Piše: Miodrag Janković
U BEOGRAD su stizale peticije Srba koji su se našli u Banovini Hrvatskoj. Srbi su tražili da teritorije u kojima su oni u većini budu izdvojene iz Banovine Hrvatske. Srbi iz Knina tražili su prisajedinjenje Banovini vrbaskoj, odnosno Srbiji. Srbi u Vrbaskoj banovini tražili su da imaju naslon samo na Beograd. U **Dokumentima o Jugoslaviji** štampanim u Parizu 1954. godine, Dragiša Cvetković je objasnio da je vlada imala nameru da reši srpski problem, i to **Uredbom o Srpskoj zemlji**, prema kojoj bi **srpska jedinica trebalo da bude složena jedinica sa autonomnim pokrajinama: Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Vojvodina**. Uredba je, prema Dragiši Cvetkoviću, skinuta sa dnevnog reda u oktobru 1940. godine zbog **napada Italije na Grčku i proširivanja rata na Balkan**.
Prema Nilu Balfuru, 12. januara 1941. godine knez Pavle je primio britanskog ambasadora koji mu je preneo poruku premijera Vinstona Čerčila koja je glasila: neutralnost Jugoslavije više nije dovoljna! Englezi šalju mehanizovani korpus u Grčku i predlažu stvaranje zajedničkog balkanskog fronta. Knez Pavle je bio vrlo ljut, shvatio je da Engleska zahteva da Jugoslavija izvrši samoubistvo. S druge strane, Hitler je povećavao svoj pritisak i činilo se da više nema tako veliko poverenje u jugoslovensko vođstvo. Posle francuskog sloma, na železničkoj stanici La Šarite sir Loar, Nemci su zaplenili arhivu francuskog Generalštaba i iz dokumenata saznali da su održavani jugoslovensko-francuski pregovori za vojnu saradnju na Balkanu.

ULTIMATUM FIRERA BEOGRADU
DRAGOSLAV Đorđević u svojoj knjizi **Na raskrsnici** piše: **Kada je Hitler odlučio da natera Jugoslaviju da priđe paktu pri kraju 1940. godine, on je imao vrlo povoljnu ekonomsku i političku situaciju. Francuska, tradicionalan zaštitnik Jugoslavije, bila je poražena, a Velika Britanija je bila suviše slaba da ponudi Jugoslaviji ma kakvu podršku. Politika Sovjetskog Saveza je bila: izbeći svako uvlačenje u sukob da bi sačuvao svoju snagu za posleratnu ulogu u stvaranju nove karte Evrope. Mala Antanta je bila mrtva, a svrha Balkanskog saveza je bila samo da zaštiti Rumuniju, Grčku, Jugoslaviju i Tursku, u slučaju da jedna balkanska država napadne neku od njih. Očigledno, Jugoslavija je zavisila od Hitlerove milosti.**
**Razlozi britanske intervencije u Grčkoj bili su diktirani potrebom podizanja morala u Londonu**, kaže Nil Balfur. Englezima je bilo stalo da angažuju nemačke trupe u južnom delu Balkana. Prema Čerčilovom planu, trebalo je žrtvovati veliki deo teritorije Jugoslavije i jugoslovensku vojsku uputiti preko albanskih gudura kako bi se Musolinijeva vojska naterala u klopku. To bi posigurno ubrzalo nemački napad. Jugoslovenski generali su ovaj Čerčilov plan ocenili kao apsurdan, a Hrvati i Slovenci u vladi rekli su da bi to bilo prepuštanje njihovih sunarodnika na milost i nemilost Italiji i Nemačkoj, i nisu se složili. Početkom februara 1941. godine Hitler je pozvao predsednika vlade Dragišu Cvetkovića i ministra spoljnih poslova Cincar-Markovića u Berhtesgaden na razgovore. Čas istine nije bio daleko. Odbrojavali su se poslednji dani jugoslovenske neutralnosti.
Tako su se 15. februara sastali Cvetković i Cinca-Marković sa Hitlerom, fon Ribentropom i fon Herenom, nemačkim poslanikom u Beogradu. Hitler je tražio da Jugoslavija priđe Trojnom paktu. Cvetković je to odbio pod izgovorom da bi pakt nametnuo obaveze protivne suverenitetu njegove države. Hitler mu je tada rekao da bi on poštovao nacionalni integritet Jugoslavije i da ne bi zahtevao njenu teritoriju za svoje vojne baze ili upotrebu jugoslovenskih saobraćajnica za vreme rata. Oba ministra su odbila bilo kakav odgovor. Ubrzo je u Beograd stigao Hitlerov ultimativni poziv: Firer želi da se sretne sa knezom Pavlom i sa njim reši problem!

