Piše: Nebojša Bogunović
PRINCIPOVA izjava, data pred sudom, u kojoj kaže: "Zločinac nisam, jer sam uklonio onoga koji je činio zlo", protumačena je od nekih istoričara kao znak da je on prihvatio ideje nekih anarhističkih i nacionalističkih ideologa i pisaca u Evropi, naročito u Italiji i Rusiji, koji su opravdavali atentate na vladare i istaknute političke ličnosti. Istoričar Vladimir Dedijer, koji je u svojoj knjizi "Sarajevo 1914" detaljno proučio literaturu tih autora, smatra da je Princip, kao mladić koji je "gutao knjige", mada dosta nesistematično, jer zbog siromaštva nije bio u prilici da bira literaturu, pao pod uticaj onih pisaca koji su opravdavali ubistva tirana.

Dedijer, osim toga, kaže da su ideolozi "Mlade Bosne", naročito Gaćinović i Žerajić, dobro poznavali političke programe najistaknutijih boraca za nacionalna prava porobljenih naroda u Evropi. Treba, pri tome, imati u vidu da je Evropa u 19. veku, u kojoj su mnogi narodi grcali pod jarmom tuđinske vlasti, bila rasadnik oslobodilačkih ideja i liberalnih pogleda, koji su vršili veliki uticaj na narodne mase, posebno na omladinu.

Među piscima koji su opravdavali pobunu naroda i pojedinaca protiv ugnjetača i tirana isticali su se oni koji su to činili iz etičkih, političkih, socijalnih, pa čak i religioznih ubeđenja. Dedijer tvrdi da je, čak, i Katolička crkva u nekim vremenima opravdavala otpor pojedinaca prema nasilnicima i navodi misao svetog Tome Akvinskog koji definiše "tiranoubistvo kao ubistvo tiranina od strane pojedinaca, radi opšteg dobra".

I u staroj Grčkoj i Rimu, navodi dalje Dedijer, "ubistvo tiranina slavljeno je kao najplemenitije ljudsko delo. Aristotel, Platon, Ciceron i Tacit dali su ubistvu tiranina klasičan oreol".

NAJSAŽETIJU misao o pravu naroda i pojedinca na otpor prema ugnjetaču izneo je čuveni italijanski nacionalni revolucionar Đuzepe Macini na sledeći način: "Kad je pravda ugušena i teror jednoga jedinog tiranina poriče i briše savest naroda i Boga koji želi da su oni slobodni i kada se čovek neopterećen mržnjom i niskom strašću, jedino domovine radi i radi večnih prava inkarniranih u sebi, diže protiv tiranina i uzvikuje: Ti mučiš milione moje braće, ti oduzimaš od njih ono što je Bog proglasio njihovim, ti uništavaš njihova tela i kvariš njihove duše; kroz tebe moja zemlja umire mukotrpnom smrću; ti si završni kamen cele jedne zgrade ropstva, nečasnosti i zla; ja zato hoću da rušim to zdanje, uništavajući tebe..."

Mnogi mladobosanci inspiraciju za revolucionarno delovanje mogli su naći i u domaćoj literaturi, naročito u narodnim pesmama. NJihov ideal bio je Miloš Obiilć, koji je ubivši na Kosovu cara Murata ušao u legendu.

Zašto su mladobosanci smatrali Franju Ferdinanda za tiranina, jedno je od pitanja, koje je zaokupljalo mnoge istoričare. Odgovor se može sažeti u sledeću konstataciju: oni su smatrali da je nadvojvoda, kao najviši predstavnik austrougarske vlasti, kriv što je njegova zemlja, pogazivši sve međunarodne norme ponašanja, nasilno izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine. U tome su bili u pravu, jer je bečki dvor pogazio odredbe Berlinskog kongresa iz 1878. godine i bez pristanka potpisnika Berlinske deklaracije, pre svega Rusije, Engleske i Francuske, nezakonito pripojio ovu oblast Austrougarskoj. Time je Ferdinand, kao naslednik prestola, po mišljenju članova "Mlade Bosne", bio odgovoran, ne samo za kršenje međunarodnih ugovora, nego i za gaženje najosnovnijih ljudskih prava, pre svega, prava naroda na samoopredeljenje.

