Piše: Nebojša Bogunović
DOBRI poznavaoci prilika u Bosni i Hercegovini u drugoj polovini 19. veka i prvoj polovini 20. veka slažu se u jednom: okupacija, a kasnije aneksija ove bivše turske teritorije od strane Austrougarske, izazvala je nezadovoljstvo kod većeg dela stanovništva, a u pojedinim sredinama se ispoljio otvoreni bunt. Kod pripadnika mlade generacije, novonastale prilike iznedrile su revolucionarno raspoloženje i doprinele rađanju spontanog otpora prema Austrougarskoj. Jedan od vidova tog otpora bio je i revolucionarni pokret studenata i đaka, pretežno srpske nacionalnosti koji je nazvan "Mlada Bosna". Istoričar Vladimir Dedijer, koji je detaljno proučio delovanje ove organizacije, kaže: "To nije bila jedinstvena, centralizovana i oformljena organizacija s pisanim programom. Mladobosanci su bili deo spontanog revolucionarnog pokreta među južnoslovenskom omladinom, kako u granicama Austrougarske... tako i u Srbiji, Crnoj Gori, pa čak i među južnoslovenskim iseljenicima u Americi. Ove raznorodne grupe ujedinjevao je zajednički cilj: revolucionarno uništenje Habsburške monarhije.
Mladobosanci se ne bi mogli okarakterisati kao isključivi nacionalisti. Oni najodlučniji među njima težili su, ne samo ništenju tuđinskog jarma, nego i uklanjanju konzervativizma i primitivizma u društvu; oni su prkosili svim postojećim institucijama, kako državnim tako i prosvetnim, a vrskim i porodičnim; propovedali su jednakost i emancipaciju žena. Posvećivali su veliku pažnju etici i drugim oblastima duhovnog i intelektualnog života. Uoči Prvog svetskog rata isticali su se kao najaktivnije literarne grupe u borbi protiv akademizma a za moderne pravce u književnosti".
Ovu konstataciju Vladimira Dedijera potvrđuje i Milan Budimir, đak Sarajevske gimnazije i mladobosanac, koji je posle Prvog svetskog rata, postao ugledni filolog, profesor Beogradskog univerziteta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. On kaže: "Naše udruženje je bilo političko-revolucionarno. I u njemu su bili uglavnom Srbi, ali su mu kasnije, kada sam bio pri kraju školovanja, prišli i neki naši drugovi muslimanske veroispovesti. Naši su sastanci bili tajni, sastajali smo se na vrh Baš-čaršije, u ulici koja se zvala Piluša. Nosili smo knjige - ako nas neko oseti i poseti da imamo zaštitu i izgovor: skupili smo se da učimo. A onda je učenje u grupama bilo vrlo razvijeno. Tada još niko nije govorio o `Mladoj Bosni`, a to je bilo njena gimnazijsko jezgro. Naš cilj je bio revolucionarni: oslobođenje Bosne i Hercegovine od austrougarske dominacije i zajednička borba sa Srbijom i Crnom Gorom protiv Turaka za oslobođenje celog tog južnoslovenskog prostora. Na ekonomskom planu govorili smo neprekidno o svetloj budućnosti koju bi to oslobođenje donelo i siromasima, pre svega seljacima, koji su činili ogromnu većinu u tadašnjoj Bosni i Hercegovini".
Dedijer je ustanovio da je naziv "Mlada Bosna" prvi upotrebio književnik Petar Kočić u jednom svom članku objavljenom u listu "Otadžbina", 1907. godine. Kasnije su taj naziv koristili i drugi autori, kao, na primer, Vladimir Gaćinović, Bora Jeftić, Mladen Stojanović i dr.
"Mlada Bosna", kao što je rečeno, nije imala čvrstu organizacionu strukturu, ali isto tako nije imala ni svoju zvaničnu ideologiju, mada je na mladobosance veliki uticaj imalo književno stvaralaštvo Petra Kočića i idejni pogledi Vladimira Gaćinovića i nekih drugih bosanskih intelektualaca. Književno stvaralašto Kočića je poznato, ali se o idejnim i političkim pogledima Gaćinovića, kao i o njegovom životu, malo zna u širim krugovima.
GAĆINOVIĆ je bio veoma interesantna ličnost i ostavio je vidan trag na shvatanje mladobosanaca. NJegovo idejno i političko formiranje počelo je veoma rano, a njegov uticaj na bosanskohercegovačku omladinu bio je izuzetno jak. Rano sazreo, ovaj Hercegovac je izazvao pravo zaprepašćenje u književnim krugovima Mostara, kada je kao petnaestogodišnjak održao zapaženo predavanje o Petru Kočiću.
