TAMAN kad su glavni Titovi konkurenti, što njegovom zaslugom, što revnošću Staljinove tajne policije, bili izbačeni iz KPJ, a ogromna većina i pohapšena i pobijena u Moskvi, u sovjetskoj prestonici iznenada se obreo njegov najopasniji suparnik za komunistički presto Jugoslavije, koji je od streljanja Milana Gorkića već tri godine bio upražnjen.
Bio je to Petko Miletić, u ono vreme najpoznatiji jugoslovenski komunsita, čije je ime nosila čak i jedna artiljerijska brigada, sastavljena od levičara iz celog sveta koji su se borili protiv Frankovih fašista u španskom građanskom ratu.
Rođen je 1897. u selu Močila u Rovcima kod Kolašina. Otac mu se zvao Rade, a majka je bila Toma Milošević iz Vasojevića u Lijevoj Rijeci, bliska rođaka Setozara Miloševića, oca Slobodana Miloševića.

U ČETIRI PARTIJE
PO završetku male mature vlada kralja Nikole je mladog Miletića kao jednog od najboljih crnogorskih đaka uputila u Mađarsku na izučavanje zanata. Učeći stolarski zanat tu se prvi put sreo sa prevratničkim komunističkim idejama, doživeo prvo vatreno krštenje u mađarskoj boljševičkoj revoluciji, okusio gorčinu prvog poraza i prvi put strpan u zatvor.
Kada se avantura mađarskih boljševika neslavno završila mladi crnogorski buntovnik je pušten sa robije i zaputio se u Danilovgrad, gde je postavljen za nastavnika praktične nastave u tamošnjoj zanatskoj školi.
Ubrzo se ispostavilo da je to za njega bilo isuviše mirno zanimanje, a mali Danilovgrad preuzak poligon za njegov nemirni duh. Predao se pustolovnoj komunističkoj ideji i sa devet različitih imena krstario Jugoslavijom, Austrijom, Mađarskom i Češkom i postao član komunističkih partija svih ovih zemalja. Jedna mu je bila ko nijedna.
U Budimpešti se još dok je učio za stolara upoznao sa sestrama Anom i Micom Hofbauer.
- Gledao sam se sa njima - reći će nekoliko godina kasnije - i u Beču kod njih mnogo puta bivao, a sa Micom i najintimnije drugarske veze godinama imao.
Na pitanje jednog beogradskog sudije, koji ga je saslušavao: **Šta podrazumeva pod najintimnijim drugarskim vezama?** odgovorio je:
- Ako mi garantujete da ćete me uskoro pustiti iz zatvora i dati mi pasoš za inostranstvo reći ću vam, a ako mi to ne garantujete ne mogu davati izjave na uštrb neudatih ženskih, pa makar one bile moje drugarice.
Skitajući centralnom Evropom privukao je pažnju Kominterne, pa je tridesetih godina prošlog veka, posle školovanja u Moskvi, pre Tita ušao u najuže rukovodstvo KPJ. U tom času vodio je komunističku organizaciju Srbije i Vojvodine.

