PIŠE: MILOVAN VITEZOVIĆ
RADOVIĆU sam se približavao poizdalje, činio mi se nedostupnijim od Stevana Raičkovića, najponosnijeg pesnika u Beogradu u našoj polovini veka.

Prvi put sam ga video na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa 1966. godine, u holu zgrade u kojoj je tada bila Televizija Beograd. Činio mi se nedostupan, kao i televizija, za koju sam mislio da u nju nikad neću stupiti.

Upoznao sam ga na suprotnoj strani, bukvalno, a može i figurativno, opet na Trgu Marksa I Engelsa, 1968. godine, na četvrtom spratu "Borbe". Došao sam da razgovaramo za omladinsku reviju "Susret".

Radović mi je tada rekao da će u komunizmu sve biti relativno, pa i relativno da li će ga biti. Da mlade ocenjuju slabim ocenama iz istorije zato što su svi drugi iz istorije ocenjeni.

Bilo je to vreme kad sam mu postavio i ovakvo pitanje: Da li se u "Borbi" priznaje dupli borački staž? Odgovorio je: "Videćemo kad se `Borba` završi".

Pitao sam: Da li je bolje glup na svom mestu ili pametan na tuđem? Uputio me je na drugu adresu: "To pitajte Branu Crnčevića. On je ministar tuđih poslova".

Pecnuo sam ga: Kako igra šah u odnosu na Branu Crnčevića? Odvratio je: "Bolje igram nego što mislim da igram. Za razliku od Brane Crnčevića."

Zanimalo me je: Udarate li čvrge Matiji Bećkoviću? Rekao je spontano: "Ne smem. Udariće me nogom".

Ispitivao sam: Koliki je politički uticaj Živorada Mihailovića Šilje? Priznao je: "Na mene ogroman. Sve što je propovedao - omrznuo sam!"

Nisam se dao zaustaviti: Da li je Radoš Novaković osuđen na "Robiju" Oskara Daviča? Raznežio se: "Gledao sam tu kolorisanu pastoralu! Na kraju su se uzeli!"

NA kraju razgovora Dušan Radović mi je tražio da mu pokažem indeks. Raskrilio ga je, ne pogledavši u njega, zatvorio ga i vratio mi. "Od sad gde god budem sedeo, možeš sesti za sto, ne pitajući me". Tu privilegiju sam od tada najčešće koristio u "Mažestiku", na skoro svakodnevnim popodnevnim sedeljkama, ako ja sam nisam bio onaj prvi koji je sto, onaj u dnu, najveći, uz ogledala, za sve zauzimao.

Odlazeći sa ovog razgovora, svestan tog proleća Evrope, kada je prvi propustio studentski bunt, pitao sam uz pozdrav: Treba li studentskom horu dirigovati milicionerskom palicom? Stisnuo mi je ruku: "Ja sam za kompromis: da se Bogdanu Babiću da neki čin u miliciji". Bogdan je bio glavni dirigent najčuvenijeg akademskog hora u Beogradu koji se tada zvao hor "Branko Krsmanović".

Kada se tog juna zbila i naša studentska 1968, u kojoj ja nisam dobio milicijske batine, već pesničku slavu pobunjenih, Dušan Radović me je tešio u "Mažestiku": "Isto ti je to. Tući će te duže!"

Studentskom pobunom juna 1968. godine Dušan Radović nije bio zatečen, ali je bio zatečen u "Borbi" na mestu propagandiste, gde je "sklonjen" kao potpisnik osuđenog Predloga za razmišljanje o ugroženosti srpskog jezika.

U "Borbi" se studentska pobuna najžešće osuđivala kao neprijateljstvo prve vrste, uvezeno spolja.

Jedino su se osudi suprotstavili Dušan Radović i Milovan Danojlić. Dušan Radović je na skupu od hiljade nahuškanih novinara i štampara u dvorani Doma sindikata opominjao da su "studenti naša deca".

