ZA ovih pedeset godina, otkako je izišao prvi broj “Večernjih novosti”, naša planeta se pedeset puta okrenula oko Sunca, ali i 17.250 puta oko same sebe.
Izgleda da i na ovom svetu postoji i takav redosled stvari da se svi mi okrećemo bezbroj puta više oko sebe nego oko drugih. Pa stoga, i verujemo da se idealni centar sveta nalazi baš tamo gde i mi stojimo. Možda je tako i u novinama. Možda i mnogi od nas u “Novostima” veruju da smo otvorili novu eru u našem novinarstvu, ostavljajući iza sebe po tiražu sve druge listove u Jugoslaviji.
Verovali smo i pretežno verujemo da smo uspeli da pravimo novine za čoveka sa malim zahtevima i prohtevima, za čoveka sa “malim džepom”, a i malo slobodnog vremena...
Kad su “Večernje novosti” napunile pet godina čestitku im je uputio i slavni pisac Vilijem Sarojan, koji se oktobra 1959. našao u Beogradu. U čestitki je “Novostima” poželeo da proslave i 55 godina. Povodom te čestitke Slobodan Glumac je već sutradan napisao sledeću zabelešku:
“Pa toliko upravo ima i ‘Politika’...
Pitam se: šta li su mislili njeni pokretači dok su držali prvi primerak prvog broja u ruci? Šta bi rekli da im je neko prorokovao da će posle pedeset i pet godina, list još uvek izlaziti? Jer, desetine novih listova pokretano je tada svake godine, i svi su nestajali - posle pet meseci, posle godinu, posle pet godina izlaženja. Pedeset i pet godina je dug vek za novine...”

DOČEKATI 55. GODINU
DANAS čovek može mirno da pročita Sarojanovu prigodnu i konvencionalno izraženu želju. Ko zna, možda će “Novosti”, zaista izlaziti još i 2000. godine... ali u kakvom će to Beogradu biti? Ko danas može da zamisli kako će izgledati doček Nove, 2000. godine u ovom gradu na stavama Dunava i Save? Ko bi smeo da bude prorok?
‘Politika’ je bila stara već osam godina kad je naučnik, akademik Stojan Novaković, u ‘Srpskohrvatskom almanahu’ za 1911. godinu pokušao da da svoju viziju Beograda za sto godina - u 2011. godini. I šta?
‘Po vazduhu ajeroplani kao leptirovi nose poštu u LJubljanu, Zagreb, Zadar, Sarajevo, Skadar na Bojani, Ohrid, Prizren, Skoplje i Niš. Od nekadašnjih varošica Zemuna i Pančeva postali su takođe veliki gradovi, vezani električnim tramvajima s Beogradom. Na Savi i Dunavu je nekoliko mostova, a bezbroj parnih lađica vrše saobraćaj vodom. Železnički vozovi iz centralne stanice jure svaki čas na sve strane u svim pravcima, a najčešći su i najpuniji oni koji idu ka Jadranskom moru...’
Eto vam vizije Beograda u 2011. godini! ‘Ajeroplani’ koji još uvek nose samo poštu, ne i ljude, električni tramvaji, mostovi, parne lađice, putovanje ka Jadranskom moru! Otkada smo to već postigli!
Ko bi se, dakle - nastavlja Glumac - usudio da proriče kako će to biti u 2000. godini koju nam Sarojan želi da preživimo s ovim listom!
Ali, zaista, zašto da ‘Večernje novosti’ ne izdaju vanredno, bogato izdanje za doček dvehiljadite godine, zašto da ne dočekaju tu godinu? Danas mi izgleda verovatno da će tako biti. Ali, pre pet godina...
Šesnaestog oktobra, kad se list prvi put pojavio, sve je još izgledalo ružičasto: 14.700 primeraka. Dan docnije bilo je još samo 10.500, onda je, 18. oktobra, tiraž porastao na 15.000 - zahvaljujući fudbalskoj utakmici Jugoslavija - Francuska u Zagrebu. A onda je počelo stravično opadanje tiraža: devet, osam i po hiljada... četrnaestog novembra bili smo na najnižoj tački: 7.500 štampanih primeraka.
Niko nije smeo glasno da izrazi nadu da će list dočekati i godišnjicu. Pet godina - da je neko i imao dovoljno mašte da zamisli šta će biti za pet godina, ne bi ovu, 1958. godinu dovodio u vezu s ‘Novostima’.
Pedeset i pet godina? - završava ovaj zapis Slobodan Glumac. - To danas izgleda bliže i ostvarljivije nego što nam je u jesen 1953. izgledala petogodišnjica.”
Sarojanova i Glumčeva vizija ubrzo se ostvaruje.
Istina, Glumčeva pre Sarojanove. Desetak godina kasnije, posle te petogodišnjice, “Novosti” postaju najtiražniji dnevni list u zemlji. Od tada pa sve do danas...
Sarojanova želja tek treba da se ostvari...

