PRIČAO mi je ambasador, iz elite Titovih ambasadora, čovek kulture - Ivo Vejvoda (novembar, 1980):
„U septembru 1966. došao sam na Brione, na referisanje Titu... Ujutru, na terasi 'Neptuna', susreo sam Koču Popovića. Njegovi prvi dani, možda i prvi dan kao potpredsednika Republike... Pozvao me da sednem, da doručkujemo zajedno. U to, dolazi službenik iz Titovog kabineta, predaje Koči koverat... I kaže:
- Druže Koča, predsednik želi da vi potpišete...
Koča čita prvu stranu, drugu, odjednom gužva papir...Ćutimo. Koča, pod savladanim besom:
- Od ovog momenta počinjem borbu za ukidanje funkcije potpred­sednika Republike!
Poćutao je, pa dovršio:
- Zamisli, šta mi je Tito poslao! Da potpišem odbijanje molbe za pomilovanje osuđenika na smrt!... Moj prvi potpis kao pot­pred­sednika Republike - smrt! Ti znaš, Tito potpisuje samo po­mi­lovanja... Lepo, predsednik - pomilovanja, i potpredsednik - smrti!
Bio mi je ministar, najbolji - svetski ministar! - poznavao sam i njegov bes.“
Titov potpredsednik smrti!
Kako je primetio i Đilas:
„Glumica Elizabet Tejlor se oduševljavala Titom (...) i zbog toga što on nije potpisao nijednu smrtnu presudu. Verovatno je to i tačno, uzev bukvalno.“
Higijena ateizma.
Pitam Koču za poslednji susret s Titom, kad je podneo ostavku (posle smene Nikezića, oktobar, 1972).
„Ništa. Beznačajno“, otklanja Koča. „Apsolutno beznačajno!“
Prvo su - „Dolanc i kompanija...“, usputno Koča - pokušali da ga izbegnu. Pozivali se na „Titov umor“. Zatim, da se „predsednik ne uznemiri“. Predlagali da dostavi papir. Koča je insistirao. Nisu se usudili.
U Belom dvoru, pred Titovim kabinetom, presreo ga je novoproizvedeni ideolog Stane Dolanc.
„Bilo bi zgodno“, iz zasede Dolanc, „da i ja prisustvujem...“
„Ne“, repetirao je Koča, „baš to bi bilo nezgodno!“
Dolanc, bez reči.
Latinka Perović beleži da je Koča Popović i obavestio Dolanca:
„Tito i ja smo stari poznanici. Znamo se još sa Sutjeske.
Kod Tita... Starac.
„Delovao je odsutno... Mala, mlohava ruka... Primetio sam - zapadne za oko - izmršavele, usahle članke...“, prisećao se, izlomljeno, Koča.
Ne bez emocija. Kod Koče, uvek potisnutih... Nikako. Kao nepovratni usud, bliskog... I veličine. I istorije. I sopstvene.
„Sedeo je kad sam ušao“, preko volje Koča. „Ostao je zagledan, odsutno... Kao da me nije video... S nekoliko reči, bezvoljnih, pokušao je da me odvrati... Više kao da konstatuje, nego upitno, kazao je:
- Zar baš moraš?
- Pa, moram!
To je sve... Ostavljajući ga u onom prostoru, osamljenog i utonulog, učinio mi se još smanjeniji... I odsutniji.“
Nikakav politički razgovor, pokušavam, ili komentar?
„U tom stanju“, s blagom tugom Koča, „Tito nije bio ni sposoban za ozbiljan razgovor... To se videlo... Neka kadrovska kombinatorika s Markom (Nikezić) i Latinkom (Perovićeva), pomenuo je... Nevažno.“
Nisam siguran (u belešci nejasno), da li je Koča pomenuo da mu se učinilo, na odlasku, da su Titu zaiskrile, ovlažile oči?
Da li im je, bar u blesku, proletelo?