Pobunjene studente podržavali su tada svi odvažni pisci. Mali broj.

Dušan Radović je bio među onima koji su i govorili studentima u Kapetan-Mišinom zdanju. Govorio je u slavu odvažnosti, ali je rekao da će se sve završiti teškim hepiendom.

Većina pisaca, koji se na podršku nisu odvažili, ćutali su. Među njih su se infiltrirali i pisci komitetlije.

JEDINO je studente osuđivao Oskar Davičo, čije je prezime Matija Bećković čitao unatraške. Svi smo, i pisci i studenti, bili ogorčeni na Oskara. Iz toga ogorčenja ostala nam je ova Radovićeva priča:

"Četvrtog jula ja i pre osvita pođem u grad. Neću da čekam da se otvori `Kasina` kad je otvoren Univerzitet. U Knez Mihailovoj ulici samo ja i milicija. Vršim jutarnju počasnu smotru. Hoću da uđem u ulicu Vuka Karadžića. Ne puštaju me milicioneri. Ne daju ka ulazu u dvorište Univerziteta. Vide - nisam student, a ne mogu da im se izdam za profesora. Moram izokola da pokušam.

U 1.300 kaplara nema milicije. Kad nasred ulice šlem milicijski. Nisam od onih koji bi ga šutnuo. Lojalan sam građanin, skoro kao onaj koga Domanović opisuje da s patriotizmom diže policijsko dugme. Krenem ja da dignem šlem, da se ne ponižava na ulici. Kad - šlem se ne da. Zapnem, šlem se opet ne da - ni makac. Uhvatim ga s obe ruke pa iz sve snage, iz petnih žila... Kad, pod šlemom Oskar Davičo čuva stražu..."

Danima smo, na raznim mestima i u raznim prilikama, analizovali dubinu ove anegdote, otkrivali njenu svesadržajnost. Duhovnu i fizičku visinu, doušništvo i policijski karakter, strašljivost i drčnost, potrebu da se bude na licu mesta, ali skrajnuto... Sve pod jednim šlemom.

Radović je, inače, studentsku pobunu 1968. godine nazivao - međustudentskim sukobom. Nije mi bilo pravo dok nije objasnio: "Predratni studenti ne daju današnjim studentima da se bave politikom". A kad je objasnio, nije mi, opet, bilo pravo, jer je bilo tačno.

Mnogo puta sam ga čuo, a mnogo puta ga nisam poslušao.

KAKO ga mnogo puta nisam poslušao, to sam iskusio. Tu su moje senke koje vidim samo ja na svom portretu. I tu su neke nijanse distance, zbog kojih mu nisam mogao postati blizak nikad onoliko koliko su to stalno bili Slobodan Stojanović i LJubivoje Ršumović i, naravno, najviše Matija Bećković i Brana Crnčević.

On je znao da su i koliko su rukovodioci potrošna roba, pogotovo kad se činilo da su večiti. Pisao sam jedno vreme u "Ježu" portrete političara. "Skica političkog lica" - zvala mi se rubrika. Stavljao sam ime po ime politiačra u naslov (a hrabrost mi je već bila da im se imena nađu u "Ježu"). I ređao im sve, što sam znao i umeo, u redovima i između redova. Želeo sam tada, bile su mi te godine, da budem najhrabriji među najhrabrijima, bez obzira na posledice. Čak sam i kroz grad prolazio da bih primao čestitanja za hrabrost, za ono što je u onom vremenu bilo neshvatljivo.

"Što to pišeš", pitao je Duško Radović: "Nije to u redu!"

Bio sam zapanjen.

Mislio sam da mu ih je žao.

Bilo mu je žao mene:

"Neka te ne zavravaju visine, na kojima si sad", shvatio je da ga nisam shvatio: "Ne zaslužuju oni nikakav dar, pa ni tvoj. Ako dar na njih potrošiš, potrošio si ga ni na šta."

(NASTAVLJA SE)