alije Izetbegovića. Mušan Topalović je ubijen. Podignute su optužnice protiv najekstremnijih krvoloka. Da je to bila farsa ubrzo se videlo, jer su svi pušteni na slobodu, mada su im zločini dokazani.
- Neka ste klali, momci! Srbe ste klali, sve ih treba pobiti! - odgovara Kadiću Ramiz Delalić Ćelo, okrivljen, između ostalog, za ubistvo starog svata ispred pravoslavne crkve na Baščaršiji, marta 1992. godine. - A meni je Alija naredio da niko živ ne sme ostati, majku mu... a sad me optužio. Sve ću reći na sudu!
Ovu scenu opisuje Dragan Todorović, student, uhapšen i surovo mučen zbog pokušaja bekstva iz grada.
- Ludilo, bili smo u istim ćelijama ili pored zlikovaca - govori Todorović. - Bilo je stravično samo slušati te koljače, siledžije, snajperiste kako se naslađuju zverstvima. Stražari su im se divili, bili su idoli, nacionalni heroji.
Sejo Kadić Guz je zaklao Srbina, uhapšenog, jer ga je žena, Hrvatica, optužila da ima oružje u stanu. Kadić je doveo i ženu na „Kazane“, da gleda. Onda su je „jurišnici“ iz 10. brdske - silovali naočigled muža. Mušan Topalović Caco uvek je jedno te isto pitao žrtve: "Znaš li šta te čeka?"
Čovek je znao. Pitao je ženu:
"Šta ćeš reći deci?"
Samir Seferović Ćeble je, marta 1993. godine, usmrtio dvogodišnjeg dečaka Božidara Šljivića. Nogom mu je smrskao lobanju, pa leš šutnuo do jame. Dečak je bio ko zna koja žrtva po redu tog dana. U jamu su bacili zapaljene automobilske gume.
TODOROVIĆ je u zatvoru čuo priču o silovanju devojke Jagode Janković (19). Posle su je ubili braća Zornić. Na devojku su nanizali gume, zapalili ih i pustili da se kotrlja na opšte veselje Alijinih „ratnika“.
- Polomljene Srbe su stražari i muslimanski zatvorenici u logoru terali da iz sve snage viču: „Alah egber“ - nastavlja Todorović. - Morali smo da učimo muslimanske molitve i njihove novokomponovane borbene pesme. Tu se isticao stražar Lakota iz Sandžaka.
U ćeliji do Draganove bili su Mehmet Sijarić, Sandžaklija, Zahir Fazlić Kiko iz Priboja i Izet Ćelić Isko. Todorović navodi:
- Bile su to scene iz samog pakla! Gledate premlaćene zatvorenike kako ječe, vade crve iz zapuštenih rana, slušate na silu naučene molitve, upadaju Sandžaklije da vade oči nekome koga odaberu, svi se drapaju, jer grizu vaške, čuje se tupi zvuk udaraca, a istovremeno vrisak silovanih žena...
U ćeliju logora „Ramiz Salčin“ doveden je Samir Dženanović Glavoguz, bivši upravnik zatvora kod dželata Samira Kahvedžića Kruška na Alipašinom Polju. Pamte se njegova zapomaganja.
- Ma ljudi, oni nisu normalni, pobiješ ćetnike, a oni te zatvore! - bio je ogorčen Glavoguz. Dženanović se slikao kako ubija srpske civile. Rekao je: "Ko ih jebe, priznaću ubistvo ove trojice, jer imaju slike, a ona ostala neću."
Srpski logoraši čuju smeh. Prepričavaju se hapšenja i ubistava bračnog para Milene i Vasa Draškovića i njihove komšinice. Njih je označio Sakim Puškar, zvani Puška. Puška je bio zadužen da Mušanu Topaloviću dostavlja poruke sa adresama, imenima i prezimenima Srba u opštini Stari grad. Za to je dobijao novac. Bračni par Drašković bio je u svađi sa komšinicom, što je doznao i Puškar. Svi su dovedeni na „Kazane“.
VASA Draškovića su naterali da siluje komšinicu, „da se izmire“. Bio je oktobar 1993. godine.
- Ajde, Ćeto, ne stidi se - dobacivali su „jurišnici“. Zatim su prisilili žene da se pred njihovim očima i uz „navijanje“ grle, ljube... - svedočio je Todorović. - Bile su to starije žene. I „gledaoci“ su krenuli u iživljavanje. Kao „pomagala“ koristili su drške lopata, pendreke i granje. Konačno, Vaso, Milena i komšinica su pobijeni krampovima i bačeni u jamu.
Dragan Todorović ne može da zaboravi logor „Sunce“ u Dobrinji i čiču sa krznenom kapom. Tu je bio pre prebacivanja u „Ramiz Salčin“. Izet Ćalić Isko je kablovima šibao starijeg čoveka. Ovaj se bez jauka grčio na stolici.
"Ajde, čiča, da pojedeš tu ćetničku kapu!", naredio je Isko. Čovek je objašnjavao kako je to ruska, a ne četnička kapa. Isko je izvadio kamu: "Ako ne pojedeš, zaklaću ti sina!"
- Sin mu je u uličnoj raciji uhapšen zajedno s njim, bio je u susednoj ćeliji i, šta će - priča Todorović. - Gledao sam čiču kao počinje da grize kapu. Polomio je zub, krv mu je tekla niz vilicu. Žvakao je, jedva gutao, davio se. Mislim da su sati prošli, a tek je pojeo četvrtinu kape. Izet Ćalić se pojavio, čiča ga je zastrašeno pogledao.
"Ne moraš više da žuriš, Ćeto", rekao je Isko.

ZAVERA ĆUTANJA
- PREDSTAVNICIMA međunarodnih državnih, političkih, humanitarnih i nevladinih organizacija, a bilo ih je na hiljade u Sarajevu, pred očima se odigravala tragedija srpskog stanovništva, ali se nijednom u četiri godine nisu javno oglasili, a još manje suprotstavili divljanju muslimanskih fundamentalista i zlikovaca - kaže Milivoje Ivanišević, direktor Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom. - Suprotno tome, od Sarajeva su pravili kult grada stradalnika, optužujući Srbe za agresore.
(Nastaviće se)