Zagorka USKOKOVIĆ - Srđan KRALJEVIĆ

KADA se ranih jutarnjih sati 5. oktobra 2000. godine reka ljudi iz cele Srbije, sa raznih strana, slivala ka Beogradu, pripadnici Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti mirno su igrali fudbal. Sa njima je u krugu Instituta za bezbednost na Banjici bio i njihov tadašnji komandant Milorad Luković Legija. Na njih je, tih prelomnih dana, računao Slobodan Milošević, dok su se njegovi oponenti nadali da će **beretke** ipak ostati sa strane. Odgovor JSO iznenadio je mnoge, osim njih samih.
Tog jutra dok su **pikali** loptu na njihovim licima se nije moglo pročitati da su sa **sobom raščistili** i odlučili kako će reagovati oni, koje su do tada nazivali **Slobinim pretorijancima**. Pripravnost jedinice je tog dana, po nalogu komandanta Legije, blago **povišena**. U komunikaciji sa ostalim policijskim jedinicama dobili su tajno ime - **momci iz Brazila**.
U gradu je sve više **vrilo**. Narod je **zauzeo** Skupštinu Jugoslavije, **pali** su zatim jedan po jedan medij... Posle ulaska demonstranata u zgradu Radio-televizije Srbije u Takovskoj ulici, kroz policijske **motorole** se začuo jedan glas: **Napravite mi prilaz, stižem sa ekipom**. Samo mali broj policajaca znalo je da to stižu **momci iz Brazila**. Među gnevan narod sledećeg momenta uleteli su američki **hameri**, vozila po kojima su bili prepoznatljivi pripadnici JSO. Na sebi su imali vojne maskirne uniforme, gas-maske na licu, a iz džipova su zlokobno virile cevi.

KLJUČNA ULOGA
- I MI i Milošević računali smo na njih - ispričaće kasnije jedan od lidera Demokratske opozicije Srbije. - Milošević se nadao da će njegovi **pretorijanci** završiti stvar najbolje po njega. Sa druge strane mi smo se nadali da će Legija održati reč. Ipak, niko od nas nije znao kako će ta jedinica da reaguje.
Od njih su strahovali mnogi. Pripadnici JSO bili su prekaljeni ratnici, koji su iza sebe ostavili sva ratišta na bivšim prostorima Jugoslavije, a mnogi su imali i iskustva iz vojevanja po svetu. S razlogom su ih se mnogi plašili. Znalo se da sve zavisi od Legije, kojeg su njegovi vojnici slepo slušali. Tokom petooktobarskih događanja na **hamere** je nekoliko puta pucano. Ipak, ostalo je nejasno ko ih je tog dana izveo na ulicu.
U knjizi **5. oktobar**, general Radomir Marković, tadašnji načelnik Resora državne bezbednosti, ispričao je da je on izdao naređenje komandantu Legiji da pokrene svoju jedinicu i iz Skupštine Jugoslavije izvuče napadnute policajce.
- Jednog momenta komandant JSO mi je rekao da pucaju i na njih - ispričao je Marković. - Legija je odigrao ključnu ulogu. Pod vatrom je izašao iz vozila, popeo se na haubu, skinuo masku i ljudi su ga prepoznali, oslovili sa Legija. On je rekao: **Šta je bre, braćo, aman, prestanite sa pucanjem**, i podigao tri prsta. Znači niti se on predao, niti je ugrozio ičiji život.
O ulozi **crvenih beretki** u tadašnjim dešavanjima niko sa sigurnošću ne može da govori. Ipak, liderima DOS nije bilo svejedno. Jedan od njih je kasnije ispričao da kad ih je video na beogradskim ulicama pomislio je da će ih sve pobiti.
- Oblio me hladan znoj, noge su se ukopale. Bilo je zastrašujuće. Tog momenta sam shvatio zašto se Milošević najviše uzdao u njih. Strah je bio i pogledati ih. Narod je počeo da se sklanja.
Ipak, Legija i društvo odlučili su tog momenta da stanu na stranu naroda. Prave razloge niko ne zna. Dozvolili su demonstrantima da se vešaju po **hamerima**, da ih kite
cvećem, ljubili su pravoslavne sveštenike u ruke... Miloševiću su otkazali poslušnost. Kako? - Kada je Legija video situaciju kod zgrade RTS pozvao je štab u MUP i rekao im da su ludi - ispričao je pokojni general policije Boško Buha, ubijen pre godinu dana. - Posle je Legiju zvao lično Milošević i tu je pukla veza između njih. Komandant JSO je bacio **motorolu**, koja se raspukla kad je udarila o beton. To je bio i definitivno kraj između njih dvojice.

