Piše: Dragan Babić
BRANKO V. Radičević je krstio Sabor trubača po pesmi "Sa Ovčara i Kablara". Pesma je postala saborska himna. Kad iz dvesta truba odjekne melodija ove pesme i zagrme prangije na brdu iznad Guče, prolomi se do neba, zastane u grlu. To najbolje znaju oni koji dolaze u Guču.

Uporedo s pesmom "Sa Ovčara i Kablara", koju ona druga, četnička Srbija nije prepoznavala kao svoju, pevala se sve glasnije i "Na planini, na Jelici". Ali i pesma koja je najčešće silazila sa usana onih koji su bili odani kralju i otadžbini, takođe je pozajmljena. Bila je to narodna pesma, nastala iz ljubavne tuge jedne druge čobanice.

Idem putem pesma s ori,
samnom Mile ne govori.
Maramica sa dva lica,
ti si Mile varalica.

Tako su se u Guči, potpuno apsurdno, sukobile dve pesme, obe narodne, samo sada ideološki prepravljene. Ali, truba je prekrila i pomirila otpor i inat, "Jelicu" i "Sa Ovčara i Kablara".


Iskonsko narodno, utkano i zgusnuto u poeziju Branka Radičevića, jednako koliko i truba, branilo je Dragačevski sabor trubača. Kad se sumnjalo u nameru, Brankove pesme uzimane su kao preventivni lek, kad se govorilo da se u Guči srbuje, bile su jače od ideoloških zabrana. Poezija je uvek bila tu da obasja, da razmakne stege, da otvori vidik. Kad se tumaralo i lutalo, upućivala je na pravi put. Kad su Sabor tumačili nemuštim i neprirodnim rečima, jasnost Brankove reči ih je postidela.

Zato će se Sabor uvek oglednuti u rečima njenog tvorca. U njima će uvek da "zlatne truba". Kao što je iz tog zvuka sinula pesnička reč - gumno s koga se uskovitlao zvuk.

Sve se izgleda menja. Sabor ostaje isti. Kao element. Zemlja. Vazduh. Voda. Pečenje. Lebac i slanina. Beli lukac. Kolovođa i kec. Prvi i poslednji u kolu. Sabor je čudo. I to čudo nad čudima. Trebalo je, pre trideset i pet godina, promarširati ulicama Guče. U anteriji. Sa šajkačom na glavi. U prisustvu vlasti. I u pratnji trubača.

To je čudo. Taj prohod koji traje. Koji ne prestaje. Od sabora do sabora. Od grad do grada. U kasno leto. Pred jesen. Dumbara bubanj. Igra kolo. Ali, molim vas, zamislite: kako je to bilo pre trideset i pet godina. U prikradici. U prekorici. Kao inačica. Tek će narasti inat. Tek će se zainatiti pravi inat. U sveopštoj sumnji.

Nije Srbin izmislio trubu. Šta će truba u kolu? Ima ona preča posla. Zna se njeno mesto. Ispraća u ratove. I maršira s vojskama. Jedan, dva. Pod komandom, jedan, dva. Ne može u šest koraka.

BERIĆETNA
I GRUNULA je. U Dragačevu. Kao izazov. I prkos. Prisetila. Podsetila. Promladila. Dahnula vedrinom. I nadom. Jer narod igra. Ima nade. Jer narod igra. Dobro je kad narod igra. Zasvadbariće jesen. Rađaće se deca. Oživeće njive i livade. Biće leba i slanine. Zaratariće zemlja. Neće zaratovati. Ona će zaratariti. Jer bog Perun, vrhovni srpski bog, nije bog ratova, već berićeta, bog plodnosti. On opominje gromovima i munjama. On upravlja zemljom i nebesima. I šalje kišu na žednu zemlju. Oplođuje. Preporađa. Omlađujete. Stvara. Daruje.
(KRAJ)