Piše: Jovanka Simić
OSLOBAĐANJEM srpskih lidera Gorana Hadžića i Borivoja Savića, 3. aprila 1991. godine, zaustavljeni su međuetnički sukobi, ali između Srba i Hrvata već je zjapio preduboki ponor nepoverenja. Na ulazima u većinska srpska i hrvatska naselja, nicale su barikade i kontrolni punktovi. Olovo se osećalo i u vazduhu i u “zraku”.
Prva žrtva bio je Srbin Stevan Inić (1928) iz sela Bršadin, nadomak Vukovara. NJega je 1. maja 1991. metkom iz pištolja, ispaljenim u glavu, ubio Hrvat Đuro Gelendžer, pripadnik partijske milicije HDZ-a. NJegovo ubistvo, dramatično je odjeknulo među Srbima, ali i u redovima neostrašćenih Hrvata. Bio je to prvi korak na putu za pakao.
Već sutradan, 2. maja, usledio je drugi, još pogubniji korak, kada je više od pedeset pripadnika tada već potpuno etnički čiste hrvatske policije, iznenada upalo u Borovo Selo, najveće srpsko naselje u vukovarskoj opštini. Zloupotrebili su dobru volju srpskih žitelja koji su očekujući razgovore o smirivanju situacije, uklonili barikade na prilazu selu. Umesto pomirljivim rečima, ”mupovci” i “zenge”naoružali su se pravim oružjem i upotrebili ga čim su iskoračili iz autobusa. Pale su žrtve na obe strane, jer ni Borovoseljani nisu goloruki čekali uniformisane “pregovarače”. Širenje oružanog sukoba sprečila je JNA koja se, po naredbi tadašnjeg Predsedništva SFRJ, a po modelu “tampon zone”, isprečila između suprotstavljenih strana.
NAŽALOST, samo nakratko. Barikade, sve izraženije, opasale su vukovarska naselja, sa izuzetkom nekoliko nacionalno meštovitih mesta kao što je Sotin. Tamo je pala nova žrtva - Miodraga Nađa (1966) na ulici je presrela i sa pet metaka u glavu ubila grupa HDZ - policajaca. Ovaj, kao i prethodni incidenti, bili su povod Tuđmanu da u Vukovaru stacionira 210 vojnika iz redovnog i 460 iz rezervnog Zbora narodne garde (ZNG). NJihova su ovlašćenja bila nedefinisana, samim tim i neograničena, a za zapovednika imenovan je 10. juna 1991. godine Tomislav Merčep, dotadašnji predsednik vukovarskog ogranka HDZ.
Stupanjem Merčepa na dužnost sekretara Sekretarijata narodne odbrane u Vukovaru, Tuđman je konačno ostvario svoj naum - oteo je ovaj grad iz ruku srpsko-jugoslovenske većine, legalno izabrane na prvim višestranačkim izborima 1990. godine. Vukovar više nije bio jedini grad u Hrvatskoj u kojem na vlasti nije HDZ.
Merčep je bio surovi gospodar Vukovara do 13. avgusta 1991. godine, kada je zbog sukoba sa samim vrhom HDZ-a prekomandovan u Zagreb na mesto ministra unutrašnjih poslova Hrvatske. Prema kasnijim iskazima oko 600 Srba, ali i Hrvata, čija su svedočenja deo opsežnog “dosijea Merčep” dostavljenog Hagu još 1997. godine, dva i po meseca bila su dovoljno dug period da se gotovo u potpunosti realizuje plan o etničkom čišćenju Srba iz Vukovara i okoline.
Bilo je to prvo etničko čišćenje na prostoru SFRJ, a plan je usvojen 15. marta 1991. godine na sastanku vodećih predstavnika HDZ-a u prostorijama MZ ”Alojzije Stepinac” u Borovu Naselju. O detaljima sastanka, Mirko Nikolašvić, predsednik ogranka HDZ u Borovu Naselju, svedočio je kasnije haškim istražiteljima i beogradskom profesoru Vojinu Dabiću, koji su za Tribunal i sačinili dokumentaciju o Merčepovim zlodelima. Nikolašević je kazao:
- NAKON što smo razgovarali uopšte o teškoj ekonomskoj situaciji, sećam se da je Merčep diskutovao o tome da se mora raščistiti sa Srbima koji ne prihvataju novu hrvatsku državu. Otvoreno je rekao da će ti Srbi biti proterani milom ili silom...
Plan je podrazumevao bespravno upadanje u srpske kuće i stanove, oduzimanje automobila, nasilno privođenje Srba na saslušanje i likvidacije. Psihozu straha u srpskim redovima Merčep i njegovi ljudi postizali su i sračunatim širenjem glasina o postojanju spiskova za likvidaciju, rafalima po srpskim kućama i kafićima...
Posebno efikasan način pritiska bile su telefonske pretnje smrću Srbima ukoliko blagovremeno ne napuste Vukovar. Dešavalo se da “dobronamerni” anonimni glas upozori suseda Srbina da je na spisku za likvidaciju. Veliki broj saslušanih svedoka potvrdio je da im je na ovakav način prećeno od kraja 1990. do polovine 1991. godine.
Takve pretnje najčešće su shvatane ozbiljno i mnogim Srbima bile su više nego dovoljan povod za tiho izbeglištvo, tu, blizu preko Dunava, u somborsku ili apatinsku teritoriju. Bilo je i odvažnih Srba koji su ignorisali pretnje i upozorenja. Jedan od njih, LJuban Vučinić iz Borova Naselja ostao je u svojoj kući i posle upozorenja da je na spisku za likvidaciju. Samo nekoliko dana docnije, 22. jula, uhapšen je, ubijen i bačen u Dunav.

POVERLJIVO PISMO
MARIN Vidić Bili, poverenik hrvatske vlade u Vukovaru, koji je u leto 1991. odgovornost za stanje u gradu delio sa Tomislavom Merčepom, uputio je 18. avgusta te godine strogo poverljivo pismo Franji Tuđmanu u kojem ga obaveštava da Merčep i njegovi saradnici sprovode teror nad stanovnicima grada na Vuki.
"Okružen sumnjivim ljudima i kriminalcima, koji bespravno upadaju u privatne stanove, pljačkaju ih, nasilno privode građane na saslušanje, pa čak vrše i egzekuciju, Merčep je stvorio u Vukovaru opću psihozu straha među hrvatskim i srpskim pučanstvom što je rezultiralo općim bijegom iz grada ...", pisao je Vidić hrvatskom predsedniku.
Vidić je pismo uputio Tuđmanu, ali i Ivici Račanu (SDP), Savki Kučar (HNS), Draženu Budiši (HSLS) i Marku Veselici (HDS) u kojem ih upozorava da “dosadašnju pogrešnu politiku psihoze straha neopravdava kompletno hrvatsko pučanstvo, koje se smatra oblaćenim, kompromitiranim i ne želi dalje snositi odgovornost za takvu politiku.
"Budući da smatramo da nismo u mogućnosti da lokalnim snagama raščistimo situaciju, molimo Vas da nam hitno uputite kompetentne ljude koji će legalnim institucijama vlasti pomoći da se stanje što prije normalizira", vapio je Vidić. Uzalud. Tuđman, Račan, Kučar, Budiša niti Veselica nisu odgovorili. Vukovar je nezadrživo srljao u rat.
(NASTAVLJA SE)