Piše: Nebojša BOGUNOVIĆ
ISTORIČARI su utvrdili da je u "Mladoj Bosni" bilo okupljeno nekoliko stotina članova mahom studenata i đaka, koji su uglavnom poticali sa sela i pretežno bili srpske nacionalnosti. Iz ovoga kruga izdvajalo se nekoliko njih koji su aktivno učestvovali u pripremi i izvođenju sarajevskog atentata. Pored Gavrila Principa, najaktivniji je bio Danilo Ilić, učitelj i pisac, koji je, kao nešto stariji od svojih drugova, predstavljao jednu vrstu mosta između raznih generacija mladobosanaca.
Vladimir Dedijer dao je veoma slikovit portret ovog najboljeg Principovog druga: "Ilićev otac, po zanimanju obućar, umro je kad je Danilu bilo pet godina. Majka je morala da radi kao pralja. Kao dobar đak, bio je poslat u nižu trgovačku školu, koju je završio 1905. godine. Pošto nije mogao da nađe zaposlenje, neko vreme je prodavao novine da bi kasnije postao šaptač u jednom putujućem pozorištu. Tu je obavljao i sve duge poslove, prepisivao tekstove za glumce, cepao karte na ulazu. Pošto je izgubio i ovaj posao, lutao je po Bosni, radeći kao nosač na železničkim stanicama, a jedno vreme je tucao kamen u kamenolomima. Vratio se u Sarajevo, gde je dobio državnu stipendiju i 1912. godine završio učiteljsku školu. Bio je visok mladić, tih i povučen, umeo je da se ophodi s ljudima; nosio je uvek crnu mašnu, da bi ga podsećala na smrt i prolaznost života. Dosta je čitao.
U junu 1913. godine Gaćinović ga je pozvao da dođe u Švajcarsku. Ilić se odazvao pozivu i otišao tamo. Pošto nije imao dovoljno novca, prepešačio je najveći deo ove zemlje. Tom prilikom došao je u dodir s nekolicinom ruskih socijalrevolucionara. Po povratku iz Švajcarske, na vest da je izbio Drugi balkanski rat, uputio se pešice u Srbiju da bi se kao dobrovoljac prijavio u srpsku vojsku. Bio je primljen kao bolničar i nekoliko meseci je radio u bolnici, gde su bili smešteni srpski ranjenici oboleli od tifusa. Po završetku rata, vratio se u Sarajevo. Svojim prijateljima pričao je o svom boravku u Švajcarskoj i Srbiji, a oni su ga slušali kao što `muslimani slušaju hadžije na povratku iz Meke`, pa je tako dobio nadimak Hadžija. Od kraja 1913. pa do 28. juna 1914. Ilić je radio kao korektor u dnevniku `Srpska riječ`, a od polovine maja 1914. jedan je od urednika nedeljnog lista `Zvono`.
Ilić je bio vezan za majku i živeo je s njom u očevoj kući u Ulici Oprkanj 3 u Sarajevu. Starica više nije prala rublje, nego se izdržavala izdajući sobe đacima. U jesen 1907. godine, u njenu kuću je, u pratnji starijeg brata, ušao jedan seljačić koji je tada prvi put došao u grad. Starica je prihvatila dečaka, koji se upisao u nižu trgovačku školu. Dečak se zvao Gavrilo Princip. Danilo mu je ubrzo postao najbolji prijatelj."
Drugi Principov intimni prijatelj, takođe neposredni učesnik u atentatu, bio je Nedeljko Čabrinović, grafički radnik. On je bio daleko složenija ličnost od Principa, a životni put nije mu bio "posut ružama". Rođen je u Sarajevu 1895. godine u srednje imućnoj porodici. Otac mu je držao malu ugostiteljsku radnju na periferiji grada i kako sam Čabrinović kaže bavio se "nečasnim poslovima policijskog doušnika". Moralna posrnulost oca i njegova grubost, koju je najčešće ispoljavao šamarajući maloletnog sina naterali su Nedeljka da napusti kuću i školu i da pođe na zanat. Najpre je učio bravarski, pa limarski zanat, da bi se najzad skrasio kao grafički radnik - slovoslagač u jednoj sarajevskoj štampariji. Vrlo rano je počeo čitati razne knjige i kako kažu njegovi drugovi bio je jedan od najnačitanijih među njima. Za razliku od većine mladobosanaca, Čabrinović je kao sedamnaestogodišnjak kročio na put, ne nacionalnog, nego socijalnog revolucionara. NJega je pogađao težak materijalni položaj u kojem se našao posle odlaska od kuće, ali je istovremeno bio ogorčen i zbog bednog socijalnog položaja radničke klase uopšte.