SASTANAK U SALZBURGU
HITLER je bio nezadovoljan susretom sa Cvetkovićem i Cincar-Markovićem, ali ni jugoslovenska strana, osim malog dobitka u vremenu, nije imala čime da se podiči. U Beogradu zabrinutost je rasla zbog sve većeg priliva nemačkih trupa u Rumuniju. Ubrzo je knez Pavle naredio mobilizaciju 700.000 vojnika radi bezbednosti istočne granice. Iz Engleske je državni sekretar za rat Entoni Idn zahtevao od kneza Pavla da objavi poziciju svoje vlade. Knez Pavle je izbegao odgovor na pitanje šta bi Jugoslavija učinila u slučaju nemačkog prodora kroz Bugarsku zbog napada na Grčku. Kod Engleza je jugoslovensko oklevanje sve više izazivalo nervozu. Čerčil je uporno tražio od kneza da napusti Sloveniju i Hrvatsku i povuče se sa vojskom u Staru Srbiju i odatle napadne Italijane u Albaniji! Bugarska je potpisala Trojni pakt 1. marta i nemačke trupe su 2. marta ušle u Bugarsku.
Nemajući više mnogo izbora, 4. marta knez Pavle otišao je u Salzburg na sastanak sa Hitlerom. Sastanak je trajao pet časova i njemu je prisustvovao samo Ribentrop i to samo da posluži kao prevodilac kad bi zatrebalo. Predmet razgovora je bio Trojni pakt, i Hitler je sve preduzeo kako bi kneza obavezao na potpis, ali knez Pavle se vešto branio.
**Ja sam pokušao da ga odvratim od agresije na Grčku**, ispričao je knez mnogo kasnije Dragoslavu Đorđeviću. **Govorio sam mu da je to mali narod i da mu ta slava nije potrebna. Hitler se složio sa mnom, ali je dodao da on mora da goni Engleze iz Evrope i zbog toga mora da zauzme Grčku. Meni je bilo jasno da je Hitler vrlo opasan čovek i da sa njime ne može da se radi olako i bez krajnjeg opreza. On je imao u svojim rukama strahovitu ratnu mašinu i mogao je da nas uništi za nekoliko dana**...
Objašnjavao je Hitleru da on ne može da učestvuje u ratu protiv Grčke koja je tradicionalni srpski prijatelj i dodao da je sa grčkom kraljevskom kućom u najbližim rođačkim vezama. Na to mu je Hitler uzvratio, rekavši da se od njega ne očekuje da uzme učešće u ratu, već da priđe Trojnom paktu. Pred kraj ovog vrlo teškog duela Hitler nije odustajao od svoje namere da prisili kneza Pavla da odmah da svoj pristanak, čak mu je nagovestio mogućnost napada Nemačke na Sovjetski Savez. Firer je pristao čak da iz pakta izostavi vojne klauzule. Knez Pavle nije popuštao, na kraju je rekao da on sam na licu mesta nema prava da potpiše, već da prethodno treba da se savetuje sa vladom i da sazove Krunski savez. Hitler je uvažio njegove argumente, ali je dao ultimatum - tri nedelje i ni dana više.

