Piše: Đuro Zagorac
STIGLA je Ilka u Beograd, u Lominu ulicu kod sestre. Onda je iznajmila sobu, tik uz Sabornu crkvu. Tu je svakog dana, ujutru i uveče, odlazila da pali sveću i da se moli. Uz sveće koje je palila, kupila je i pištolj?!
Žena u crnom, kako su je znali, iz crkve bi odlazila i u nepristupačno podnožje Kalemegdana, na dunavskoj strani. Tu je vežbala da puca... Jedini motiv življenja Ilki je bio: da osveti svog časnog i voljenog Jevrema; da svojom rukom presudi tom zlikovcu kralju!
Najradije bi to obavila svojim koštanim rukama, ali je dobro znala da joj se takva prilika neće ukazati. Do prave vatrene naprave došla je zahvaljujući poznanstvu sa jednom svojom saputnicom u crnom, sa Lenkom Knićanin. Ona je živela, takođe, u Lominoj i žalila je svog vojvodu, glasovitog Stevana Knićanina. Mora da Lenka čuva uspomene od muža, a tu bi mogao biti i pištolj? I nije se prevarila.
Najteže joj je bilo kad je čula prvi pucanj, jer ju je uplašio taj odjek. Već trećeg jutra Ilka je sigurno pogađala drveće. Ta mala, opaka naprava toliko je bila poslušna da se Ilka od nje ni noću nije odvajala, držala ju je u nedrima...
Jedno jutro, dok se Ilka uobičajeno molila, mir u Sabornoj crkvi poremetili su policajci. Šta je to?
Po povratku iz Rumunije, kralj Milan će sa pristaništa prvo svratiti u crkvu, pa tek onda otići u dvor.
Znači, tu je!
Dobro je ona procenila da će tu doći da traži oproštaj grešnoj duši!

ILKA I LENKA
PRED dolazak kralja policajci su ponovo zavirivali ispod svake slike, krsta. Žena u crnom koja se moli, Ilka, ničim nije odavala sumnjivu osobu pa su je kao takvu isključili iz kruga svog interesovanja.
Milan se nalazio na velikim mukama, bio je zaplašen - što od domaće radikalske, što od međunarodne javnosti. Naročito je bio kivan na susednu Bugarsku, pa je inicirao i donošenje posebne dekleracije kojom se osuđivao ovaj sused za mešanje u unutrašnje poslove Srbije. Milan je ubrzo i poveo vrlo rizični rat sa Bugarima, koji ga je do kraja uzdrmao.
Ali, sve te kraljeve muke nisu ni najmanje uticale na Ilkinu rešenost i odlučnost da osveti muža, koji je umoren na pravdi Boga, nečovečno od nečoveka. Zato, čim se Milan zaustavio u Sabornoj crkvi, kad se pripremao za molitvu, žena u crnom odložila je svoju sveću i iskoračila...
Usledio je zastrašujući pucanj!
Žena u crnom se istog trena našla na podu, ispod bajoneta i vatrenih cevi...
Osetio se pomešani miris voska i baruta. Paniku i haos pospešivala su crkvena zvona, jedina u gradu koja su se mogla čuti čak do Zemuna...
Milan je proveo tešku noć!
Ilka je dobro spavala. Nije uspela da se osveti, ali i ovaj njen napor, tešila se, Jevrema će sigurno obradovati.
Na optuženičkoj klupi, ovoga puta nije bilo uglađenih političara, ni utegtnutih vojnika - sedele su samo dve žene u crnom, dve udovice. Za novinare izveštače i radoznalce suđenje je već postalo dosadno. Ista pitanja sudije su se ponavljala, a okrivljene niti su govorile niti mromorile. Konačno i jedno uzbuđenje. Toga jutra na optuženičkoj klupi sedela je samo Ilka, njene prijateljice Lene nije bilo.
Gde je Lenka?
- Ubili ste nju, sad možete i mene, najzad je progovorila Lenka!

ZVANIČNA VERZIJA
ZVANIČNO: Lenka se, posle duševnog sloma, sama ubila, obesila u zatvorskoj prostoriji?!
Noć koja je prethodila Lenkinom kraju bila je očito uzbudljiva; stražara koji je nju čuvao ubio je drugi stražar, a dr Lazar Paču koji se našao u lekarskom konzilijumu, odbio je da potpiše zvanični izveštaj!
Dok joj je sudija čitao - izricao smrtnu kaznu - Ilka je proklinjala svoju nespretnost. Milan se smilovao, smrtna kazna preinačena je u večno zatočenje.
Vrlo brzo, u požarevačkom zatvoru, Ilka Marković je pronađena mrtva, zadavljena peškirom!
I u Ilkinom slučaju, jedan je lekar opet izdvojio svoje mišljenje u odnosu na ono zvanično, o samoubistvu.
Posle ovog neuspelog atentata, Milan je počeo da još žešće satire svoje protivnike, bio je neumoljiv.
Milan je ostao izuzetan. U Srbiji je otvorio vrata mnogim civilizacijskim dostignućima zapadne Evrope, ojačao je i konačno vratio Srbiji, posle 511 godina, kraljevsku krunu. Imao je i dve strasti: ludovao je za ženama i kockom!
U punoj snazi, u 35. godini, Milan je dobrovoljno abdicirao u korist svog nejakog sina Aleksandra. Zbog žene Natalije, koja mu je zagorčavala bračni i politički život, kao i nesrećnog zaljubljivanja u ženu svoga ministra, ostalo mu je da neguje samo strast kocke...
Lideri već formiranih mnogobrojnih stranaka u Srbiji jedva su dočekali odlazak surovog vladara. Sa mlađanim naslednikom lakše su se igrali, ali ni njegovu vlast nisu uspeli da ograniče.

