Piše: Miroslav Zarić
U ZORU, 10. januara 1978. godine, u krugu Centralnog zatvora u Beogradu, izvršena je smrtna kazna nad Miljenkom Hrkačem. Tridesetogodišnji tesar iz sela Mokrog, kod Lištice, bio je pravosnažno osuđen na smrt presudom Okružnog suda u Beogradu, kao podmetač mina u beogradskom bioskopu "20. oktobar" i u garderobi Glavne železničke stanice. Ustaški terorista streljan je u četiri časa ujutru, pošto mu je prethodno Predsedništvo SFRJ odbilo molbu za pomilovanje.
Ova vest nikad nigde nije zvanično objavljena. Ceo dosije Hrkača, kome je posle dva spektakularna suđenja, treći proces održan tajno, iza zatvorenih vrata, nosi i dan danas oznaku "strogo pov.". U novinama je počeo da se "gasi" u aprilu 1974, kad je objavljena informacija o početku trećeg suđenja i vest da se ono odlaže na neodređeno vreme, zbog zahteva javnog tužioca Dušana Kneževića da se izuzme sudski veštak pukovnik Jovo Popović.
U septembru je usledio izveštaj da je ovaj zahtev uvažen i da se veštačenje poverava stručnjacima jednog vojnog instituta JNA. Ceo slučaj od tada pada polako u zaborav, što se uklapalo u ondašnja shvatanja da je društvu dosta "crnih tema". A pogotovu senzacija u "misteriji zvanoj Hrkač".

TREĆE SUĐENjE
OVAJ slučaj, zaista, godinama pre toga, nije silazio sa naslovnih novinskih stubaca. A, kako i bi, jer se sudilo glavnom akteru eksplozije u beogradskom bioskopu 13. jula 1968, u kojoj je poginuo radnik Sava Čučurević, 76 ljudi bilo povređeno, a studentkinja Magdalena Novaković ostala bez obe noge. U drugoj diverziji, 25. septembra iste godine, takođe je više ljudi povređeno.
Najduži, najpoznatiji i najmisteriozniji sudski proces u posleratnoj Jugoslaviji pravosnažno je okončan presudom Saveznog suda 30. decembra 1976, kojom je odbijena žalba optuženog i njegovog branioca advokata dr Jovana Vukčevića protiv presude Vrhovnog suda Srbije od 29. juna te iste godine. Ovom - drugostepenom presudom - Hrkaču je bila potvrđena treća smrtna kazna, koju mu je izrekao Okružni sud u Beogradu 25. decembra 1975.
Pre toga je, u istom sudu, Miljenko prvi put bio osuđen na smrt 2. oktobra 1969. Nakon dramatičnog obrta, na sednici Vrhovnog suda Srbije ova presuda je ukinuta posle žalbe branioca i ceo predmet vraćen je na novo suđenje. Ono je održano u oktobru i novembru 1970. i 7. decembra usledila je nova smrtna kazna.
Vrhovni sud Srbije je potvrđuje 21. aprila iduće godine, ali je ukida ondašnji Vrhovni sud Jugoslavije 2. februara 1972. i naređuje novo suđenje pred Republičkim vrhovnim sudom. I ovaj sud, međutim, ponvo prosleđuje ceo slučaj nižem sudu, pa je tako Hrkač dospeo i treći put pred Okružni sud u Beogradu. Na novom glavnom pretresu, bivši predsednik velikog veća sudija Radomir Milović i stalni član veća, njegov kolega Dimitrije Miloradović, samo su izmenili uloge u krivičnom veću petorice.
Pre nego što je streljan, Hrkač je izdržavao kaznu od 15 godina zatvora u KPD Sremska Mitrovica, na koju je bio osuđen zbog pristupanja ustaškoj terorističkoj organizaciji "Hrvatski oslobodilački pokret" u Štutgartu, u prvoj polovini 1968. Bila je to jedina nesumnjivo utvrđena tačka optužnice KT br. 1092/69, podignute 21. avgusta 1969, kojom je, tada 21-godišnji tesar, bio okrivljen i za još dve diverzije u Beogradu.
Kao direktan Hrkačev saučesnik, u optužnici je označen njegov zemljak Ante Penavić, preko koga je i stupio u ustašku oragnizaciju. On je, po Miljenkovom kazivanju, bio glavni čovek u diverzijama, ali je Penavić, međutim, iščezao iz optužnice na drugom suđenju, da bi posle trećeg procesa, ponovo "vaskrsao" u trećoj presudi.
Ovo treće suđenje bilo je i najkraće. Trajalo je samo četiri dana - 16, 17, 18. i 22. decembra. Već sutradan, 23. decembra 1975, sud je doneo presudu, koju je objavio dva dana kasnije.
Da bi se, gotovo 36 godina nakon zločina i posle desetak godina sudovanja, shvatila "enigma zvana Hrkač" i kako je razrešena, neophodna je njena retrospektiva iz najmanje dva ugla: kako je događaje, u svom prvom i kasnije poreknutom priznanju, opisao optuženi i njihovo viđenje očima svedoka i mišljenja veštaka.

