KRIVOKAPIĆ: Znate li imena te dvanaestorice, koji su određeni za hvatanje Draže Mihailovića?

NEŠIĆ: Znam... Ali ne bih želeo da to ja govorim. Posle tog sastanka, Krcun nas više nije pustio. Nikome nismo mogli da se javimo, ni porodici, ni kućama. Ni gde smo, ni šta smo. Ni da smo živi. Moja žena je išla i jurila svuda, kukala i tražila gde joj je muž, niko neće da kaže, niko ne zna ništa. Onda je sekretar Udbe za Srbiju bio Vladan Bojanić, on joj je rekao da nema pojma gde sam; išla je i kod Veljka Mićunovića, on isto tako.
Ostala je konspiracija, do kraja. I moja žena - mislila je: oženili smo se pre kratkog vremena; ko zna ko je i šta je; možda je lagao sve - otišla je iz našeg stana i vratila se kod oca.

Krivokapić: Gde ste bili smešteni? Niste odmah krenuli?

NEŠIĆ: Nismo, to bi bila ludost... Smestili su nas u Kosovsku ulicu, na trećem spratu. Mislim da je to bio stan generala Duška Ristića, tada načelnika Udbe za Vojvodinu.
Skinuli smo uniforme i obukli odela pohvatanih četnika, kape, šubare. I počeli smo u tom stanu da živimo četničkim životom, za sve vreme nismo se ni kupali, ni umivali... Nigde nismo izlazili da bismo dobili bledilo onih koji se dugo kriju.

Krivokapić: Kad ste sreli Kalabića?

NEŠIĆ: Posle dva-tri dana došao je i Kalabić. Otada je sve vreme bio s nama, učio nas kako da se ponašamo, četnički... I hranio se tu, s nama.

Krivokapić: Ko je bio šef vaše grupe?

NEŠIĆ: Lazarević...

Krivokapić: Onaj što je 1964. poginuo, u kolima, zajedno s Krcunom?

NEŠIĆ: Jeste, Svetolik Lazarević... I živeli smo tu, s Kalabićem. Pojavile su se i vaške. Verovatno nisu dobro očistili ta četnička odela. Tako da smo sve vreme bili i vašljivi, pored svega. Onda smo učili biografije. U pola noći su nas budili i pitali: ko si, šta si?...

Krivokapić: Dobili ste druga imena?

NEŠIĆ: Naravno, druga imena... Pa, u kom smo četničkom bataljonu, u kom odredu, ko nam je komandant... Sve smo bazirali na dokumentaciji koja je nađena kod četnika, ubijenih ili uhvaćenih. Opredelili smo se za biografije četnika Avalskog korpusa, jer Draža i njegovi najbliži saradnici nisu dolazili u kontakt sa Avalskim korpusom. Čuli su priče, ali nikada te ljude nisu videli.

Krivokapić: Koje ste vi ime dobili?

NEŠIĆ: Isto, kao što se zovem - Đole. Moja legenda je bila laka. Otac mi je stvarno bio nosilac Karađorđeve zvezde, a ujak general Cukavac. Tako da sam imao jednu kompletnu biografiju. Naravno, nezavisno od nas, Udba je čačkala svojim kanalima, gde se Draža nalazi.

Krivokapić: Ali vi sada, kao četnička grupa, više ne postojite u sastavu Udbe?

NEŠIĆ: Ne postojimo... Izbrisani smo iz sastava Udbe. Mi smo sada četnici Nikole Kalabića.

Krivokapić: Kako se ponašao Kalabić?

NEŠIĆ: Dobro, čak isuviše dobro. Bio je uplašen, sve nas je uvažavao, recimo: uvek ustane da ustupi mesto. Čak smo ga i opominjali: hajde, bre, pa ti si Nikola Kalabić!
Insistirali smo da živimo tim četničkim životom... Sutra ćemo se naći među pravim četnicima.

Krivokapić: Simulirali ste četnički život?

