Piše Đuro Zagorac
KAD su Miloša Obrenovića **zamolili** da se vrati u Srbiju, on se nije dvoumio, dugo je iščekivao taj poziv. U bečkom ruhu, sa tananim staračkim glasom, ali i sa svežim pamćenjem, nije hteo da uđe u dvor i pristupi svečanom činu sve dok Tomu ne stave u okove!
Iste večeri su Tomu izveli iz njegove tvrđave, pozvali na **informativni razgovor**...
Građanstvo je sutradan zvanično obavešteno da je prošle noći umro Toma Vučić Perišić!
Druga Miloševa vladavina bila je kratkog veka, nepune dve godine. Kao da nije mogao odoleti Tominim nebeskim izazovima. Umro je u 80. godini.
Mihailo, sin mu, doživeo je očevu sudbinu - da povrati kneževski prestol. Sada je imao 38 godina, evropsko obrazovanje i životno iskustvo. Pratila ga je i žena, lepa Jelena, grofica Hunjadi. U odnosu na prethodnike, Mihailo je dosta toga izmenio. Reformisao je državnu upravu i vojsku, udahnuo je evropski duh zaostaloj Srbiji. Bio je mudar, ali i, što je bilo značajno za položaj Srbije, vrlo hrabar. Oslobodio je više srpskih gradova, doživljen kao uzdanica svih porobljenih Srba.

MUKE U LJUBAVI
IMAO je Mihailo i slabosti. Nije znao ili nije imao sreće sa ženama. Kao otac mu. Julija se nije **primila** u Beogradu, kao da su dvor i okruženje bili ispod njenih standarda. Pokazalo se da je patila i za jednim drugim knezom koga je ostavila u Beču i kasnije se udala za njega. Nisu imali dece, što je sigurno dodatno komplikovalo njihove odnose. Bračna veza je poljuljana, naročito posle provale u njena pisma koja je slala u Beč, srpski ili muški ponos je učinio svoje...
Posle ovog, Mihailo je doživeo novo iskušenje. Zaljubio se (i verio) u 18-godišnju Katarinu, blisku rođaku?!
Nad tim njegovim postupkom zgražavala se vlada, javnost, a najviše crkva. U prisustvu te voljene žene i glavu je izgubio!
Mihailu na vlasti nije pretio narod, nije bilo pobuna. Srbija je, uz kulturni, doživela i privredni uspon. Nagon za zaverom, atentatom, na kneževsku glavu nije, međutim, iščeznuo. Pojavio se jedan novi Toma...
- Ja sam sačinio i raspored. Kosta, Lazar i Stanoje biće u zasedi, a ja ću sa jednog visa čekati ugovoreni znak koji će mi dati Đorđe. Ako je knez ubijen, pojuriću ka Beogradu. Ostali zaverenici ubiće tog trenutka ministra vojske Blaznavca i ministra unutrašnjih dela Hristića. Jedan oficir sa svojom četom zauzeće policiju. Onda ću obrazovati privremenu vladu. Znam i dan atentata, 29. maj...

IZVRŠENA PRESUDA
UPRAVO kako se i očekivalo, Mihailo je te nedelje izašao u šetnju, u šumu Košutnjak. Kako sam nije bio naoružan, a ađutant ga je pratio na velikom odstojanju, atentatori su lako završili naum, pored Mihaila zatekla se samo Katarina, koja je i ranu zadobila. Kneza i Katarinu, na tom izletu, pratila je i njena majka. Ona je u toj šetnji zaostala, ali je sve videla i u toj **frci** prepoznala je Pavla. Ona se nije savijala oko žrtava, odmah je požurila da prva saopšti tragičnu vest! A to je bilo presudno za osvajanje vlasti.
Prvi je bio obavešten Ilija Garašanin, koga je upravo tih dana knez smenio sa mesta predsednika vlade jer se nije složio da se Mihailo oženi Katarinom. I pored toga Garašanin je odmah krenuo u sedište vlade, iako mu je sin bio knežev ađutant i znao je da je i on ranjen. Ministri, vojni i za unutrašnja dela, povukli su blagovremene poteze, nema više kneza, ali na vlasti je ostala dinastija Obrenović.
Pavle je bio trgovac, ali se znalo da je na nekim poslovima propao. On, i braća mu Kosta i Lazar, se i na sudu branio da je atentat bio motivisan samo ličnom pobudom. Željom da se osveti knezu što je bio u poslu upropašćen. Istraga je pokazala da su zaverenici bili u čvrstoj vezi sa svrgnutim knezom Aleksandrom, da su preko njegovih ljudi dobili oružje i novac...
Uoči suđenja Pavlu i družini, na Kalemegdanu su odjeknuli pucnji. Streljana su dvojica oficira koji nisu stigli da odrade svoje, zauzmu policiju.
Sud je presudio: četrnaestorica su osuđena na smrt, a eksknez Aleksandar i njegov sekretar, po 20 godina zatočeništva.
Kad su krajem te, 68. na Karaburmi, u Beogradu, odjeknuli pucnji svi su znali: presuda je izvršena!
Nije više bilo Mihaila, ali je dinastija sačuvana i izbegnuto novo veliko tumbanje. Za kneza je doveden 14-godišnji Milan, unuk Miloševog brata Jovana. Do njegovog punoletstva vladali su namesnici.

