Piše: Branko Pešić, protomajstor
PREDAVANJA sam održao i u crkvama i parohijskim domovima u Enleskoj: u Londonu, u crkvi Sv. Save, uz svestranu pomoć prote Miluna Kostića, u Birmingemu, u parohiji sv. kneza Lazara, u organizaciji prote Milenka Zebića, u parohijskim domovima u Bedfordu i Darbiju; zatim u Švedskoj: u Malmeu, u parohiji sv. Ćirila i Metodija, uz pomoć paroha Metodija Lazića, u Štokholmu u parohiji Sv. Save, u organizaciji prote Vladislava Rafajlovića, u Nemačkoj: u Minhenskoj parohiji u organizaciji prote Slobodana Milunovića, u Diseldorfu i nekoliko puta u Himelstiru, u organizaciji vladike Lavrentija, prilikom raznih proslava, zatim u Švajcarskoj, u Cirihu, u organizaciji prote Draška Todorovića, u Austriji: u Beču, u organizaciji prote Drage Govedarice, u Italiji, u Trstu, u crkvi sv. Spiridona. Zatim u Grčkoj na Atinskom univerzitetu za profesore i studente Građevinskog i Arhitektonskog fakulteta, a u Solunu sam prikazao u okviru "Dana jugoslovenskog građevinarstva" arhitektonsko i konstruktivno rešenje gradnje hrama. Zatim u crkvama i parohijskim domovima Australije, u organizaciji Crkvene opštine Australijske eparhije i Društva Sv. Sava sa formiranim Odborom, na čelu sa g. Slobodanom Tošićem, pod pokroviteljstvom episkopa Longina: u Sidneju, Brizbejnu, Adelaidi, Kamberi, Melburnu. Izložbu sa predavanjem održao sam u Poljskoj u Varšavi, u organizaciji poljskih arhitekata, takođe i u Rusiji, u Moskvi, sa prikazanom maketom, u građevinskom domu, povodom izložbe "Arhitektura Srbije."
U Australiji, pored mene, predavanja o Svetom Savi držali su i književnici Danko Popović i Vuk Drašković.
Na izložbama i predavanjima, gde je dolazilo mnogo sveta, ljudi su se upoznavali sa gradnjom najvećeg našeg hrama, u isto vreme prikupljali su se i značajni prilozi za gradnju hrama.

POSETA HILANDARU
UOČI podizanja velike kupole predložio sam mojim kolegama konstruktorima da bi bilo dobro da posetimo manastir Hilandar, da upoznamo kaluđere o našem radu na Hramu i da dobijemo i od njih blagoslov, uoči podizanja kupole. Svi su prihvatili tu ideju sa oduševljenjem. Organizaciju puta sa svim formalnostima izvršila je agencija "Ras", na gradilištu hrama i njen vlasnik g. Dušan Đorđević.
Na put smo krenuli sa tri automobila. U Solunu smo završili sve formalnosti, odmorili se i krenuli ka Hilandaru. Obavestili smo proigumana Nikanora da stižemo. Brodićem od Jerisosa zaplovili smo uzburkanim morem, uzbuđenje je raslo sve više gledanjem na obalu Svete gore, nestrpljivo očekujući da se pojavi pristanište našeg manastira. Najzad smo ugledali pirg i zidine utvrđenja Hrusija. Ubrzo posle iskrcavanja na malo pristanište stiže i poveći traktor sa jednim mladim kaluđerom. NJegove prve reči su bile "ovo su Božji ljudi". Nikad neću da zaboravim te reči. Natovarismo stvari kao i poklone za manastir i krenusmo peške već utabanim stazama od Svetog Save, vladara Nemanjića, kraljevske loze Karađorđevića, srpskih patrijarha, sveštenika, osvajača, razbojnika, umetnika, naučnika.

Gazimo po putu po kome su išli svi znameniti ljudi iz istorije, pa, najzad, i mi graditelji hrama. Stigosmo do one čuvene kapije, poznate po stihovima iz pesme o Sv. Savi - "ko udara tako pozno... o kapije svetogorskog manastira". Otac Nikanor i još nekoliko kaluđera uvode nas u prostranu galeriju konaka, raspoređuju nas po sobama, meni dodeljuju zasebnu sobu kao protomajstoru. Skupljamo se svi u veliku sobu za prijem, poslužuju nas medom, kafom i ratlukom, mi uzvraćamo našim poklonima.

RAZGOVOR se odvija u našoj priči o građenju hrama, što i njih najviše interesuje. Među kaluđerima je i Mitrofan, učen i prijatan sagovornik od koga smo najviše saznali o životu i radu u manastiru i o budućim obnovama u manastiru. Naravno, odmah idemo u crkvu da celivamo svetu ikonu Bogorodice, čuvenu Trojeručicu. Razilazimo se u grupe, vođeni od više kaluđera, u cilju što većeg saznanja o manastiru. Večera je bila kako pristoji. Najuzbudljivije je bilo negde oko dva sata noću, kada smo ustali i uputili se, vođeni škiljavim svetlom kandila, do crkve Vavedenja Bogorodice, gde smo prisustvovali noćnoj službi. U polumraku, naizmenično sa dve pevnice, čitali su prijatnim melodičnim glasom mlađi kaluđeri. Stariji su, kao i mi, bili prislonjeni polusedeći sa leve i desne strane oltara. Nezaboravno. Dve noći smo proveli u manastiru, pa ponovo brodićem u Jerisos, pa u manastirski metoh Kareja i Solun. Sledećeg dana već smo bili na gradilištu hrama, puni utisaka, osveženi i blagosloveni dahom Hilandara.

