Piše: Nebojša BOGUNOVIĆ
LIČNOST čije je ime postalo sinonim tajne organizacije "Mlada Bosna" nesumnjivo je Gavrilo Princip. Mada je njegov život bio veoma kratak (umro je u 24. godini) o njemu je napisana čitava literatura, čiji su autori bili mnogobrojni domaći i strani pisci.

Jedan od najboljih biografa mladog bosanskog nacionalnog revolucionara, profesor Božidar Tomić detaljno je proučio istorijsku građu vezanu za poreklo porodice Princip i publikovao zanimljive dokumente koji bojektivno osvetljavaju životni put najpoznatijeg člana te porodice - Gavrila.

Prema tvrđenju profesora Tomića, preci Gavrila Principa koji su poticali iz plemena Jovićević došli su početkom 18. veka iz Grahova u Crnoj Gori na tromeđu Bosne, Like i Dalmacije i naselili se u selo Obljaj u blizini Bosanskog Grahova. To retko prezime - Princip dobili su na čudan način. Naime, jedan od njihovih predaka po imenu Todor, inače veoma krupan i naočit čovek, koji je nosio bogato ukrašenu narodnu nošnju toga kraja, često je poslom odlazio u dalmatinske gradove, koji su tada pripadali Mletačkoj republici. Gledajući ga u toj slikovitoj nošnji sa "srebrnim grudnjakom, kapom sa paunovim perjem, kratkom puškom i velikim nožem", kako kaže B. Tomić, Mlečani su Todora smatrali za "poglavara plemena" i dali mu italijanski nadimak Princip (od latinskog principal). Vremenom, potomci pomenutog Todora uzeli su prezime Princip.

I članovi porodice Princip su u teškim vremenima ispoljavali osobine svojih suplemenika: pružali su žestok otpor svima onima koji su pokušavali da im oduzmu to malo ispošćene zemlje, ili da im ugroze nacionalnu i versku samobitnost. Gavrilov deda Jovan, poštujući porodičnu tradiciju, priključio se sa dva svoja brata nezadovoljnim seljacima, koji su se digli na oružje u čuvenom Bosanskohercegovačkom ustanku, 1875. godine.

Srpski narod sa tromeđe ustao je tada protiv turskih feudalaca, tražeći veća socijalna i nacionalna prava. Na čelo ustanka u ovom kraju stao je sveštenik iz Grahova Polja Ilija Bilbija, koji je u skladu sa običajima svojih predaka, "kad su nastala teška vremena za narod, ostavio je krst i mantiju i uzeo pušku u ruke". Bilbiji se priključio i Gavrilov deda Jovo i za sve vreme ustanka nalazio se u glavnom ustaničkom štabu u Crnim Potocima. Hrabrost i umešnost Ilije Bilbije i Jove Principa impresionirali su uglednog engleskog istoričara ser Artura Evansa, koji je jedno vreme boravio u Crnim Potocima i svoje utiske o ustanicima objavio u "Mančester gardijanu", što je znatno doprnelo afirmaciji ciljeva ustaničke borbe.

Za razliku od deda Jove, kojeg je krasio borbeni duh ljudi ispod Dinare, Gavrilov otac Petar - Pepo bio je sitan i neupadljiv čovek, smirena ponašanja, usto jako religiozna, "koji nije pio ni vino ni rakiju", kako su zabeležili hroničari ovoga kraja. Sušta suprotnost Petru - Pepi bila je i Gavrilova majka Marija - Nana, koja je poticala iz ugledne porodice Mičić iz susednog sela Malog Obljaja, žena krupna i energična, spremna da se uhvati u koštac i sa najvećim teškoćama u životu. Iznoseći razlike u karakteru između Petra i žene mu Marije, profesor Tomić kaže: "Priroda se poigrala ovim neobičnim supružnicima, raskošno je ukrasila ženu osobinama muškarca, a čoveku podarila meke, dobrodušne crte žene."

Petar i Marija imali su devetoro dece, ali u teškim prilikama u kojima su živeli, bez medicinske nege i osnovnih higijenskih uslova, u životu su im ostala samo tri sina. Jedan od njih bio je Gavrilo koji se rodio 13. jula 1894. godine, a ovo ime mu je na krštenju dao prota Bilbija, jer je rođen na dan Sv. Gavrila.