Osim toga, nadvojvoda je u očima mladobosanaca personalizovao predstavnike najmilitantnijih krugova Beča, koji su pripremali invaziju Balkana i u okviru toga rušenje srpske države i pokoravanje celog srpskog naroda. I u ovom svom uverenju bili su u pravu: istorijski izvori govore da je Ferdinand doveo na čelo generalštaba Franca fon Konrada, najagresivnijeg predstavnika austrougarske aristokratije, koji se uporno zalagao, ne samo za aneksiju Bosne i Hercegovine, nego i Srbije.

JOŠ 1906. godine Konrad je uputio zvaničan memorandum caru Franji Josifu u kojem je kazao da "budućnost monarhije leži na Balkanu, da se okupacija Srbije i Crne Gore mora ostvariti da bi se, prvo, ostvarila odlučujuća reč Monarhije na ovom području i, drugo, da bi se sprečilo da jedna nezavisna Srbija postane opasan neprijatelj i magnet za južnoslovenske narode koji žive na teritoriji Monarhije". General Konrad je bio najuporniji branitelj teze o potrebi jednoga preventivnog rata Austrougarske protiv Srbije, kao i "rešenja" južnoslovenskog pitanja putem vojne sile. On je verovao da budućnost Monarhije i njen dalji opstanak zavise isključivo od jednoga takvog rata.

Iako verovatno nisu znali za ovaj memorandum, mladobosanci su na osnovu javnih nadvojvodinih izjava o Slovenima kao nižoj rasi i o potrebi germanske kulturne i političke ekspanzije na Balkanu bili uvereni da iza najratobornijih bečkih krugova i njihove ideje o okupaciji Srbije, stoji on kao najuticajnija ličnost dvora.

Sve ovo bilo je dovoljno da se u svesti Gavrila Principa stvori slika Franje Ferdinanda kao tiranina i da svoju odluku da izvrši atentat na njega smatra kao tiranoubistvo, koje ima svoje moralno i istorijsko opravdanje.

DEMONSTRACIJE u Sarajevu i Zagrebu, povodom "strašnog gubitka koji je pretrpela Monarhija ubistvom uzvišenog prestolonaslednika", koje su bile dobro orkestrirane od vlasti, pokazale su se, prema oceni objektivnih posmatrača a kasnije i mnogih istoričara - kao prava farsa. "Iskrena tuga koja je iskazana od strane pučanstva", kako su pisale novine, bila je, u stvari, vešto režirana predstava koja je trebalo da ostavi snažan utisak u svetu, naročito u Evropi, i da pokaže da je Austrougarska smrću Franje Ferdinanda pretrpela nenadoknadiv gubitak.

Na ovakav zaključak navode, pre svega, novinski izveštaji iz Beča, koji pokazuju da su stanovnici glavnog grada Monarhije, za razliku od "pučanstva Sarajeva i Zagreba" sasvim mirno i bez ikakvog vidljivog znaka uzbuđenja primili vest o smrti naslednika prestola. To potvrđuje i poznati austrijski književnik Stefan Cvajg, koji sećajući se atmosfere u Beču posle pristigle vesti o smrti Ferdinanda, kaže: "LJudi su brbljali i smejali se, a kasno uveče muzika je u kafanama svirala". Ugledni profesor Bečkog univerziteta dr Jozef Reglih, u svom dnevniku od 29. juna 1914. godine, zapisuje: "U Beču nema tužnog raspoloženja. U Prateru i ovde kod nas u Grincigu tokom oba dana svirala je muzika".

NISU GA ŽALILI
OPRAVDANO je zapitati se kako to da u Ferdinandovom rodnom gradu većina ljudi nije pokazala ni trunke žaljenja za svojim prestolonaslednikom. Odgovor na ovo pitanje dao je pomenuti profesor Reglih. On kaže: "Protiv nadvojvode postoje duboke antipatije, koje su rasprostranjene i u širokim narodnim slojevima. NJegova psiha gospodara, njegova bigotnost (licemerna pobožnost), njegovi finansijski poslovi neverovatno sitničavi i nečasne vrste, njegove neukusne umetničke zbirke, zbog kojih je odavno postao strah za trgovce starinama, njegovo bolesno zadovoljstvo u ubijanju koje iskaljuje na životinjama, što se već poduže ne može nazvati lovom, njegova duboko uvredljiva navika da je sramotno nepoverljiv prema svakom časnom čoveku, navika koja ga čini prijemčivim za svaku denuncijaciju, sve ovo - kao i ograničeni i prevrtljivi karakter njegove supruge, bigotne, netrpeljive i uobražene - učinilo ga je neomiljenim šefom Austrije i Ugarske".
K r a j