Sveštenički sin, pošao je stazama svoga oca i upisao se u Bogosloviju, ali teološko obrazovanje nije odgovaralo njegovom temperamentu, pa je ubrzo napustio versko školovanje i otputovao u Beograd. U srpskoj prestonici je maturirao i upisao se na Filozofski fakultet, gde mu je profesor bio Jovan Skerlić, čije su ga slobodoumne ideje oduševile. U Beogradu je pristupio tajnoj organizaciji "Ujedinjenje ili smrt" i to je imalo odlučujući uticaj na njegovo kasnije političko opredeljenje i na njegovu revolucionarnu delatnost.
Kao jednog od najboljih studenata Beogradskog univerziteta, srpska vlada je Gaćinovića, kao stipendistu, uputila u Beč. Tu se on kratko zadržao pa je ubrzo otišao u Lozanu, u Švajcarskoj je upoznato čuvenog ruskog boljševičkog ideologa Lava Trockog. Prema nekim istorijskim izvorima Gaćinović je u Lozani upoznao i Vladimira Iljiča Lenjina.
Interesantno je da je druženje sa ruskim boljševicima ojačalo Gaćanovićevo revolucionarno raspoloženje, ali ne u socijalnom, nego u nacionalnom pravcu, što se najbolje vidi iz jednog njegovog pisma koje je uputio jednom svom drugu u Sarajevo u kome se, između ostalog, kaže: "Kao što smo govorili u Ženevi, vreme je da se ozbiljnije o tome progovori u srpskim sredinama (misli se na srpske nacionalne ciljeve) koje su dosad skoro po pravilu, bile bedne, mizerne i očajne. I ako bude snaga, dubokih uverenja i velike vere, moći će biti od sadašnjih mrtvih Srba možda naskoro jedno pokolenje koje iz lenjosti ulazi u život, iz snova u akciju, iz apatije u buđenje. Nadajmo se da će se nešto moći učiniti. Ja imam veliku veru..."
I pored različitih idejnih pogleda, Gaćinović je ostavio snažan utisak na Trockog. On je u listu "Kijevska misao" objavio članak u kome je izneo svoj utiask o ovom mladom bosanskom ideologu i revolucionaru: "Pored mene, u uglu `Cafe de la Rotonde`, u gustom dimu, sedi neki mladi Srbin. Bez obzira na veoma šarenu publiku, čovek i preko volje zaustavi svoj pogled na njemu. To je jedna između onih figura koje kao da su stvorene da kod urednih ljudi izazovu nespokojstvo. Visok, mršav, ali snažan, mrk, sa izrazom nemira i energije u očima i crtama lica, on oštroumno posmatra sve i svakoga, žudan utisaka iz tuđeg života, ali sposoban da se ne izgubi u njemu. Ovaj čovek, skoro mladić - jedva ako mu je 23 godine - ima svoj cilj. On je Bosanac, intiman drug Gavrila Principa..."
GAĆINOVIĆ je, nažalost, umro u Švajcarskoj 1917. godine, ne stigavši da učestvuje u akcijama mladobosanaca, ali njegov idejni i politički uticaj i njegov revolucionarni duh ostavili su vidne tragove u shvatanju i ponašanju Gavrila Principa i njegovih drugova.
Drugi jedan intelektualac čija su shvatanja nailazila na vidan odjek među studentima i đacima iz srpske sredine bio je Dimitrije Mitrinović, po oceni mnogih istoričara, jedan od najinteligentnijih i najtalentovanijih ljudi svoga vremena. On je propagirao ideje zajedništva Srba, Hrvata i Slovenaca i borio se za stvaranje Jugoslavije.
Osim idejnih uticaja ova dva ideologa, mladobosanci su gajili kult prema jednom, takođe mladom čoveku, koji se žrtvovao za ostvarenje nacionalnih ideala i koji je zbog toga nosio oreol "nacionalnog heroja". Bio je to Bogdan Žerajić, koji je 1910. godine pokušao atentat na austrougarskog cara Franju Josifa, prilikom njegove posete Mostaru. Iste godine Žerajić je u Sarajevu u Bosanskom saboru (Skupštini) ispalio revolverske hice na poglavara Bosne i Hercegovine, generala Marjana fon Varešanina. Varešanin je ostao u životu, a Žerajić je umro od metka koji je ispalio u sebe, uveren da je Varešanin usmrćen.

OSVETA
U KRUGU "Mlade Bosne" Žerajićev postupak tumačen je kao herojski gest "samožrtvovanja za velike nacionalne ciljeve" i on je u svesti tih mladih ljudi postao simbol otpora protiv austrougarske vlasti. Gavrilo Princip je na suđenju u Sarajevu izjavio da je uoči atentata otišao na Žerajićev grob i na njemu se zakleo da će osvetiti ovog mladog revolucionara.

(NASTAVLJA SE)