Piše: Branko Pešić, protomajstor
JAVNA polemika, koja je očigledno uznemirila javnost, dostiže svoju kulminaciju rezolucijom Udruženja jugoslovenskih inženjera i arhitekata - sekcija Beograd, donetom na skupu 11. februara 1932. godine. Ista rezolucija sa propratnim tekstom koji sadrži kao osnov zahtev da se konkurs ponovi, dostavljena je kralju Aleksandru, patrijarhu Varnavi, Društvu za podizanje hrama i Ministarstvu pravde, građevina i prosvete. Kralj Aleksandar u nastaloj situaciji stavlja svoj veto na odluku Društva, odnosno obustavlja dalji rad po usvojenom planu.

Patrijarh Varnava sa nekoliko članova odbora i stručnjaka odlazi na sastanak sa kraljem. Posle iscrpnog prikaza planova i koncepcije usvojenog rešenja, sa detaljnim prikazom o veličini hrama, urbanističkim rešenjem Savinca, kralj je, uz svoje sugestije, dao pristanak da se pristupi izradi projekta hrama, prema izloženim rešenjima.

ODLIKOVANJE DEROKU
GLAVNI projektant hrama arh. Bogdan Nestorović bio je moj profesor na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta kojeg sam izuzetno poštovao i od kojeg sam mnogo naučio. Verovao sam da u njegovom stanu ima dosta dokumentacije. Najavio sam se supruzi pokojnog profesora i otišao u stan u Miloša Velikog 28. septembra 1984. godine. Dočekala me je u društvu simpatične unuke. Objasnivši svoj zadatak, molio sam da mi pomogne u nalaženju ma kakve dokumentacije o hramu koja se zatekla u njihovoj kući. Unuka je sledećih dana pregledala i podrum i tavan i osim nekoliko pisanih dokumenata nije našla ništa.

Udata kćerka profesora Nestorovića, koja je bila takođe arhitekta, pomagala je, ali ništa nije nađeno. U bivšem kabinetu prof. Nestorovića na Arhitektonskom fakultetu takođe nije nađeno ništa, osim priče, da su nemački vojnici, koji su imali svoj štab na fakultetu, sve planove i dokumentaciju bacili kroz prozor. Išao sam, kasnije, i u Akademiju nauka i u državne arhive i nisam ništa našao.
U parohijskom domu male crkve Sv. Save su mi predali "Letopis hrama Svetog Save" koji mi je jedino koristio da osetim atmosferu tih dana na hramu.
Javio sam se telefonom i profesoru Aleksandru Deroku, takođe mome profesoru sa studija, da mu saopštim novost o velikom zadatku koji mi je poveren i da ga zamolim za sastanak. Posle izvesnog vremena sastali smo se u njegovom stanu. Proveli smo u razgovoru, uz meze i rakiju, ceo dan. Na rastanku mi je prof. Deroko obećao punu podršku, ali sa naglaskom - samo meni. Spomenuću ovde da sam posle nekog vremena uputio predlog patrijarhu, da profesoru Deroku dodeli orden Sv. Save prvog reda. Prof. Deroko je bio jako iznenađen priznanjem, ali nije želeo da dođe u Patrijaršiju da ga primi (zbog bolesti ili samo njemu poznatih razloga). Zamolio sam patrijarha da mu se orden preda u stanu i patrijarh je to učinio lično, na opšte iznenađenje i divljenje.

Drugi veliki posao bilo je organizovanje arhitektonske ekipe, odnosno biroa koji bi preuzeo rad na izradi projekta za razne dozvole od urbanističkih do građevinskih.
Posle izvesnog vremena otišao sam kod patrijarha i izneo sedam osnovnih zadataka koje treba izvršiti:
1. Oformiti idejni projekat hrama po današnjim propisima.
2. Zatražiti povraćaj sekvestrirane crkvene imovine tj. zidina hrama, male crkve Sv. Save i parohijskog doma sa odgovarajućim zemljištem.
3. Organizovati pripremne radove za organizaciju gradilišta i pregledati izvedene radove i stubove kao i druge radove urađene pre rata.
4. Tražiti urbanističko-tehničke uslove nastavka gradnje.
5. Pripremiti svečano osvećenje prostora hrama sa polaganjem nove povelje nastavka gradnje spomen-hrama Sv. Save.
6. Izraditi glavni projekat, koji treba da dobije sve saglasnosti i građevinsku dozvolu.
7. Nastaviti gradnju hrama Sv. Save.

