Piše: Savo Gregović
Trebalo je da se naniže šest decenija,da se otkriju tragovi krvavog jugoslovenskog proleća ,zadnje godine Drugog svetskog rata.U Kamničkoj dolini,zahvaljujućI pre svega slovenačkim vlastima,koje su poslednjih godina omogućile agilno,predano I stručno angažovanje ekipa I pojedinaca na otkrivanju stratišta iz “vremena zla”,pronađeno je I obeleženo šesnaest grobnica u kojima počivaju uglavnom kosti svirepo ubijenih crnogorskih četnika,sveštenika Mitropolije crnogorsko-primorske I brojnih drugih civila koji su bili krivi samo zato što nisu voleli komunizam.Izvesno je da masovnih grobnica ima još u području Kočevskog roga,na padinama Pohorja,pa I još ponegde u kojima su zemni ostaci crnogorskih,ali I srpskih antikomunista,koje će uskoro biti obeležene.
Koliko je to krvavo proleće 1945. odnelo žrtava,takođe tek treba da se utvrdi.Borivoje Karapandžić u svojoj knjizi o tom proleću s podnaslovom “Titovi Katini I Gulazi”,pominje cifru od čak 250.000 ubijenih,od čega je oko 200.000 Hrvata koji su doterani iz Pliberka.Stradali su,dakako,uveliko I Slovenci,čija su imena I grobovi utvrđeni.U pripremi za ovaj feljton,prelistavajućI brojne materijale,I beležećI sećanja onih koji su prošli strašan put od Vezirovog do Zidanog mosta,preživeli pakao Bosne I Hrvatske,snežne oluje,glad I tifus,ali I partizanska strelišta širom Slovenije,slažu se da je tada stradalo oko 27.000 ljudi “s naših terena”.Mahom iz Crne Gore,manjim delom iz Srbije,Bosne I Hrvatske.
“Novosti”,koje su pre neki dan otvorile ovu tabu temu reportažom o braći Niklanović iz Budve,koji su pronašli grob svoje braće,ali i te kako pomogli da i ostali saznaju za mesta gde počivaju njihovi najbližI,u nekoliko nastavaka će “prećI” taj “put smrti” kojim su ,verujućI da idu u susret saveznicima-antikomunistima,krenuli masovno iz Crne Gore njeni sinovi I kćeri.
Septembra 1944. godine vojvoda Pavle Đurišić glavnokomandujućI crnogorskim četničkim jedinicama,inače desna ruka Draže Mihailovića,videvšI da komunisti dobijaju rat I revoluciju,skoncentrisao je sve snage oko Podgorice,Danilovgrada I LJešanske nahije.Prethodno je bio postignut dogovor sa princom Mark Đonom,koji je preuzeo komandu nad svim oružanim snagama u Albaniji,o privremenom skloništu u “zemlji orlova” I o prolazu ka Grčkoj gde je trebalo da se četnici,ali I brojni civili koji nisu hteli da žive u komunističkoj državi,nađu sa saveznicima-antikomunistima.Englezima ,pre svih.U to vreme štab đenerala Mihailovića se nalazio kod Okruglice u oblasti Zenice.
U svojoj knjizi “Album crnogorskih četnika”,koja je štampana pre tri godine, Dragoljub Šćekić,kaže da su nacionalne snage koje su se povlačile iz Srbije stigle do Drine,gde su “prema predviđenom planu Vrhovne komande imale da nastave koncentraciju snaga prema Crnoj Gori I Primorju”.Put za povlačenje je vodio preko Albanije.No,po ovom autoru,sasvim drugu odluku je doneo đeneral Miroslav Trifunović,komandant Srbije kako su ga nazivali.Da se odstupa preko Bosne on je odlučio ,kako piše Šćekić,svojevoljno ne konsultujućI Vrhovnu komandu.Vojnička disciplina je Pavlu Đurišiću naložila da ispoštuje naredbu Trifunovićevu koja je bila saopštena telegramom.Srbijnaski četnici su se vratili u Srbiju,a crnogorski antikomunisti su krenuli na put preko Bosne.Ali se ipak prvo krenulo za Skadar.
- Mi koji smo bili za kralja I otadžbinu, vojnici,ali I mnogo civila koji nisu hteli da dočekaju kraj rata s komunistima, početkom novembra smo od svojih lokalnih komandi obavešteni da treba da odstupimo ka Grčkoj.Tih dana se u Primorju našla I Vučedolska brigade kojom je komandovao Ivan Janičić I usledio je višednevni put ka Skadru,priča Vlado Niklanović,u to vreme dvadesetogodišnjak,koji je preživeo I slovenački pakao.
Stevo Boreta ,u knjizi “Zločin bez kazne” Dragana Barjaktarevića kaže da su se pred put okupili ispred hotela “Avala” u Budvi.Komandant naš Milivoje Mitrović,navodi Boreta,nam je održao govor I kako pamtim rekao:Draga braćo,dogovoreno je da odstupimo ka Grčkoj,ali vas molim da razmilite.Niko od vas ne mora da odstupi,svi vi možete kućama da ostanete.Vi nikome nikakvo zlo niste učinili.Ja moram ićI jer sam zakleti oficir kralju I otadžbini,maker išao I sam.
Velika grupa Grbljana,Maina,u kojoj je bilo I Paštrovića,u kojoj je po sećanju Borete bilo između 700 I 800 krenula je ka Skadru.Mnogi očevi su vodili sinove,pa je bilo dečaka sa 15,16 godina,ali I žena.Preko Bara gde su prenoćili na Pristanu,u zgradi Monopola,stigli su do Skadra.Sutradan po dolasku usledilo je naređnje da se vrate iz Albanije I to za Podgoricu.
- Puklo je tada zlo među nama.Neki su bili da se vratimo,neki da se ide u Grčku.Saznali smo da su u međuvremenu Mitrović I grbaljski komandant Đuro Ivetić išli u Podgoricu na razgovor s Pavlom Đurišićem.Drugo veče smo bili raspoređeni po kućama Srba koji su živeli u Skadru I mi grupa Mainjana I Grbljana,smo odlučili da se vratimo kućama u Budvu,seća se Stevo Boreta.
Taj povratak iz Skadra za Budvu,pokazaće se ubrzo,bio je koban za dobar deo Mainjana I Grbljana.U Baru će ih dočekati partizani I bez isleđivanja I suđenja ,po kratkom postupku likvidirati osamdeset ljudi.U Skadru je ostao veliki broj onih koji su se odlučili za put prema Podgorici,koji će kasnije biti nastavljen preko Bosne I Hrvatske,do Slovenije.A kojima će se na tom putu pridružiti na hiljade drugih koji su se rešili na odstupanje.

(NASTAVLJA SE)