OBUKA U ŠTUTGARTU
U VREME dok je optuženi sve glatko priznavao, činilo se da nema jednostavnijeg sudskog slučaja u ondašnjoj Palati pravde u Masarikovoj broj 2 od predmeta Hrkač. Nije postojala ni dilema oko kazne, jer je u obzir dolazila samo ona najteža, koju je poznavao KZ SFRJ. U takvoj atmosferi je proteklo i prvo suđenje, na kome je optuženi ispričao gotovo u dlaku istu priču, koja se poklapala sa optužnicom:
Da je, u prvoj polovini 1968. godine, u Mariboru, preko Penavića, stupio u vezu sa grupom izbeglica iz nemačke i postao član "HOP", sa sedištem u Štutgartu. Cilj organizacije bilo je rušenje postojećeg poretka u Jugoslaviji i on je prihvatio da postupa u svemu po njenim nalazima.
Zadatak je izvršavao do jula do septembra iste godine, zajedno sa Penavićem, koji ga je, u jednom napuštenom bunkeru kod Maribora, obučio rukovanju eksplozivnim napravama, a kasnije je u Štutgartu završio i specijalni kurs za obuku diverzanata.
I diverzija 13. jula, opisana u optužnici, bila je, u stvari, verni opis onog što je optuženi ispričao u istrazi, a potom i na glavnom pretresu: on je sa Penavićem doneo iz Maribora paket eksploziva u plastičnom omotu, sa uređajima za paljenje. U parku kod bioskopa, zajednički su povezali eksploziv sa baterijalama i aktiviranim satnim mehanizmom. Miljenko je, potom, ovako tempiranu minu, pojačanu čeličnim gelerima, radi efikasnijeg delovanja na živu silu, uneo u gornju salu bioskopa.
Eksplozivnu napravu postavio je između naslona i sedišta broj 6 u 16. redu. Kad je počelo prikazivanje filma, napustio je gledalište, posle čega je nastupila snažna eksplozija.
Hrkač je, na prvom suđenju glatko potvrdio i da je tačan navod u optužnici da je, sredinom avgusta 1968. u Štutgartu, pred funkcionerima HOP Nikom i Ivanom Kovačićem, podneo izveštaj o diverziji u Beogradu, položio zakletvu na vernost organizaciji i primio nagradu od 2.500 DM.
Kad se vratio u zemlju, početkom septembra, preneo je pet čeličnih mina i skrivao ih u stanu do 24. septembra, kad se ponovo sastao sa Penavićem. Prizano je i da je 25. septembra, sat posle ponoći, u parku pred železničkom stanicom u Beogradu, pripremio za dejstvo, zajedno sa Penavićem, tri čelične mine. U optužnici piše da su ih predali u garderobu, u jednoj putnoj torbi od skaja i udaljili se u pravcu Zemuna. Torbu je, objasnio je, predao Penavić.