KRUNSKI SAVET - JEDNODUŠAN
ZEMLJA je bila u gotovo potpunom obruču sila osovine kada je 6. marta 1941. godine sazvan Krunski savet. O izgledima Jugoslavije u slučaju rata dao je objašnjenje general Pašić: posle pada prestonice, LJubljane i Zagreba, vojska bi bila prinuđena da se povuče u planine Bosne i Hercegovine. Posle šest nedelja, prema svim procenama, vojska bi morala da kapitulira. Svi članovi Saveta glasali su posle toga za potpisivanje Trojnog pakta, pod uslovom da se dobiju specijalni ustupci - izostavljanje vojnih klauzula. Knez Pavle je odlučio da odugovlači što je više moguće.
**Meni se ne može pripisati strah od Hitlera i nekakav kukavičluk**, rekao je knez Pavle Dragoslavu Đorđeviću. **Moje je delovanje bilo samo na osnovu fakata i logičkog razmišljanja. Ja sam ispitao sve činjenice i iscrpno diskutovao sve probleme sa svima stranim predstavnicima kod nas. Tek kad sam uvideo da mi moramo sami bez ičije pomoći da uredimo naše odnose sa silama Osovine, mi smo odlučili da potpišemo pakt, i to ne onaj prvobitni, već mnogo izmenjen i ublažen u našu korist.**
Konačno, 16. marta, iz Berlina je stigla vest koja je ulivala nadu. Pukovnik Vladimir Vauhnik je u jugoslovenski Generalštab poslao tačan raspored nemačkih trupa za napad na Sovjetski Savez. Precizan plan za akciju koji se ticao dve stotine divizija uz podršku satelitskih zemalja. Istovetan izveštaj je poslao i prvom ađutantu kneza Pavla. Vauhniku je u Berlinu rečeno da je napad već počeo - **pošto je prvi materijal za direktan napad već na putu, da su avioni već u delimičnoj pripravnosti**. Kocka je bila bačena, Hitler je bio izdao **konačno naređenje**, napad je imao da se izvede krajem maja.
**Ja sam lično činio sve u mojoj vlasti da ostanemo u miru dok Hitler ne ode na Sovjetski Savez. On je meni lično rekao da će da se obračuna sa Sovjetima**, rekao je knez Pavle istoričaru Dragoslavu Đorđeviću.
Pukovnik Vauhnik je o svojim saznanjima obavestio Grke i Turke i Engleze. Kad je pokušao da to isto učini sa Sovjetima, oni su odricali svaku mogućnost nemačkog napada na SSSR. Jugoslovenski obaveštajac je bio prezadovoljan: **Izlišno bi bilo naglašavati kako pogodne izglede je imala Jugoslavija da preživi, u to vreme kada se Hitler odlučio za marš na istok**, zapisao je kasnije u svojim uspomenama.

NOTA FON RIBENTROPA
KRUNSKI savet se opet sastao 20. marta 1940. godine. Ministar inostranih poslova Cincar-Marković je upoznao prisutne sa klauzulom Trojnog pakta o specijalnim ustupcima Jugoslaviji. Jedini nemački zahtev koji bi trebalo da bude poštovan bio je da ova klauzula ne sme biti objavljena i da će garancije biti date u dva odvojena pisma. Tekst tri note nemačkog ministra inostranih poslova fon Ribentropa (koje nisu smele biti objavljene) jugoslovenskom premijeru Cvetkoviću nosi datum 25. mart 1941. godine:
**Gospodine prvi ministre,
U ime nemačke vlade i po njenom nalogu imam čast da Vašu ekselenciju obavestim o sledećem:
Povodom današnjeg pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, nemačka vlada potvrđuje svoju odluku da poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije, bez ikakvog vremenskog ograničenja.
Gospodine prvi ministre,
Povodom razgovra vođenih u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu, imam čast da Vašoj ekselenciji ovim potvrdim u ime vlade Rajha da, u skladu sa sporazumom između vlada sila Osovine i kraljevske jugoslovenske vlade, vlade sila Osovine neće tokom ovog rata od Jugoslavije tražiti da dozvoli trnsport trupa preko jugoslovenske države ili kroz njenu teritoriju.

Gospodine prvi ministre,
Povodom razgovora vođenih u vezi s pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu, imam čast da Vašoj ekselenciji ovim potvrdim, u ime vlade Rajha, da u skladu sa sporazumom između vlada Osovine i kraljevske jugoslovenske vlade:
Italija i Nemačka uveravaju vladu Jugoslavije da u vezi sa vojnom situacijom one ne žele da upućuju bilo kakve zahteve za vojnu pomoć.
Ukoliko bi, međutim, vlada Jugoslavije u bilo kom trenutku smatrala da je u njenom sopstvenom interesu da uzme učešća u vojnim operacijama sila Trojnog pakta, jugoslovenska vlada biće slobodna da zaključi sa pomenutim silama one vojne sporazume koji u vezi s tim budu potrebni.
U međuvremenu Vas molim da ovu notu smatrate strogo poverljivom i da je objavite samo ako se o tome sporazumete sa vladama sila Osovine.

(NASTAVLJA SE)