Od svog posla - prevoza pošte i robe na relaciji Grahovo - Knin, Petar nije mogao izdržavati petočlanu porodicu, pa je najstariji sin Jovo morao napustiti roditeljski dom i potražiti kakvu-takvu zaradu u zabitim palankama Bosne. Zaposlio se najpre kao kočijaš, a kasnije kao kelner u malom mestu Hadžići kod Sarajeva. Čim je stekao nešto novca, počeo je pomagati roditeljima i svojoj mlađoj brati - Gavrilu i Nikoli, koji su ostali u Obljaju.

Jednog dana Jovo je pročitao u novinama oglas u kojem Sarajevska vojna komanda obaveštava građane da će vršiti upis pitomaca u Vojnu školu. Uslovi su bili vrlo privlačni: besplatan stan i hrana i što je najvažnije pitomcu se posle završenog školovanja pruža sjajna karijera austrougarskog oficira. Odmah je o ovom obavestio oca i predložio mu da Gavrila upiše u ovu školu. Nemajući drugog izbora, Pepo se složio sa tim predlogom i sa sinom Gavrom, kako su ga iz milošte zvali, u proleće 1907. krenuo u Hadžiće. Sudbina je i ovoga puta pokazala svoje apsurdno lice: za oficira austrougarske armije trebalo je da se školuje čovek, koji će nepunih deset godina kasnije ubiti komandanta te armije.

Spremajući se da upiše brata u vojnu školu, Jovo je navratio u prodavnicu poznatog sarajevskog trgovca Pešuta, kako bi kupio rublje za budućeg vojnog pitomca. Pešut, inače poznat u sarajevskoj čaršiji kao srpski patriota, iznenadio se kad je čuo da njegov prijatelj Jovo hoće svoga mlađeg brata da školuje za habzburškog oficira. Prema svedočenju Božidara Tomića, Pešut se sledećim rečima obratio svom prijatelju: "Zar dijete da daš u zavod u kojem će se odroditi, u kojem će postati dušmanin svom rođenom narodu? Ako nema drugog puta, onda je bolje da ga iz ovih stopa vratiš kući, pa da živi kao što su mu i dosad stari živjeli. Ali ako hoćeš da poslušaš mene kao prijatelja, daj ga u trgovačku školu; ona će mu prije nego ikoja druga donijeti hljeba i zarade, i to gospodske zarade." Jovo je prihvatio savet trgovca Pešuta i tako je toga avgustovskog dana 1907. godine bila odlučena sudbina Gavrila Principa.

Mladi Gavrilo nije bio oduševljen što su ga upisali u Nižu trgovačku školu, jer kako je sam rekao "trgovačku profesiju nije voleo". Biti trgovac, zelenaš, među Principovim drugovima, smatralo se najnižom mogućom profesijom, pogotovo što su seljačka deca osećala i prezir prema sarajevskoj čaršiji. Po završetku trećeg razreda trgovačke škole, Gavrilo je rešio da pređe u gimnaziju. Ali, trebalo je najpre položiti dopunske ispite i ubediti brata Jovu, koji je u početku odbijao taj predlog. Kao poslovan čovek on nije mogao da razume Gavrilov idealizam, ali je na kraju, ipak, popustio, jer je računao da će mu brat možda čak i više zarađivati kao pravnik ili profesor, nego kao trgovac. Tako je u avgustu 1910. Gavrilo otišao u Tuzlu, položio dopunske ispite i te jeseni se upisao u četvrti razred gimnazije.

Nemirni Gavrilov duh nije dozvoljavao da se skrasi na jednom mestu, a uz to je došao u sukob sa jednim profesorom, pa je krajem 1910. godine napustio Tuzlu i vratio se u Sarajevo. Bio je srećan što je mogao da se upiše u Sarajevsku gimnaziju, koja je bila na glasu i koju je baš u to vreme pohađalo nekoliko đaka, koji će kasnije postati slavni i ugledni ljudi, kao na primer književnik Ivo Andrić, akademici Vaso Čubrilović i Milan Budimir i drugi.

PIJEMONT SRPSTVA
MADA je sa uspehom završio četvrti razred i već se kod svojih drugova i profesora afirmisao kao vredan i aktivan učesnik literarnih i drugih kružoka, mladi Gavrilo je ponovo poželeo da promeni sredinu. Ovoga puta njegova je želja bila da ode u Beograd, koji je u očima mnogih ljudi u Bosni predstavljao Pijemont Srpstva. Nadahnut tim osećanjima krenuo je peške prema prestonici Srbije, jer nije imao novca za voz ili druga prevozna sredstva i prema sopstvenim rečima kada je posle desetak dana "prešao granicu između Bosne i Srbije poljubio je srpsku zemlju".
(NASTAVLJA SE)