Piše: Đuro Zagorac
KAD je krenuo za Srbiju, Gavro je imao pasoš na prezime Čeko. Došao je u Beograd na školovanje, u gimnaziju. Učio je, ali bio je već opsednut jugoslovenskom idejom. On se ni u Beogradu nije držao ovdašnjih Srba, poveravao se onima koji su takođe pristigli iz Bosne i Hercegovine; bio je vođen idejama **Mlade Bosne!. U Principovoj blizini nije viđena devojka, žena.
Princip u Beogradu nije uspeo, ili nije želeo, da uspostavi vezu sa pripadnicima **Crne ruke**, pa i optužbe na račun Apisa da je bio organizator i nalogodavac sarajevskog atentata, nikad nisu dokazane.
U svojim ispovestima, sam Princip je tvrdio da mu je teže bilo da ilegalno pređe srpsku graničnu kontrolu na Drini, nego samo izvođenje atentata. Istina je samo bila da je on oružje - četiri revolvera i šest bombi - nabavio od ljudi iz patriotske organizacije **Narodna odbrana**. Ovo oružje i 150 dinara za putne troškove bili su, praktično, jedini ulog Srbije u ovom atentatu koji je izveden na Vidovdan, 28. juna 1914. godine.
To je priznao i sam Princip na suđenju. Evo šta je on odgovorio na nekoliko ključnih pitanja koje mu je presedavajući suda postavio:
- Smatrate li se krivim?
- Ne.
- Kojeg ste političkog mišljenja?
- Ja sam nacionalista Jugosloven. Moja je težnja ujediniti sve Jugoslovene u kojoj bilo državnoj formi i osloboditi ih od Austrije.
- Kako ste to mislili oživotvoriti?
- Terorom.
- Gde, kako i kada ste došli na misao da izvršite atentat?
- Kad će doći pokojni prestolonaslednik u Sarajevo - u martu mesecu čitao sam u novinama, mislim nemačkim, u Beogradu.
- Jeste li tada došli na misao da izvršite atentat?
- Da.

SMRT U OKOVIMA
GOVOREĆI šta je bio uzrok atentatu, tužilac je u završnoj reči rekao i ovo:
- Tom činu je bila uzrok velikosrpska propaganda koja je terala Srbe protiv naše monarhije. Velikosrpska propaganda je sama po sebi veleizdaja. To je dokazano, to se uči na klupama univerze... **Propaganda** je, eto, bila i najjači dokaz da je Srbija bila odgovorna za atentat.
A šta je, na kraju, izgovorio Princip?
- Što se nama hoće sugerirati da je neko bio incijator, to nije istina. U nama je nikla ta ideja, te smo učinili atentat. Voleli smo narod. U svoju odbranu ne govorim ništa.
Od 24 optuženih, petorici je izrečena smrtna kazna vešanjem. Među njima nije bilo izvšioca atentata, Gavrila Principa. Kako i zašto?
Po tadašnjem zakonu monarhije, stariji maloletnik (do 20 godina) nije mogao biti osuđen na smrt. Kad je izvršio atentat, Principu je do punoletstva nedostajalo 16 dana.
Oko Principovih dana i godine rođenja bilo je dosta sporenja, zabunu je stvarao i falsifikovani pasoš koji mu je pronađen. Sud je, na kraju, uvažio matične knjige koje je vodio grahovski pop (i ratnik) Ilija Bilbija, koji je krstio Principa, dao mu ime i pedantno upisao. Zahvaljujući toj okolnosti, Princip je živeo još skoro četiri godine.
Umro je u mukama, teško bolestan i u okovima čuvenog zatvora u Terezijenštatu (Češka), 28. aprila 1918. godine. Da je poživeo još sedam meseci i tri dana, do 1. decembra iste godine, sigurno bi srećno otišao na onaj svet, toga dana proglašena je - prva Jugoslavija!
Principov pucanj u Sarajevu lišio je života jednog monarha (i žene mu), ali mu je odjek izazvao svetski potres. Atentat je poslužio kao razlog Austro-ugarskoj da objavi rat Srbiji a to je, opet, bio uvod u Prvi svetski rat u kome je stradalo četiri miliona ljudi! U njemu su propale tri carevine, ali i stvoreno više novih nacionalnih država.

