Piše: Vojislava LATKOVIĆ
NA svet je došla kao Natalija Petrovna Keško, 14. maja 1859. godine u Firenci (blaga primorska klima privlačila je tih godina, bogate ruske porodice sa severa, pa su one često boravile na toplom jugu Evrope).
Otac Petar, ruski pukovnik, majka Pulherija, princeza iz kneževine Moldavije, od vladarske porodice Sturca, pružili su joj sve radosti i udobnosti, u ovoj mirnoj, skladnoj, bogatoj, uglednoj porodici. Bila im je prvo dete - izdanak čedne ljubavi. Ljupka, crnooka devojčica Natalija, rusko-rumunskog porekla, odrastala je pored nežnih roditelja, brata Mimija i dve sestre Marijete i Katarine - Bebe.
Uvek lepo počešljana, skladno i prikladno odevena, prelepa Natalija se izdvajala pravilnim crtama lica: krupnim, očima i gustim veđama, na uvek nasmejanom licu. Duga, crna kosa, padala joj je preko oblih, divnih ramena i svojom težinom ih je lupkala kao griva koja se, u naletima vetra, pomalo podiže na krajevima.
Njen neobičan izgled i izraz, navodili su na pomisao da je više ličila na osobu koja je stvorena kao mešavina dvaju različitih naroda, nego na pravu Ruskinju. Zapravo, tako je bilo jer se porodica Keško, ko zna kada, još u vreme velikih seoba i bežanija, pred najezdom Turaka, doselila iz Carigrada u Rusiju.
U stvari, sve te neobičnosti u liku i karakteru mlade Natalije, pokazivale su da je drugačija: bolja, lepša i odlučnija od svojih drugarica, pa i od sestara. Natalija je volela da se pokazuje u najboljem svetlu, da glumi u amaterskim predstavama, da se ističe.
U detinjstvu je menjala mesta boravka jer je tako zahtevala očeva služba i majčina bolest. Prilično imućna porodica pružila je solidno obrazovanje i lepo vaspitanje njoj i ostaloj deci.
Izučavanje stranih jezika i muzike, kod najpoznatijih muzičara, svedočilo je o dobrim materijalnim uslovima, što im je omogućavalo bolji prestiž u društvu. To je bila garancija da će deca biti pravilno usmerena i valjano pripremljena za život.
JEDNOG letnjeg dana, majka im je pričala da je otac u Rusiji, da će se zadržati više dana jer sređuje dokumenta oko nasledstva svoje očevine. Pričala im je da se tamo rodio, školovao i boravio neko vreme, pa da bi najviše želeo da se svi presele i žive u zemlji njegovih predaka. Kazao je: "Zašto da izbegavamo kuću i imanje pradedova?"
- Mi, mama, volimo da budemo leti u Rusiji, a zimi u Nici jer je tebi uvek neophodna blaga klima, baš na Azurnoj obali - ljupko se nasmeši Natalija.
Natalija se, od srca, radovala ovom susretu sa ocem. Stalno je osluškivala da li se čuju škripa kočija i topot konja... Istrčala bi u baštu, ušla i sela u letnji hladnjak, pa opet pošla da sluša šumove. Prenerazila se kad je začula kukavicu kako kuka, iza dvorišne zgrade. Videla je sovu na krovu, potrčala da je potera da ne bi donela i izazvala neku nesreću. Nešto tako ne bi trebalo da ih snađe. Najzad je kočija ušla u dvorište dok su se vrata širom otvarala.
Pukovnik je naglo pružio korak i iznenada ušao. Grleći decu i šireći ruke, delio im je poklone.
- Hteo sam da vas iznenadim i obradujem sa što više lepih igračaka. Ja ih nisam često dobijao, a vama sad mogu i hoću sve da priuštim - veselo izgovori pukovnik, te im tako srećan pokaza svoje bele zube. Guste obrve naglo podiže gore i produži: - Svaki put su bolje, uvek drugačije. Baš sam zadovoljan kad vidim vaša vesela lica...
- Znala sam, tata - prekide ga Natalija - uvek si pažljiv i predobar... Imamo ih dosta. Moraću neku da poklonim komšijskoj deci da se i ona obraduju. Ti se ne ljutiš?
- Kako si zlatna, ti, moja golubice - ushićeno će on, pa se telom pomeri i krenu prema Nataliji. Dok je čvrsto stezao, osetio je jak bol u predelu srca. Naglo je ustuknuo, uhvatio se levom rukom za grudnu kost, a desnom za glavu. Seo je brzo u fotelju, malaksao, bled u licu. To je bio znak da je ozbiljno bolestan. Nije mogao da izdrži česte srčane napade koji su ga iznenada drmali, bacali u iscrpljeno i bolesno stanje. Ležao je u postelji i bio pod kontrolom lekara. Zdravlje mu se ređe popravljalo, a češće pogoršavalo. Najzad je došlo do komplikacija u cirkulaciji. Sahranjen je u Odesi, u prisustvu rodbine i prijatelja.
NATALIJA se dobro sećala tih događaja, pamtila i pisala kako su svi teško podneli nestanak njenog oca. Imala je šest godina.
Pulherija je uvidela da će morati da menja mesto boravka - putovati u banje i lečilišta. Već je bilo neizbežno da decu tačno obavesti o svemu kako bi se psihički pripremila i uklopila u novonastale promene i životne nedaće.
Iskoristila je povoljan trenutak, ušla u Natalijinu sobu i započela:
- Slušaj me pažljivo, mila kćeri! Nemoj se sekirati... Ja sam bolešljiva... kašljem... grudi su mi načete... Bio bi pravi spas za mene promena mesta boravka. Vodiću i vas sa sobom. Videćeš da će i vama biti lepo da upoznate nove zemlje, nove gradove, pa i nove nastavnike. U svim primorskim mestima biće nam zabavno, za vreme leta. Imaćete nove drugove i drugarice. Ponekad ću ići sama, a vi ćete tada boraviti kod bake i mojih sestara. Uvek možete da birate: ili kod bake u Moldaviju, ili kod tetke Katarine u Odesu...
Celo leto su proveli u okolini Odese gde su tetka i teča imali kuću i imanje.

DNEVNIK
DADILJE i guvernante, kod kneza i kneginje Muruzi, prihvatiše goste sa posebnom pažnjom i ozbiljnošću. Sva deca gospođe Keško ovde su se ponašala i osećala kao da su kod svoje kuće. Obično su posle podne sedela sa majkom i njenim sestrama u tom čarobnom prostoru bogate kneževske porodice.
Natalija zavole nove igre sa rođacima. Oseti radost nadmetanja, ushićenje, posebno dok su se trkali po poljima i čavrljali neumorno, puni energije. Ti ugodni trenuci uživanja, opuštanja i miline, više su joj značili od dobrih lekcija i saveta vaspitača. Sve manje su je privlačile krpene igračke i mirne lutke, ali su bile tu u njenoj sobi, lepo poređane.
Na počasnom mestu držala je dnevnik tvrdih, plavkastih korica. U njemu je brižljivo zapisivala sve važnije događaje iz tih dana.
(Nastaviće se)