NEŠIĆ: Pevali smo četničke pesme, „Kralju Pero, kad ćeš u Topolu“, i šta ja znam. Pričali su se vicevi na račun Udbe, na račun Tita... Sve normalno.

Krivokapić: Kalabić je pričao o svome životu?

NEŠIĆ: Govorio je i o svome životu... Ali sad ću vam ispričati šta se meni lično dogodilo s Kalabićem. Pričali smo kako je Prva šumadijska brigada izginula u Prijepolju, 1943... Kod mene, u četi, bila je jedna devojka, bili smo mladi, zavoleli se. Posle tragedije u Prijepolju, zima 1943, zaledio se Lim, po Limu mnogo leševa. Prelazio sam zaleđeni Lim, vidim leš neke žene, crna kosa... Meni se učinilo da je to ta moja devojka. Potrese me njena smrt, stao sam nekoliko minuta, onako utučen, gledajući taj leš... Ali mora se dalje.
I sad, jednog dana, sedimo u tom stanu u Kosovskoj ulici... Kalabić otvara novčanik - bila su mu vraćena sva dokumenta - i ja u Kalabićevom novčaniku ugledam fotografiju te moje devojke, za koju sam verovao da sam njen leš video na zaleđenom Limu. Lupi me to, nisam mogao da izdržim:
„Nikola, otkud ti ova slika!?“
„To je ćerka jednog mog prijatelja od pre rata“, kaže Kalabić, „zarobili smo je kad je bila ona borba u Prijepolju... Nisam dao da je streljaju, ipak mi je njen otac prijatelj, pa je neko vreme bila kod mene u štabu.“
„Je li živa?“
„Koliko ja znam“, veli Kalabić, „živa je, nismo je ubili.“
Meni ne da đavo mira i ja mu onda ispričam kako sam bio zaljubljen u nju, kako sam je voleo... I taj momenat, kad sam gledao na Limu njen leš. Kalabić mi je posle, valjda sto puta rekao:
„Je li, ti misliš na onu... Nisam s njom ništa imao, časna reč, nisam, to je divno dete.“

Krivokapić: Kakva je sudbina te žene?

NEŠIĆ: Živa je, udata je. Kad smo uhvatili Dražu, ja se zainteresujem... I baš tog dana, kada sam se bio najavio, bila joj je svadba. Udavala se za jednog našeg druga, tako... rukovodioca. Ja sam već bio oženjen. Bilo i prošlo.

Krivokapić: Šta vam je još pričao Kalabić?

NEŠIĆ: Pričao je svašta, njegova dužnost je i bila da nam sve priča. Nije krio ništa. Pričao nam je i jednu priču koja stvarno daje sliku Nikole Kalabića u vreme kad je bio komandant Gorske garde, komandant Srbije. Kako je izgledao i kako se ponašao.
U Foči, vi znate za onaj četnički pokolj muslimana (1942), u tom pokolju učestvovao je i Nikola Kalabić. Pevao nam je jednu staru srpsku pesmu, jedino sam je od njega čuo i nikad je više nisam čuo. To je bila pesma iz turskog vremena: Turčin je došao u srpsku kuću, večerao, jeo, uzeo najlepšu devojku, živeo sa njom, i ujutro je zaklao. Kalabić je to u Foči radio, neku bulu našao, doveo harmonikaše, šenlučio celu noć, pio, i ujutro naredio da je zakolju. I to je pravdao osvetom Srpstva!

Krivokapić: Priznavao je da je i on klao?

NEŠIĆ: Nije, to nije... Kao, drugi su to radili.




RASPRODAT TIRAŽ

KNjIGA Bore Krivokapića "Bes/konačni Tito (i Krležine `masne laži`)", koju su objavile "Novosti" u tiražu od 20.000 primeraka, rasprodata je za samo pet dana. Zbog ogromnog interesovanja čitalaca, doštampano je još 10.000 primeraka. Iz ove knjige prenosimo šire izvode.
(Nastaviće se)