JUGOSLAVIJA - MALA
NOVI beogradski list “Večernje novosti” napravio je prvi korak u život onog istog dana kad je srušen stub broj jedan starog mosta na Savi, u Brankovoj ulici, da bi se sagradio novi most i time Beograd prešao preko Save spajajući se sa Zemunom...
Kao što i prvi koraci u životu nisu sigurni tako je i sudbina lista uvek nedovoljno sigurna.
Pravi i jedini pokazatelj sigurnosti jednog lista jeste - tiraž.
Zato i ne čudi što se u “Novostima” o tome od prvog dana vodilo računa.
Uz pomoć statistike izračunali smo, kad se uzme prosek, prvih 75 dana izlaženja “Novosti”, dnevni tiraž bio 15.693 primerka.
Posle toga tiraž je neprestano rastao. Na prvu godišnjicu lista, oktobra 1954. godine tiraž je iznosio 40.483 primeraka, u isto vreme 1955. godine 56.821, a oktobra 1956. godine - 82.422 primerka.
Ako muškarci misle “žene su varljive” onda žene novinari s pravom mogu da kažu “ništa nije nestalnije od tiraža jednih novina”. Jer, novine su “najkvarljivija” roba - žive samo jedan dan.
Za taj valja raditi, živeti i boriti se... To je jasno svima koji rade u novinama.
Od onog tananog listića sa svega osam strana za ono vreme malog formata “Novosti” su ubrzo počele da se šire. Već 28. oktobra 1953. godine štampane su na dvanaest strana. To je maloj i mladoj redakciji omogućilo da tematski pravi raznovrsnije novine. Tog dana na prvoj strani objavljena je i prva karikatura. Autor je bio poznati karikaturist i slikar - Dragan Savić.
Malo pomalo list se prostorno širio od dvanaest na šesnaest, pa onda na 24, pa na 28, zatim na 32, a danas na 48 pa i više strana.
Posle porođajnih muka prvih godina izlaženja shvatilo se da Beograd postaje “tesan” za “Novosti”. Valjalo je praviti nove prodore. Širiti se na područjima najbližim Beogradu, a onda dalje, sve dalje - širom Jugoslavije.
Šta je sve tome doprinelo?
Razloga za to svakako ima više, ali, čini se jedan je bio presudan: u “Novostima” toga doba čitalac je, pored onog što opširno nalazi u drugim listovima, nailazio i na nešto sasvim novo, kratko, informativno, zanimljivo ispričano, nalazio je i puno drugih tema koje je uzalud tražio u drugim novinama...
Zbog velikog broja ljudi koji su iz unutrašnjosti dolazili u Beograd i sreli se sa jednim sasvim drugačijim novinama od onih na koje su bile navikli, glas o “Novostima” pronosio se u mnogim gradovima.

UDAVAČA JULIJA
LIST su u Beogradu već prihvatili mnogi: radnici, studenti, domaćice, pa i razni kulturni poslenici. Dovoljno je pomenuti da se svake večeri u Klubu književnika, Francuska 7, prodavalo između 200 i 300 primeraka. Svako je mogao da nađe u listu nešto što bi ga izuzetno interesovalo: od stripa, karikature, feljtona, priče, romana u nastavcima, novih knjiga i filmova do sportskih zanimljivosti svake vrste.
Prvi strip koji je objavljivan u listu bio je “Porodica Tarana”, 1. septembra 1954. On je izazvao veliko interesovanje čitalaca. Tadašnji novinar “Novosti”, kasnije dramski pisac i urednik u TV Beograda, Miodrag Ilić, uspeo je da u prevodu tako dobro prilagodi jezik Tarane, da je čitaocu izgledalo kako glavni junak i njegova supruga žive tu, negde pored njega, na Dorćolu ili Terazijama...
Ubrzo je u “Novosti” stigla i legendarna “Julija DŽons”. Reč je o devojci lepoj, obrazovanoj, duhovitoj, humanoj - dakle koja poseduje sve kvalitete jedne udavače. Ima mnogo poznanstava i mnogo udvarača. Ali protiču meseci i godine, a Julija nikako da neko od svojih mnogobrojnih poznanstava ozvaniči trajnijom vezom - veridbom ili udajom...
Nestrpljivi čitaoci “Novosti” počeli su da se ljute i protestuju. Skoro svakog dana stizalo je poneko pismo u kome čitalac pita kad će već jednom Julija da se uda. Ni u samoj redakciji niko to nije smeo držati u neizvesnosti. Tražilo se rešenje. Spas je nađen u odgovoru američkog izdavača tog stripa. Javljeno je da tamo strip izlazi više od dvadeset godina i da se Julija još nije udala...
Shvaćeno je u redakciji da čitaoci moraju biti strpljivi, ali da im ne treba odgonetnuti ovu tajnu...
Uz ova dva posebno je vredan pomena i popularni strip “Švrća” koji je isto tako bio veoma rado prihvaćen od čitalaca.

POSLEDNJI SRPSKI HAJDUK
POSLEDNJI srpski vampir bio je Sava Savanović, i, ako je verovati čiča Milovanu Glišiću, jurili su ga, stigli i glogovim kocem i drugim propisanim rekvizitima upokojili seljaci iz sela Zarožja.
A poslednji srpski hajduk bio je Milan Lukić. NJega je, godine 1969, po Pomoravlju jurio (i “stigao”!) novinar “Novosti” Bogoljub Pejčić.
Ovaj lov na hajduka trajao je celu godinu. Pejčić je sve to objavio u deset nastavaka, ali se nije sve na tome završilo. Lukić je imao devojku Malinu, pa ih je novinar nazvao pomoravskim Romeom i Julijom.
Kad je Lukić uhvaćen i osuđen na smrt, reakcija čitalaca bila je (ne)očekivana: nisu mogli da prežale svoje “čuvene” ljubavnike!
(NASTAVLJA SE)