NOVA PRIČA
U SENCI ovakvog priznanja, na suđenju se našlo mišljenje sudskog veštaka za eksplozive pukovnika Popovića, koji je otvoreno sumnjao u mogućnost izvršenja diverzija, onako kako je to predstavljao otuženi. Tek kasnije, ispostaviće se da je optužen više puta, pre nego što je izašao pred sud, rekao pa i napisao da nije istina ono što govori, ali da će to ipak ponoviti pred sudom, jer se boji odmazde prema svojoj porodici.

Naknadno će se saznati, kad je ceo slučaj eksplodirao kao najveća posleratna sudska afera, da je Hrkač, odmah po izricanju smrtne kazne, pričao islednicima potpuno novu priču. U njoj je glavni čovek ustaške terorističke organizacije u Mariboru bio njegov stariji brat Božo, a on Miljenko samo je pravio mine.

Od ove druge verzije, Miljenko više nikad nije odstupio, a valja reći da mu je jedini poverovao javni tužilac Knežević. Na osnovu ove nove priče, koja je procurila u javnost posle sednice Vrhovnog suda Srbije, pred Okružnim sudom u Mariboru podignuta je optužnica protiv Bože i nekoliko Hrkačevih zemljaka.

Kad je Vrhovni sud ukinuo Hrkaču prvu presudu, on je i na novom suđenju odgovarao po optužnici koja se zasnivala na njegovom prvom priznanju. Kao da nije postojala optužnica u Mariboru, na osnovu drugog priznanja. Boža je doveden u Beograd, ali je iskoristio zakonsko pravo da ne svedoči protiv brata. Miljenko je ponovo osuđen na smrt u decembru 1970, jer je sud odbacio, kao neistinu, ono što je ispričao u drugoj verziji.

Time je, praktično, bila zapečaćena sudbina procesa, koji je potom oržan u Mariboru. Miljenko je tamo uzvratio "posetu" starijem bratu, ali sada je on odbio da svedoči. Pukovnik Popović je dosta ubedljivo ukazao na dokaze o diverzantskoj aktivnosti optuženih, ali bez glavnog svedoka optužbe - mlađeg Hrkača, usledila je oslobađajuća presuda.

Miljenku više nije verovao ni Vrhovni sud Srbije, koji mu je potvrdio drugu smrtnu kaznu. Dr Vukčević se žalio na ovu presudu Vrhovnom sudu Jugoslavije. Bez obzira na dotadašnje senzacionalne obrte, pred ovim sudom je nastala prava prekretnica u "dosijeu Hrkač".

Tri dana je, na sednici, sudija izvestilac Dušan Simić izlagao predmet, analizirao iskaze optuženog, dokaze, presude, njihova obrazloženja i pronikao u slučaj do samog dna. Iz onoga što je izneo, bilo je savršeno jasno da, sem članstva u "HOP", gotovo sve što je Hrkač prvi put priznao, podjednako je bilo blisko istini, koliko i ono što je kasnije porekao.

DVA PISMA
PRED vrhovnim sudom Jugoslavije bila su pročitana i dva Hrkačeva pisma, napisana između priznanja u istrazi i na suđenju, u kojima optuženi tvrdi da je slagao istražnog sudiju.

"Potražite pravog zločinca, ja sam nevin" - piše Miljenko 13. juna 1969. - "Ne smem da poreknem, jer će mi pobiti porodicu. Rekli su mi da sam maloletan i da me ne mogu osuditi na smrt. Zato sam pristao, pripazite mi na dete, jer njegov otac nije krvnik".

Iz zvaničnog sudskog dosijea, sudija-izvestilac Dušan Smić je pročitao i drugo pismo optuženog svom braniocu, neposredno pre suđenja. I ovde Miljenko tvrdi kako je nevin, objašnjavajući da je zločin priznao po nagovoru radnika mostarskog SUP.
(NASTAVLJA SE)