ZAVERA JAVNA TAJNA
SVE je započelo u krugu jedne beogradske kasarne u družini dva kapetana i isto toliko poručnika: Radomira Aranđelovića, Vlajka Miljkovića, Milana Antića i Dragutina Dulića. Antić, koji je obično glasno najavljivao polemičke razgovore, ovog puta je bio sasvim tih; svojim drugarima je samo šaputao tajnu, onu u vezi čvrste rešenosti da ubije kralja! Govorio je da na to često misli i da bi to učinio još dok nije bio u njegovoj gardi - dok ga je samo pratio na sastanke s verenicom - ali to nije pokušao samo iz straha da će možda - promašiti.
Pre nego što ispali taj hitac, poveravao se dalje Antić, obavestiće samo svog najboljeg druga, poručnika Dragutina Dimitrijevića, koji će se kasnije pročuti nadimkom Apis.
Već na startu mladi Antić je bio zbunjen odgovorom vernih drugara. Iako među njima nije bilo velikih tajni, ipak je iznenađujuće delovala ispovest ostalih - svi su imali (i gajili) istu ideju, ali s manjom odlučnošću.
Zamisao o atentatu začinje se u vreme kad svet ulazi u dvadeseto stoleće. Era novih tehničkih, ali i ostalih čuda je već tu. U kraljevini se vozom putovalo od Beograda do Niša, brže nego što se stizalo čitav vek kasnije. U Srbiji se pevalo, ali i pisalo. LJudi su slušali i čitali jednog Jovana Skerlića, postali su svedoci izrastanja jedne nove političke generacije, s Nikolom Pašićem, recimo, u glavnoj ulozi.
Za stanje u kome je mnogo toga počelo da cveta, zaslužni su bili i **ludi** vladari. Milanu je, uz ostalo, zamerano što je često putovao o državnom trošku i redovno - na zapadnu stranu. Da bi gnevnoj javnosti pokazao da je on sušta suprotsnost ocu, Aleksandar je svoje prvo putovanje iz zemlje usmerio na jug. Za uskršnje praznike 1896. godine, Aleksandar je stigao na Svetu goru, u manastir Hilandar, na svom putu po Grčkoj.
Mladog kralja je na ovom putu pratio, prvi put, i mladi počasni ađutant, pukovnik Živojin Mišić, isti onaj koji će se razviti u vojskovođu svetskog glasa. Kralj je, kako mu je i dolikovalo, predao manastiru bogat poklon u zlatnom novcu kojim **otkupljen**, da zbog dugova ne postane Bugarski!
A čime su kaluđeri ovog drevnog manastira darivali Aleksandra?
On je uistinu dobio vredan poklon: bila je to stara knjiga, prva u Srba, Miroslavljevo jevanđelje!
Otkud ta prva knjiga baš u Hilandaru?

MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE
STRUČNJACI su pretpostavili da je ovo jevanđelje dospelo u Hilandar negde u 17. veku, posle pretvaranja srpske crkve apostola Petra i Pavla, u Bjelom Polju, zadužbine humskog kneza Miroslava, u džamiju. Ovaj knez se povukao i, razmišljajući o prolaznosti slave - posle poraza u bitkama sa svojim bratom Simeonom Nemanjom - rešio da svojoj zadužbini ostavi u nasledstvo i vrednu povelju, što je bila i neka vrsta mode tog vremena.
Ovu knjigu, od nacionalnog značaja prve vrste, Aleksandar je čuvao kao svetinju. U krvi su se menjale dinastije i krunisane glave, ali je Miroslavljevo jevanđelje uspelo da preživi i da se ovih naših dana pojavi u još blistavijem obliku. Prošlost ove knjige je i hronika gotovo svih iskušenja srpskog naroda.

UDAR ZA - UDAROM
DA li će u Srbiji, početkom prošlog veka, vladati apsolutizam srednjeg veka ili parlamentarna demokratija u svom najblagotvornijem izrazu?
Koliko je ta dilema ili nedoumica bila mukotrpna, može se videti upravo na primeru mladog Aleksandra: za deset godina njegove vladavine pokušana su četiri državna udara, izmenjana su tri ustava, a oboreno 12 vlada! Ovako crn bilans nije ostvario nijedan aktuelni vladar u Evropi.
Ko je više učinio za Srbiju i Srbe, Karađorđevići ili Obrenovići?
O tome se konsenzusom među Srbima, nikad neće doći. Obrenovići, su, možda, posedovali više strasti (računajući i negativnu konotaciju tog pojma), u šta spadaju i one ljubavne. Poslednji Obrenović, kralj Aleksandar, to veličanstveno iskazuje.

NASTAVLJA SE