Pred Titovim vratima vrpoljili su se skorojevići, u tartifskom iščekivanju da bude otpušten onaj koji je u vojnoj izgubljenosti, celim komandantskim, najvišim talentom odlučnosti, preduzeo i uspeo nadljudski proboj na sudbonosnom Balinovcu, kako bi vrhovnog komandanta Tita, i u oklevanju - nije prigovor: ranjenici... - iščupao iz već nemački stisnutih mengela, ali i iz partizanskog, već i fizičkog i moralnog rasula, iz crne rupe Sutjeske (jun, 1943).
Tito na Tarpejskoj steni Sutjeske?
Koča Popović, jedva i da odmahne rukom:
„Nije bilo izbora. Ništa više.“
Koča Popović, iz knjige:
„Ako sam za odluku o proboju Prve proleterske divizije odgovoran, ili zaslužan, uglavnom ja, za njeno sprovođenje, hoću reći za uspeh te operacije, odlučujuća je bila sposobnost i hrabrost Danila Lekića.“
Godine 1968. (25. godina Sutjeske) - „u ime svih jedinica i boraca-učesnika“ - pred vrhovnog komandanta Tita istupio je - Koča Popović.
Godine 1973. (30. godina Sutjeske), Koča Popović - nije pozvan.
Tito je nadomestio: Liz Tejlor, Ričard Barton... Kao „na filmu“.
Zbog „samovoljnog proboja“ na Sutjesci 1943, Tito umalo Koču Popovića nije - smenio!... Previše slave? Kad je Tito izdao nalog („Spremi se, Terziću, da preuzmeš Prvu proletersku...“), sudario se i s čuđenjem zamenika načelnika svog Vrhovnog štaba, generala Velimira Terzića:
„Druže Tito, pa ne mislite, valjda, da bih ja mogao da zamenim Koču!“
U Titovoj bolesti, početkom 1980, Koča Popović uputio je Titu telegram... Ljudski. Poslednji raport prvog partizanskog, najslavnijeg Titovog komandanta. I diplomate. Mit mitu. Njihov prvi lični dodir, posle 1972. I samrtni. Govorilo se, da je Kočin telegram Tita posebno dirnuo... Objavio je i Koča Popović, docnije:
„U nekoliko toplih reči izrazio sam svoje saosećanje i nadu da će‚ dobiti i ovu bitku, jer je i iz težih izlazio kao pobednik. (...) Posredno su do mene dolazile informacije da je onako teško bolestan, pročitavši moj telegram, čak i zaplakao. (...) Verovatno se, primivši moju depešu, za trenutak prisetio svega što nas je tako dugo vezivalo. (...) Čuo sam, takođe, da je kasnije, predosećajući neumitni kraj, pred najbližim saradnicima izgovorio i ovu navodnu oporuku:
"Nemojte mi dirati ni Koču ni Jovanku...“
Nisu, samo - Jugoslaviju.
Ni kad je preslagao definitivne formulacije svoje jedinstvene, malroovske avanture, Koča Popović nije podlegao ličnim gorčinama, pa ni ako nisu bile samo njegove... Tako, ni kod ocene Tita:
„Bio sam i ostajem uveren da je Tito u našoj revoluciji bio nezamenljiv. (...) Na čelnoj poziciji niko mu, siguran sam, ne bi bio ravan. Bio je... pravi vuk, ili ako hoćete kondotijer. (...) Mogao bih i za sebe reći da sam bio jedna vrsta kondotijera.“
Da bi dopunio:
„Pa, kao i Tito, samo manjeg kalibra.“
Magnetizmi.

RASPRODAT TIRAŽ
KNJIGA Bore Krivokapića "Bes/konačni Tito (i Krležine 'masne laži')", koju su izdale "Novosti" u tiražu od 20.000 primeraka, rasprodata je za samo pet dana. Zbog ogromnog interesovanja čitalaca biće doštampano još 10.000

(Nastaviće se)