Piše: Jovan NIKOLIĆ
VELIMIR (Viljem) Mihailo Teodorović, vanbračni sin kneza Mihaila i Marije Berghaus, iz Rogaške Slatine, bio je veliki srpski dobrotvor, ali Srbija tog vremena nije uzvratila ljubav kojom je on obasipao domovinu.
Rođen je 1849. godine, kršten u katoličkoj veri majke, imenom Viljem. Otac, knez Mihailo Obrenović, vladar Srbije, zbrinuo je majku i sina, obezbedivši im ugodan život u austrijskoj prestonici. Kasnije, nezadovoljan odnosom Marijinog muža dr Šustera prema Velimiru, knez dovodi dečaka u Beograd i 1857. godine, smešta ga kod Ante Radivojevića, upravnika svojih imanja. Dečak je govorio samo nemački, ali je, ipak, upisan u školu, kod Saborne crkve. Vremenom je naučio jezik i pošao u gimnaziju.
Knez Mihailo izuzetno je brinuo o sinu, ali se sa njim retko viđao. Kada je Viljem napunio sedamnaest godina, na zahtev oca prešao je u pravoslavnu veru, na krštenju dobio je ime Velimir, a za prezime uzeo Teodorović, inače, staro prezime Obrenovića. Kum je bio beogradski mitropolit Mihailo.
Kako je gimnazija u Beogradu imala samo sedam razreda, Velimir je 1867. godine, poslat u Švajcarsku, da završi školovanje. Tad se poslednji put video sa ocem, jer je naredne knez Mihailo ubijen u atentatu u Topčideru. Samo zahvaljujći mitropolitu Mihailu, vanbračni sin nije izopšten iz kneževog nasleđa. Velimiru je od oca ostalo imanje kod grada Kalafat u Rumuniji. Po nalogu namesnika, uskoro je otputovao u Minhen, najpre na agronomske, a zatim na kameralne nauke.
SINA kneza Mihaila, cenjenog u Evropi, prihvatili su u svim evropskim prestonicama, ali je u Srbiji bio nepoželjan, jer rodbina se pribojavala da bi Velimir mogao da postane pretendent na srpski presto. Uskoro su nesuđenog kneževića stigle i druge nevolje. Posle razočaranja zbog neuzvraćene ljubavi ćerke ruskog poslanika, Velimir se povukao na imanje kraj Tegerinskog jezera. Kada je prijatelj Živko Radivojević prokockao Velimirovo imanje u Rumuniji, mladi Teodorović se preselio u Minhen.
Uskoro je njegov dom bio mesto okupljanja srpskih studenata. To se Obrenovićima nije dopadalo, pa su mnogi Velimirovi posetioci, po povratku u Srbiju bili proganjani. O tome koliko se tadašnji vladar kralj Milan, plašio vanbračnog sina kneza Mihaila, govori podatak da je Velimir odlučno odbijen kad se prijavio u dobrovoljački odred u srpsko-turskom ratu 1876. godine. Međutim, sin slavnog kneza nije odustao od namere da pomogne svojoj zemlji, pa je zdušno novčanim prilozima, podmirivao potrebe srpske vojske. U mirnim vremenima, značajnim sumama pomagao je Narodnom pozorištu u Beogradu.
VELIMIR Mihaila Teodorović iznenada je umro 1898. godine. Sahranili su ga dugogodišnji sobar i srpski studenti u Minhenu. Od vladarske familije na pogreb nije niko došao. Tek nakon Prvog svetskog rata, Velimir Teodorović prenet je u Beograd i pokopan na Novom groblju.
Testamentom je celokupnu imovinu ostavio srpskoj državi kao isključivom nasledniku. Zadužbina koju je uspostavio, nazvana je ”Velimirijanum”, a imala je zadatak da pomaže razvoju nauke, umetnosti, trgovine, industrije i zanatstva. NJenim sredstvima finansirano je ustanovljavanje škola i zavoda, pomagano školovanju mladih ljudi. Naravno, Obrenovići su pokušali da ospore zadužbinu, ali je Velimirovo zaveštanje opstalo. Prvi upravnik ”Velimirijanuma” bio je predsednik Državnog saveta Nikola Pašić

VELIMIRIJANUM
DO pada Kraljevine, zadužbina ”Velimirijanum” pomagala je dečjim obdaništima u radničkim četvrtima, raznim društvima građana, Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, Beogradskom univerzitetu, mnogim školama, muzejima, bibliotekama i izdavačkim poduhvatima. Od tada je prošlo više od pola veka. ”Velimirijanuma” više nema, a svi zapisi o Velimiru Mihaila Teodoroviću, potvrđuju da je sin bio dostojan oca - kneza Mihaila Obrenovića.
(Nastavlja se)