PODIZANJE VELIKE KUPOLE
ZA projekat konstrukcije velike kupole postojala su rešenja glavnih konstruktora, odnosno odgovornog projektanta za konstrukciju hrama, od strane izvođača "Trudbenika": inženjera V. Marisavljevića, D. Arbajtera i M. Marjanovića, ali uradili su projektne predloge i moj savetnik, prof. inž.Đ. Zloković, akademik i inž. M. Stojković, iz firme "Trudbenik". Preduzeće "Trudbenik" zauzelo je neutralan stav i prepustilo protomajstoru konačnu odluku.

Želeo sam da se ispita i cena radova datih rešenja, odnosno predloga. Dobio sam izveštaj da je najekonomičnije rešenje trojke, na čelu sa inž. Marisavljevićem. Smatrao sam da je svakako najbolje rešenje pomenute trojke sa duhovitom, smelom i, takođe, prvi put na svetu izvedenom konstrukcijom, odnosno, da se kupola radi na zemlji i diže 40 m uvis na svoj projektovani položaj. Ovo rešenje je bilo dobro i za pokrivačke radove na kupoli a pogotovo za podizanje velikog krsta od 4 tone i 12 m visine.

ODLUKA je pala - izvodiće se rešenje navedene grupe konstruktora. Imao sam duboko poverenje, ne samo u sjajno rešenje podizanja kupole, nego i u te mlade ljude, koji su bili i moji đaci na Građevinskom fakultetu. Ali, nažalost, kolege čije rešenje nije usvojeno, zamerili su mi, zahladneli su odnosi, i na kraju su se 1996. godine pokazali i neprijateljski, sa pokušajem da preuzmu radove na hramu i uz tvrdnje da će izvedena kupola da padne.
Definitivno je usvojen sistem podizanja glavne kupole hrama, sa težinom od 4.000 tona, načinom "guranja", što je predstavljalo inženjerski poduhvat kako u sferi modernog građevinarstva, tako i u oblasti sakralnog građevinarstva.
Kompletan sastav kupole hrama je od kubusa 35 m, u prečniku, visine 28 m, ispod krsta, i 40 m, zajedno sa krstom. Kupola je pokazivala na hidrauličnoj vagi 4.000 tona težine i dignuta je na visinu od 40 m za 20 dana.
Dnevno podizanje je bilo 2,5 m. Poslednja operacija dizanja kupole obavljena je na visini od 36.69 m, kada je istovremeno krst kupole bio na visini 80 m, čime je izbegnuto da se bilo šta radi na visini preko 40 m, s obzirom na to da su radovi oko pokrivanja kupole bakarnim limom, kao i montaža krsta već obavljeni dok je kupola bila na zemlji. Povezivanjem kupole sa glavnim lukovima i izradom trajnih oslonaca, posao oko kupole na hramu bio je završen.

KRST SVETOGA SAVE
DOBIO sam od Sv. sinoda i NJ. sv. patrijarha saglasnost na moj predlog da akademski vajar Nebojša Mitrić uradi rešenje za krstove na hramu.
Usledile su dve godine mojih studija i proučavanja tipova i primene krsta u hrišćanskoj, odnosno, pravoslavnoj crkvenoj gradnji. U rešavanju krsta na glavnoj kupoli hrama došao sam do osnovnih mera i proporcija, ali ono što je nedostajalo bila je vajarska ruka. Da odredi skulptorski izraz, udahne prostornu, oblikovnu dušu. Bio sam svestan, bez dvoumljenja, da je to zadatak kojem je samo Nebojša dorastao, koji samo on može da uradi.
U trenutku kada sam Nebojši saopštio konačni izbor skulptora krsta Sv. Save nije bio iznenađen.
Prečišćeno rešenje modela prikazao sam Svetom arhijerejskom sinodu, koji ga je sa zadovoljstvom odmah prihvatio i proglasio za Krst Svetog Save na hramu.
Hram, po projektu ima veliki krst, na kupoli od 12 m visine, četiri krsta, od 4,5 m visine, na zvonicima, osam krstova, od 3,5 m visine, na kulama portala i pet krstova na apsidi oltara.

PROJEKTOVANJE
TOKOM izrade glavnog projekta radilo se i na izradi lokacije i urbanističko tehničkih uslova za nastavak izgradnje hrama Sv. Save. Paralelno smo radili i projekte za izvođenje. Na osnovu izrađenog glavnog projekta u sedam knjiga - elaborata sa svim prilozima, Opštinski komitet za komunalne građevinske i stambene poslove opštine Vračar u Beogradu izdaje odobrenje za izgradnju 30. maja 1986. godine.
(NASTAVLJA SE)