HVALJEN I OSPORAVAN
U PRVOJ Jugoslaviji Princip i njegove zasluge su prećutkivane, zvanično nije bio ni hvaljen ni osporavan. U drugoj, međutim, odnos se izmenio, u Sarajevu je formirano kulturno-sportsko društvo **Mlada Bosna**, a postavljena su i trajna obeležja koja su podsećala na Principa i mesto izvršenja atentata.
Sa raspadom druge Jugoslavije, o Principu su pevane nove pesme, među kojima i ova:
**Stani Gavro, gde si navro,/Ti i tvoja klika,/Ubiste nam - prestolonaslednika...**
I obeležja koja sećaju na Gavrila u Sarajevu i rodnom selu Obljaju su zatrta.
Posetioci iz inostranstva, koji dolaze u Sarajevo, nagnale su nove vlasti da obeležja obnove; uspomene na atentat i atentatora ne iščezavaju ni lako ni brzo.
Jedna srpska zavera je bila začeta i okončana, dalje od tla Srbije, na tuđem terenu. U njoj se, ponovo u glavnoj ulozi, pojavio sada već sa visokim činom, Dragutin Dimitrijević Apis.
U vreme priprema za proboj Solunskog fronta Apis je, kad se osećao najmoćnijim, uhapšen! Optužen je bio da kuje zaveru, da obori regenta Aleksandra i dinastiju Karađorđević, onu koja je njegovom zaslugom vraćena u Srbiju.
Ponašanje Apisa i njegovih **crnorukaca** je bilo provokativno; glasno su govorili da za **sve** neće biti povratka u Srbiju, da će se selekcija vršiti kroz slavoluk oštrih sablji!
Regent se uplašio Apisa i njegovih. Mislio je da je došao trenutak da izravna račune sa svojim Tomom Perišićem, kao što je to svojevremeno učinio i Miloš Obrenović. Uz strah za svoju krunu, Aleksandar je bio i pod pritiskom međunarodnog faktora. Apisove krvave ruke iz 1903. godine nisu zaboravljene, a time i legitimitet dinastije. Da li je smena dinastija morala biti baš tako krvava; zašto Aleksandar Obrenović nije proteran iz zemlje, što je bila praksa i u prethodnom veku?

SOLUNSKI PROCES
ZA zločine koje su počinili Apis i njegovi, morali su, smatrano je na više strana, da budu suđeni, a ne unapređeni i slavljeni.
Da li se ukazala idealna prilika da se greške i nove opasnosti otklone?
Apisu je suđeno na vojnom sudu u Solunu. Sudilo mu se i presudilo: streljan je u jednom selu kraj Soluna, 1917.
Sumnje u razloge ovog ubistva su bile prisutne odmah, a vremenom su se još više rasplamsavale. Kod saveznika i međunarodne javnosti, ova presuda je dobro primljena, ali ne i u domaćoj javnosti. Prevladalo je mišljenje da Apis nije počinio greh zbog koga je lišen života, da je to nova sramota dinastije.
Zahvaljujući posebno zalaganju Titovog biografa, Vladimira Dedijera, u Beogradu je pedesetih godina prošlog veka obnovljen **Solunski proces**. Apis je bio - rehabilitovan!
Novoj vlasti je odgovarala rehabilitacija Apisa, manje da ispravi nepravdu, više da kompromituje dinastiju Karađorđević. Zahvaljujući toj promeni klime, u Sarajevu su, prvi put, objavljene najpouzdanije stenografske beleške sa suđenja Principu i ostalima. NJih je vodio stenograf Badelić i one su bile, novinarski **sočnije**, ali tačnije i preciznije, jer se ovaj stenograf izveštio vodeći skupštinske rasprave u Sarajevu. Jezuiti su angažovali Badelića, akreditovali ga za svoj list i omogućili mu pristup. Beleške nije koristio list i pod svoju kontrolu, kao tajnu, stavio ga je nadbiskup dr Josip Štadler.
Sudski zapisnik je korišćen i za objavljivanje knjiga, bez autora. Jezuiti su bili posebno aktivni, zajedno sa klerom, da pokažu i dokažu ulogu - **internacionalne masonerije, zvanične Srbije, pa i Rusije** u organizovanju sarajevskog atentata; tvrdili su da su Princip (i drugovi) delovali po instrukcijama **Francuske slobodnozidarske lože**, **Veliki Orijent**, koja je imala za cilj da svuda ispruži svoje pipke i da se htelo uništenje katoličke crkve, da se potkopa monarhija, da se **germanstvo pogodi u živac**...
Kad su (1954) u Sarajevu objavljene najpouzdanije beleške, mnogi aduti i zalaganja su se raspršili.

ZAKLETVA KRALJA
PO povratku u Srbiju, bez Apisa, mnogobrojni su se ugodnije osećali... U kočiji sa dvojnom zapregom arapskih belaca, njegovo veličanstvo prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, u pratnji presednika vlade Nikole Pašića i svite, došao je u Narodnu skupštinu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Bio je 29. jun 1921. godine, divno letnje pre podne. Masa sveta se okupila i klicala prestolonasledniku.
u jedanaest časova budući kralj prve južnoslovenske države zakleo se na Ustav, onaj Vidovdanski, klicali su i prisutni poslanici, članovi vlade, službenici...
Izostali su poslanici Hrvatske seljačke stranke, kao i 58 poslanika KPJ - oni nisu osećali potrebu da se dive.

MATA HARI
NEKAD čuvena špijunka Mata Hari, rodila se u Holandiji a pogubljena (1917, kad i Apis) u šumi Vensen kraj Pariza. Najlepšoj ženi sveta, svog vremena, plesačici, ali prevashodno špijunki, odsečena je - lepa glava!
Glava je predata na čuvanje i korišćenje Muzeju anatomije u Parizu. Praksa je bila da se pojedini organi **zlikovaca** ustupaju ovoj ustanovi, da se vežbaju studenti.
Da je takva mogućnost postajala u nas, u glavama medicinari ne bi oskudevali, od Karađorđeve, pa nadalje.
(NASTAVLJA SE)