POVELJA ISPOD OLTARA
SVETI sinod je zakazao zasedanje Svetog arhijerejskog Sabora 10. maja 1985. u Patrijaršijskom dvoru. Doneta je odluka da se u nedelju 12. maja u započetom hramu Sv. Save održi arhijerejska liturgija kojom prilikom će se obeležiti
390-godišnjica spaljivanja moštiju Sv. Save i 50-godišnjica početka izradnje spomen-hrama sa osvećenjem zidina i polaganjem povelje.
Obratio sam se građevinskom preduzeću "Rad" za pripremne radove, uređenje terena, formiranje gradilišta sa odgovarajućim barakama za rad projektanata i gradilišta. Najzad smo probili zidove na ulazima u hram i pregledali unutrašnjost hrama. Našli smo ostatke provizornih zidova garaža i magacina i veliku površinu pod travom, neuređenu, zapuštenu, punu smeća, epruveta i špriceva koje su ostavljali narkomani koji su tu imali sklonište. Preduzeće "Rad" je preduzelo sve što je potrebno da dovede u red ceo teren u hramu, a ja sam uradio projekat za svečanu liturgiju sa velikim podijumom i nadstrešnicom i dva manja podijuma za hor i počasne goste.
Pregledajući hram pretpostavio sam da je prva povelja, koja je stavljena 10. maja 1939, negde u osovini oltara, odnosno u apsidi oltarskog prostora. Tokom 2002. godine kada se kopalo za kriptu, moja pretpostavka se pokazala kao tačna. Mesto nove povelje je bilo iznad stare.
Veliko uzbuđenje je bilo 12. maja 1985. u Beogradu i celoj Srbiji. Nismo mogli da verujemo da najzad počinjemo gradnju hrama, da je komunistična vlast najzad popustila, da je naš patrijarh German uspeo da posle 88 molbi najzad privoli vlast da da dozvolu za produženje gradnje hrama.
Sve je bilo spremno za veliku liturgiju. Tamni oblaci su se nadvili nad Beogradom, strepeli smo da će padati kiša. Narod se slivao iz svih krajeva grada, hram je bio potpuno ispunjen, Svetosavski plato i prostor oko hrama takođe. Hor smešten na podijumu imao je oko 300 pevača, sastavljen iz horova beogradskih crkava pod upravom dirigenta g. Dušana Miladinovića. U času kada se pojavio patrijarh German sa dvadeset arhijereja, dvadeset sedam sveštenika i dvadeset dva đakona, granulo je iznenada sunce, na opšte ushićenje. Priča se da je na 1.000 metara od hrama i dalje bilo oblačno. Po mojoj slobodnoj proceni na svim prostorima oko hrama i u hramu bilo je oko 100.000 građana. Posle liturgije nastao je svečani čin osvećenja zidova hrama i polaganja povelje u specijalno pripremljeno udubljenje u apsidi oltara. Patrijarh German sa arhitektom Brankom Pešićem je položio povelju, kamen iz Hilandara koji je doneo proiguman Hilandarski Nikanor i kamen iz Jerusalima.

PONOS SRPSKOG NARODA
POVELJU je na pergamentu uradio prof. Miloš Ćirić, kožnu futrolu je izveo Dušan Paštrmac po nacrtu gospođe Slave Tabaković, a keramičku posudu prof. Branislav Stajević. U apsidi je bila ogromna slika Sv. Save 5h2 metra, rad protođakona Marka Ilića. Počelo je pričešćivanje. Imao sam tu čast da me kao prvog pričesti budući patrijarh, vladika raško-prizrenski Pavle.
Povelja glasi:
"U ima Oca i Sina i Svetoga Duha Mi German po milosti Božjoj pravoslavni arhiepiskop Pećki mitropolit Beogradsko-Karlovački i Patrijarh Srpski sa Arhijerejima Srpske pravoslavne crkve odslužismo svetu liturgiju danas, u nedelju, 12. maja (29. aprila) 1985, i izvršismo novo osvećeenje temelja, davno započetog (1935) u Beogradu na Vračaru, Spomen-Hrama Svetitelja Save, prvog srpskog Arhiepiskopa i prosvetitelja, što ovom Poveljom i našim potpisima svedočimo. Slede potpisi NJ. Sv. Patrijarha Germana, Mitropolita,
Episkopa i arhitekte Branka Pešića."

Dobivši poverenje da nastavim projektovanje i gradnju hrama, predložio sam, što je i usvojeno, da u isto vreme budem i glavni projektant, nadzorni inženjer i organizator. Tada su me u Patrijaršiji, pa i ostali, nazvali protomajstorom. Ovde treba da napomenem da sam se odrekao honorara za svoj rad u korist gradnje hrama smatrajući da je počast koja mi je ukazana dovoljna nagrada za moj rad na hramu.
Nesporno je da sam precenio svoje fizičke mogućnosti koje su, u kasnijoj fazi radova, uzrokovale i moja dva infarkta. Međutim, taj višestruki položaj delovao je uspešno jer nije bilo nikakvih sukoba na gradilištu, imao sam dobar odnos sa šefovima gradilišta, arhitektima "Studija", specijalno sam cenio rad i zalaganje odgovornog projektanta ispred projektne organizacije "Studio" arh. LJiljane Tanasijević, koja je bila i moj saradnik na projektovanju palate "Beograđanka". Sa poslovođama i radnicima, takođe sam imao prijateljski odnos jer su svi bili svesni da radimo katedralni hram u Beogradu. Sa predstavnicima građevinskog preduzeća "Trudbenik" imao sam korektne odnose, a naročito je bio uspešan rad sa projektantima konstrukcije hrama, koji su bili i moji studenti na Građevinskom fakultetu, kojima sam zahvalan za izvanredan trud i visoko stručno projektovanje, posebno na izvanrednim rešenjima konstrukcije hrama koji će se visoko ceniti u struci i na ponos srpskog naroda. Imena svih ostalih projektanata koji su radili, sarađivali ili savetovali izneću u posebnom delu o gradnji hrama.

(NASTAVLJA SE)