Piše: Nikola Smiljić
JOŠ početkom pedesetih godina prošlog veka primećeno je da se deca poznatih ličnosti u Beogradu ponašanjem izdvajaju od svojih vršnjaka, što se moglo uočiti i u svim drugim većim gradovima. Posebno školski uzrast **tatinih sinova** štrči i **šepa** u nastavi i vladanju, često pokazujući agresivnost i u privatnom životu. Oni postaju obeleženi negativci u školi i komšiluku. Zbog izobilja, privilegija i nedostatka želja, frustrirani su na sve oko sebe i u školi i u porodici kojoj postaju teret i kočnica za napredovanje.
Opterećeni kompleksom manje vrednosti, u senci nedostižnog oca, ističu se, često, nedoličnim ponašanjem na javnim mestima, opijanjem, vožnjom auomobila i motocikala u pijanom stanju, saobraćajkama sa ozbiljnim posledicama, zbog kojih nikada nisu kažnjavani, ljubavnim avanturama i tako dalje.

PRIMERAN MLADI KARDELJ
ZA razliku od mnogobrojnih takvih primera, sin jedinac Edvarda Kardelja, u to vreme predsednika Narodne skupštine FNRJ, po imenu Boris Kardelj, bio je povučen i čak preterano miran za svoje godine. Bio je primeran đak u školi. Družio se sa običnim svetom baš kao da nije sin tako poznatog oca. Na opšte iznenađenje škole, susedstva i grada, mladi Kardelj je izvršio samoubistvo, a majci Pepci i ocu je ostavio oproštajno pismo **da je moralo tako da bude zbog nepodnošljivog osećaja nesigurnosti i duševnog tereta**.
Tužna vest, mada nigde nije obelodanjena, poput munje obišla je Beograd, a ubrzo i celu zemlju. **Kardeljev sindrom**, ako se tako može reći, uvukao se u mnoge porodice poznatih, posebno u Beogradu, gde vlada zabrinutost i naročito kod Kardeljevih kolega političara. Mnogi diskretno preduzimaju mere, najčešće premeštanjem dece iz škole u školu, selidbom iz jednog dela grada u drugi i slično.
U takvoj situaciji prvi se najbolje snašao Josip Broz. Najverovatnije poučen brojnim nestašlucima starijeg sina Žarka, kojeg je rodila Ruskinja Pelagija, on mlađeg sina Aleksandra Mišu Broza, kao primernog gimnazijalca - možda i protiv njegove volje - premešta na dalje školovanje u Zagreb. Tako rešenje je bilo privremeno, kako je govorio Tito, ali se Miša, koji je sada predstavnik zagrebačke INE u Moskvi, više nikad nije vratio u Beograd, kojeg je uvek hvalio. NJega je rodila Zdenka Has, a pričalo se da je premešten zbog toga što nije bio u dobrim odnosima sa maćehom Jovankom.
Žarko je bio posebna priča i poseban problem, a njegovi ispadi su najčešće bili posledica opijanja i ljubavnih avantura, ali i mnogobrojnih drugih poroka tolerisanih u očevoj zaleđini. Tito se često ljutio na sina, a kada se Žarko razveo od prve žene, Ruskinje Tamare Veger-Broz, koja mu je rodila unuka Josipa (1947), i unuku Zlaticu (1949), predsednik sa svojim sinom Žarko nije govorio 12 godina, gotovo do smrti, ili preciznije, do posete sinova Žarka i Miše Kliničkom centru u LJubljani, dva i po meseca pre smrti.

NOVINE KRIJU TRAGIKU
BAŠ posle stradanja Kardeljevog sina, u obliku samoubilačkog virusa, počela su stradanja dece poznatih beogradskih političara, glumaca, književnika, univerzitetskih profesora, najpoznatijih novinara i direktora... Mada u štampi i na radiju nije objavljivana ni reč o tragedijama, uglavnom se sve znalo o porodičnim nesrećama viđenijih Beograđana.
U vreme kada je Cvijetin Mijatović bio na vrhuncu moći, predsednik Predsedništva SFRJ, tragično su završile život obe njegove ćerke Marina i Maja u cvetu mladosti, koje je rodila njegova prva žena Sibina Mijatović. Imale su 27, odnosno 26 godina, a ne mnogo posle ove tragedije ubila su se i deca njegovog kuma, dve ćerke i zet generala Franje Herljevića, u vreme kada je bio savezni ministar za unutrašnje poslove. Samoubistvom je okončala život i ćerka narodnog heroja Vlade Šegrta, sin Mije Aleksića iz prvog braka, koji je kanapom u zatvoru prekratio mladi život.
Valjda jedini slučaj samoubistva poznatih u kojem je porodica progovorila u javnosti je poznati **Slučaj Dedijer**. I to tako što se Vladimir Dedijer, 23 godina posle tragične smrti sina, oglasio na stranicama ljubljanske **Mladine**.