PRESTO - MILANU
ISTORIJA naša ne može bez Mihaila, njegovo ime ostalo je nerazdvojno i od generacija do današnjih dana. U centru Beograda podignut mu je spomenik. Delo jednog Italijana. Tu je i ulica koja je ponela njegovo ime, nadaleko čuvena **beogradska štrafta**.
Kod spomenika Mihailu decenijama se slavi, tuguje, protestuje. Možda se tu začela i zamisao o poslednjem atentatu u Srbiji, na Zorana Đinđića?
Na scenu je stupio punoletni Milan Obrenović.
Niko živ nije ga mogao razuveriti da su vodnici Živić i Radivojević i nesrećni pop čika Panta Popović kolovođe Topolske pobune, pre u burnim godina koje su mu predstojale.
I obavljene istražne radnje nisu menjale uverenje, pa ni tvrdnje ministara vojske i policije, da se radi o spontanoj i naivnoj pobuni. I sam predsendik vlade pokušavao je da umiri preplašenog Milana koji je, kako se tvrdilo, voleo da nosi vojnu odeću ali i da je bio velika kukavica. Ono što nisu uspeli da dokažu vojska i policija, uspelo je njegovom veličanstvu: Topolsku pobunu organizovao je Jevrem Marković, posle dogovora sa princom Petrom Karađorđevićem, koji je živeo u Švajcarskoj!
Za to su ponuđeni **materijalni dokazi** i, naravno, pouzdani svedoci.

OPTUŽENI JEVREM
ORGANIZOVAN je sudski proces. Uz okrivljenog Markovića sedeo je i političar Aćim Čumić, koga su ti svedoci teretili da su ga svojim očima videli u društvu sa Petrom, iako se to nikad nije dogodilo. Sud je prihvatio optužnicu iako nijedan navod iz nje nije dokazan. Na listi na smrt osuđenih zaverenika nalazilo se i ime Markovića. Ko je bio taj čovek?
U ratnim pohodim za oslobođenje određenih srpskih krajeva, Milan je imao velikih uspeha. Jedan najbolji oficir ratnik za oslobođenje pirotskog i niškog kraja bio je upravo Jevrem Marković. Dobio je sva moguća odlikovanja i priznanja. Pročuo se zbog toga i u narodu, pa je na prvim izborima izabran i za narodnog poslanika.
Na suđenju, međutim, iskazima svedoka otkrivala se i druga strana medalje. On je, tvrdilo se, uspehe drugih pripisivao sebi, on nije ni heroj ni čestit čovek, on je pljačkaš!
Sud je izrekao rigorozne presude i pored zaključaka i tadašnjih novina da se radilo o **sudskoj bedi**. Milan je bio skoro jedini koji je insistirao da se sudska mora poštovati...

KRALJ NEMA MILOSTI
PROCES, a zatim presuda Jevremu Markoviću (streljanje) izazvali su ogorčenje, posebno u intelektualnom svetu tadašnje Srbije. I međunarodna javnost se uzbudila: stigao je i zahtev ruskog generla Bobrikova u kome je tražio milost za tako hrabrog i odvažnog vojnika, kakav je bio Jevrem. Dugo je suđenje i presuda uzbuđivala javnost, a Milan je čak obećao vojnom ministru da Jevrem neće biti pogubljen!
Šest godina kasnije (1883) svi su bili pogubljeni u Bukovičakoj šumi pokraj Aranđelovca. Sam čin streljanja i mesto sahrane morali su ostati tajna. Ali...
Više seljana, iz žbunja, gledalo je streljanje. Vlasti su bile nemoćne da sačuvaju tajnu.
Ilka Marković, žena ubijenog Markovića, uz zalaganje samog predsednika vlade Milutina Garašanina, dobila je pravo da otkopa zajedničku raku i da uzme telo svog Jevrema. To joj je dozvoljeno, uz obavezu da muža ne sme sahraniti javno, već u tišini i u najužem porodičnom krugu. Kad je Ilka obavila posao, sahranila muža na groblju u Jagodini pored brata mu Svetozara, odmah je krenula na put...

PLAN ATENTATA
OVAKO je Pavle Radovanović objašnjavao grupi, uglavnom svojih rođaka, koja je pripremala atentat na Mihaila. Pavlov plan bio je detaljan. Ubistvo kneza i odmah preuzimanje vlasti. On bi formirao tu, kako je naglasio, privremenu vladu. Upitan kako će se to odraziti u skupštini i narodu, jer su svi da Srbija ima kneza, odgovorio je: **Pa, zna se! Dovešćemo Aleksandra!** Mislio je na Aleksandra Karađorđevića, koji je proteran iz zemlje i koji se nastanio u Budimpešti.

(NASTAVLJA SE)