STRAHOVANJE PAVKOVIĆA
JEDAN od vodećih ljudi tadašnje Demokraske opozicije Srbije, sada pokojni Zoran Đinđić, 5. oktobra uveče sreo se sa svojim ubicom. Prema nekim tvrdnjama on i Legija sedeli su u blindiranom džipu. Legija mu je rekao da je **sve gotovo, da je Milošević aut, da nema povratka na staro i da je narod pobedio**. Lider DOS se, međutim, plašio i reakcije vojske, ali ga je komandant JSO ubeđivao da će im on javiti da **ako budu intervenisali, JSO će udariti na njih**. Legija je tada izneo i podatak da pod svojom komandom drži hiljadu i dve stotine boraca.
- Pavković se plašio da bi Legija mogao da napadne Generalštab, što je glupost - svedočio je Rade Marković. - Nerealno je bilo očekivati da će JSO, u suštini mala jedinica, napasti toliko moćnu vojsku.
Do sudbonosnog susreta između Đinđića i Legije došlo je mnogo ranije. Zašto je komandant JSO odlučio da **izda svog dotadašnjeg vođu** Miloševića, u ovom momentu je teško reći. Ipak, on je 4. oktobra 2000. uputio poziv dr Đinđiću za sastanak. Stvarna uloga Milorada Ulemeka Lukovića, komandanta JSO, u događanjima od 5. oktobra možda se nikad neće razotkriti do kraja. Da li je on taj koji je sprečio krvoproliće na beogradskim ulicama, kako se tada javno pisalo i govorilo, ostaje da se nagađa. Ipak, sa ove distance može da se kaže da je to u neku ruku možda i tačno, ali da su njegovi motivi za takav čin verovatno bili daleko od patriotskih.
O svom susretu sa Legijom pričao je javno i dr Zoran Đinđić. Opisivao je svoj susret sa njim kao nešto neprijatno, što je morao da obavi radi dobrobiti svih. Bio je 4. oktobar, negde oko 18 sati.
- NJegov uslov je bio da dođem sam, bez pratnje - pričao je srpski premijer. Susret se odigrao u Ulici admirala Geprata, istoj onoj odakle će Legija sa saučesnicima ispaliti smrtonosne hice u predsednika srpske vlade dr Zorana Đinđića. - Mislio sam da hoće da me ubije, ali sam smatrao da vredi rizikovati. Znali smo da smo svi iz Demokratske opozicije na nišanu.

**ČEDO** SLUŽBE
ĐINĐIĆ je ušao u blindirani džip. Legija je već bio tu. Komandant JSO rekao je da su **naređenja ekstremna**, da demonstranti ne smeju **da pucaju na policiju i upadaju u kasarne**. Budući premijer dao je reč da se to neće desiti. Rade Marković tvrdi da su određeni službenici DB odranije pokušavali da stupe u kontakt sa čelnicima DOS, kako bi se zaustavilo nasilje. U sve se uplela i vojna obaveštajna služba koja je znala za te kontakte. Posle susreta Đinđića i Legije smatralo se da DB više ne kontroliše **crvene beretke**.
- Nijedno nezakonito i nelogično naređenje JSO nije primio i nijedno naređenje nisu odbili. Sve što sam naredio da urade, uradili su - bio je kategoričan tadašnji šef tajne srpske policije Radomir Marković, govoreći s ponosom o **čedu** DB, **crvenim beretkama**.
Posle uspostavljanja novog režima, pripadnici JSO vratili su se svojim redovnim aktivnostima u bazama u Kuli i Lipovici, kraj Beograda. U tom momentu javnost nije znala kakve su sve zločine pojedinci iz ove proslavljene jedinice počinili, da su od njihovih ruku stradali i mnogi Srbi, opozicionari... Niko nije ni sanjao kakvu će tek krvavu ulogu pojedini pripadnici **crvenih beretki** imati na beogradskim ulicama, da će upasti do guše u kriminal, a na kraju ubiti i samog premijera, koji im se isprečio na tom kriminalnom putu.
Posle 5. oktobra o Jedinici za specijalne operacije pisani su hvalospevi. Mali broj javnih ličnosti upozoravao je, međutim, da su pojedinci iz te jedinice ogrezli u krvi, da je potrebno **crvene beretke** što pre rasformirati, da njih praktično niko ne kontroliše, a ponajmanje MUP Srbije... Na kraju će se pokazati da je istina. Usledila je istraga o četvorustrukom ubistvu funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali, pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi, oružana pobuna, istraga oko otmice i ubistva bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića... Svi akteri ovih krvavih događaja bili su pojedini, ali ključni ljudi Jedinice za specijalne operacije MUP Srbije.

BOLJI STATUS
INTERESANTNO je da su sve do dolaska nove vlasti i
Dušana Mihajlovića na mesto ministra unutrašnjih poslova, pripadnici Jedinice za specijalne operacije MUP Srbije bili samo **vojnici po ugovoru**. Tek tada pripadnici **crvenih beretki** primljeni su u stalni radni odnos i dodeljene su im izuzetno visoke plate. Iako je 1999. godine JSO ušla u sistematizaciju Službe državne bezbednosti, do tada su bili samo neregularna poluvojna formacija koja je korišćena za ratna dejstva, nisu dobili radne knjižice. SDB je te godine promenila namenu ove jedinice i ona je služila za borbu protiv raznih oblika otmica i terorizma, a bila joj je namenjena i uloga u borbi protiv organizovanog kriminala.

ODLIKOVANJE LEGIJI
POSLE završetka NATO agresije na Jugoslaviju Slobodan Milošević je odlikovao Milorada Lukovića Legiju ordenom za hrabrost i požrtvovanje, iskazanu tokom borbi sa albanskim teroristima i ekstremistima na Kosovu i Metohiji. Ordenje, u Predsedništvu Srbije, dobili su još neki pripadnici JSO, ali to kamere i fotoaparati nisu zabeležili, jer je snimateljima i fotoreporterima naređeno da ih **preskoče**.

(NASTAVLJA SE)