DEDIJER OPTUŽUJE JAVORŠEKA
DEDIJEROV sin Branko imao je, kako se to kaže, primerno vladanje, skromno, povučeno, veoma omiljen kod školskih drugova i komšija, on je, međutim, slabo učio i bio neuredan. Imao je šest slabih u sedmom razredu, a razredno veće mu je progledalo kroz prste i slabe ocene svelo na dve, da ne bi ponavljao razred.
Na popravnom, krajem avgusta 1958. godine, došao je potpuno nespreman. Razredni starešina J. S. poklonila mu je ocenu a nastavnica srpskohrvatskog jezika, kako se tada zvao predmet, R. Č. ga je oborila, pošto baš ništa nije znao, već je samo ćutao pred ispitnom komisijom. Trinaestogodišnji dečak nije se na početku školske godine u septembru ponovo upisao u ponovljeni razred, a posle desetak dana, učenike i nastavnike je zapanjila Brankova tragična smrt.
Kao i Kardeljev sin, pronađen je u kući svojih roditelja. U istrazi je ostalo zapisano da otac Vladimir nije nikad navraćao u školu da se interesuje za svog nesrećnog sina, a da je majka Vera, navraćala sasvim retko.
Brankovom sahranom prestaju mirni dani porodice Dedijer. Pravi pakao zavladao je kada je usledila nova tragedija u kojoj je u Fužinama blizu Bohinjskog jezera, u planinskoj vrleti Alpa, pod nejasnim okolnostima, koje nikad nisu razjašnjene, okončao život i Dedijerov drugi sin Borivoje. Tragedija se zbila 13. jula 1966. godine, a da li se radilo o ubistvu ili samoubistvu, ostalo je pitanje bez odgovora.
Pomenutim intervjuima **Mladini** Vladimir Dedijer je u broju od 18. avgusta 1989. godine za smrt drugog sina optužio poznatog slovenačkog književnika Jožeta Javoršeka koji je sa Dedijerima bio višegodišnji kućni prijatelj. Javoršek u narednom broju istog lista objavljuje **otvoreno pismo Vladimiru Dedijeru**.

TATIN SIN - KOCKAR
I ĆERKA Mihalja Kertesa, dok je bio šef savezne carine, volela je automobile i brzu vožnju. Strast joj je bila - noćna vožnja policijskih kola. U tri navrata slupala je policijska kola, a nikad nije odgovarala ni u prekršajnom postupku.
Po javnim ispadima, u početku rata u Bosni, ističu se i deca Radovana Karadžića, Saša Karadžić, sin jedinac koji je duže vreme stanovao u apartmanu hotela **Interkontinental**. Razmetao se parama, znao je za noć da potroši i po 100.000 marka sa svojim društvom u barovima i kockarnicama. NJegova sestra Sonja snimila je nekoliko kaseta svojih pesama i u ratu trošila novac više nego jedna ratna divizija vojnika.

JAČI OD ZAKONA
SIN bivšeg predsednika Slobodana Mloševića Marko Milošević, u prvo vreme činio je sitne nestašluke koji su prelazili u ekscese, pa je čak dobio telohranitelje, policajce... Bio je blizak sa Radovanom Stojičićem Badžom preko koga je omogućio da više od 100 kriminalaca u Beogradu dobije oružje. To pravo ni slučajno nisu mogli steći legalnim putem.
Marko je polupao 18 automobila zbog prebrze vožnje (govorilo se da iz Požarevca u Beograd stigne za 35 minuta). Počinio je više saobraćajnih nesreća sa teškim povredama pešaka. Nikad nije sudski odgovarao za te saobraćajke.
Na svakom mestu osiono se ponašao. Često je iz čista mira šamarao nedužne mladiće ili ih udarao pištoljem po glavi. Jednom je poručio i policijsku raciju u Požarevcu, a dok je on tukao trojicu mladića, policajci su **držali stražu**. Kad god bi pozvao policiju u Požarevcu istog trenutka su se stvarali tamo gde je predsednikov sin naredio.

SUMORNA STATISTIKA
MOŽDA nije ni čudo što je serija samoubistava počela sa Slovencem, jer je poznato da je Slovenija uvek bila rekorder po broju samoubistava u bivšoj Jugoslaviji i ne samo Slovenija, već, uopšte, sever zemlje Podravina, Međumurje, Subotica...
Zanimljivo je da je u Sloveniji danas dvaput više samoubistava nego pre 10 godina.
Posebno je porastao broj suicida u posavskom delu Republike Srpske. Tako, na primer, u Brčkom se u poslednjih sedam godina dogodi oko 30 samoubistava godišnje, a pre izbijanja rata u proseku jedno za 12 meseci.

(Nastavlja se)