Kao protivnik "klase eksploatatora" učestvovao je u organizovanju niza štrajkova u Sarajevu i drugim gradovima Bosne, zbog čega je često bio politički proganjan i proterivan iz grada. Verovatno bi mladi Čabrinović izrastao u "nepokolebljivog proleterskog revolucionara" da u jednoj štampariji u Šidu, koja je slovila za "socijalističko gnezdo" i u kojoj su se štampali socijalistički listovi nije spoznao licemerje i dvoličnost pojedinih radničkih tribuna. U pomenutoj štampariji u kojoj se privremeno zaposlio posle policijskog progona iz Sarajeva, njeni vlasnici, inače istaknuti "borci za socijalnu pravdu" primali su na posao decu od 10 do 12 godina, terali ih da rade prekovremeno i za to ih bedno plaćali.
Ogorčen na dvoličnost "radničkih vođa" napustio je štampariju i raskinuo sa socijalističkim idejama. U međuvremenu se upoznao sa Gavrilom Principom, što ga je navelo da svoju revolucionarnu energiju usmeri ka nacionalnim ciljevima. Idući "trbuhom za kruhom", Čabrinović je jedno vreme boravio u Zagrebu, pa posle toga u Trstu, da bi naposletku našao posao u Beogradu i to u Državnoj štampariji, koja se tada nalazila u Pop Lukinoj ulici. Po sopstvenim rečima zarađivao je 90 dinara mesečno, što nije bilo dovoljno da plati stan i hranu, a da se ne govori o kupovini knjiga koje su za Čabrinovića bile "jedini putokaz u životu".
U Beogradu se uglavnom družio sa Principom i drugim izbeglicama iz Bosne, svraćajući najčešće u poznatu kafanu "Zlatna moruna" na Zelenom vencu (Sada kafana "Triglav").
Treći Principov prijatelj, takođe aktivni učesnik u sarajevskom atentatu bio je Trifun - Trifko Grabež. Rođen 1896. godine na Palama kraj Sarajeva u svešteničkoj porodici, učio je gimnaziju u Tuzli. Tu je jednom prilikom izazvao težak incident: ošamario je svoga profesora, radi čega je isteran iz svih škola u Bosni i Hercegovini i kažnjen zatvorom. Pošto mu više nije bilo mesta u rodnom kraju, otišao je u Srbiju i u Beogradu nastavio da pohađa gimnaziju. Slučajno je na Zelenom vencu upoznao Gavrila Principa, koji mu je ponudio da stanuje zajedno sa njim u jednoj skromnoj sobici u nekadašnjoj Carigradskoj ulici br. 23. Susret i prijateljstvo sa Principom bili su odlučujući za nacionalno i revolucionarno opredeljenje Grabeža, kao i za njegov pristanak da učestvuje u atentatu na Franju Ferdinanda.
Od ostalih istaknutih mladobosanaca, treba spomenuti još trojicu neposrednih učesnika u atentatu: najmlađeg Vasu Čubrilovića, koji je na dan ubistva austrougarskog nadvojvodu imao nepunih 16 godina, a koji je posle Prvog svetskog rata postao istaknuti istoričar i član Srpske akademije nauka i umetnosti, zatim Cvetka Popovića, đaka, i Muhameda Mehmedbašića, zanatliju. Oni su na dan 28. juna 1914. godine bili na obali Miljacke i naoružani bombama i pištoljima čekali u zasedi Franju Ferdinanda, ali zbog objektivnih ili subjektivnih razloga oružje nisu upotrebili.

POMOĆ INTELEKTUALACA
MEĐU mladobosancima koji nisu neposredno učestvovali u samom atentatu, ali su na razne načine bili uključeni u zaveru protiv austrougarskog nadvojvode, treba istaći starijeg brata Vase Čubrilovića - Veljka, po zanimanju učitelja, zatim Miška Jovanovića, trgovca iz Tuzle, Mladena Stojakovića, lekara i narodnog heroja iz Drugog svetskog rata, kao i njegovog brata Sretena, vajara, autora Karađorđevog spomenika na Svetosavskom platou u Beogradu, Jezdimira Dangića, žandarmerijskog potpukovnika i četničkog vojvodu iz Drugog svetskog rata, kao i Mitra Kerovića i sina mu Neđu i najzad Jakova Milovića, zemljoradnike iz istočne Bosne.
(NASTAVLJA SE)