SENKA OD ČOVEKA
KAD je uhapšen na Vidovdan 1932. policija je kod Miletića našla i sredstva za pisanje i dešifrovanje nevidljivih pisama. Taj događaj, zbog koga će najbolje godine svog života provesti na robiji, desio se u mađarskoj varoši Horgoš, u kući Đorđa Baluge, tamošnjeg trgovca paprikama, koga je Miletić želeo da angažuje za održavanje veza sa pojedinim krajevima Srbije, Vojvodine Hrvatske i Bosne kojima se ovaj trgovac slobodno kretao.
Dva dana kasnije mađarska policija ga je predala jugoslovenskoj. Po njega je u Suboticu da ga sprovede do Beograda došao lično Đorđe Kosmajac, najpoznatiji detektiv antikomunističke brigade Uprave grada Beograda.
U Beogradu su mu kao najopasnijem protivniku režima i ruke i noge okovali u lance i bezočno ga mučili 50 dana i noći.
Kada ga je decembra 1932. posetio u zatvoru, njegov brat od strica Spasoje Miletić je vlastima u Vučitrnu, gde su se Miletići preselili iz Crne Gore, izjavio da u beogradskoj kaznioni **nije video ni brata ni rođaka, već samo senku od svega toga**.
- Ko ga voli - rekao je - bolje da ga ovakvog kakav je sada nikad ne pogleda.
Kada mu je policijski detektiv saopštio da ima minut za razgovor sa bratom od strica Petko je, prema svedočenju Spasoja Miletića, primetio:
- Jesu li te to gazde naučile da dozvoliš samo minut za razgovor?
- Ne, iz Moskve su tako naredili - uzvrati detektiv.
- Kuda ćeš ti, nesretniče, kada radnici i seljaci najure gazde, pohapse ih i sve ode do đavola - drčno je pitao čovek okovan u lance.
Brat Božo Miletić je po povratku iz Beograda pisarima u Vučitrnu ispričao još dramatičniju priču.
- Ja sam imao susret sa jednim čovekom koga mi je policija predstavila mojim bratom, a ja još nisam siguran da je to bio on.
- Videli smo se - nastavljao je Božo Miletić - samo minut, minut i po - dva. Ostavljao je utisak teškog bolesnika koji se bori sa poslednjim momentima života.
- Ni on mene - dodao je Petkov rođeni brat - nije poznao. Kad su mu žandari rekli da sam ja njegov brat on se osvrnuo prema meni i nekim tajanstvenim pogledom i tonom rekao:
- Pa ja sam ga davno gledao.

PODRŠKA AJNŠTAJNA
GLAS o mučenjima Petka Miletića raširio se celim svetom. Apel za njegovo puštanje na slobodu jugoslovenskim vlastima uputili su čak i DŽavaharlal Nehru i Albert Ajnštajn, a sudeći po jednom pismu koje je iz zatvora poslao Ani Hofbauer Miletiću uopšte nije bilo do slobode.
- Mnogo sam se bojao kada sam bio bolestan, zimus, da ću lipsati i da neću dočekati proces, a sada je ta bojazan otpala - piše on 10. aprila 1933. svojoj **miloj Ani**, poručujući joj da će predstojeće suđenje za njega predstavljati **novo veselje**.
A upravo će mu jednogodišnje mučenje u istrazi i predstojeće suđenje doći glave. I to ne zbog torture kroz koju je prošao i koja ga je čekala posle suđenja već zbog iznenadnih optužbi koje će na njegov račun krajem 1937. izneti Tito. Kad u njemu, posle streljanja Milana Gorkića, prepozna najopasnijeg konkurenta za novog šefa KPJ, Tito će protiv Petka Miletića pokrenuti jednu od najvećih hajki u istoriji jugoslovenskih komunista, optužiće ga za kolaboraciju sa istim onim režimom koji je Miletića za vreme istrage pretvorio u živi leš, a na procesu ga osudio na trajni gubitak građanskih prava i sedam godina robije, koju će izdržati do poslednjeg dana.
Uz podršku i pomoć Ive Lole Ribara, Milovana Đilasa, Moše Pijade, Rodoljuba Čolakovića i Miletićevog advokata Bore Prodanovića Tito će isfabrikovati i nekoliko kompromitujućih dokumenata o svom suparniku, čija verodostojnost nikad neće biti dokazana. Da bi mu slomio vrat aktiviraće sve svoje veze u Kominterni i NKVD. Odsudna bitka, koja će bitno uticati na istoriju Jugoslavije u narednih pedesetak godina odigraće se u Moskvi u jesen i zimu 1939/1940.

ZLOČIN
SVOJ odnos prema Miletiću Tito je iz osnove promenio samo za mesec dana.
Oktobra 1937. on fizički napad svog starog partijskog druga Andrije Hebranga na Petka Miletića u zatvoru u Sremskoj Mitrovici doživljava kao **alarmantnu vijest**.
- Zar je to moguće - piše on Hebrangu, nazivajući ovaj njegov čin **antipartijskim ispadom**, a Petka Miletića **našim dobrim drugom**.
- Trgni se dok nije kasno - opominje Tito Hebranga, ljuteći se na njega zbog ovog postupka i nazivajući ga zbog toga **nekadašnjim drugom i prijateljem**.
Mesec dana kasnije, kada je ubistvom Milana Gorkića u Moskvi funkcija generalnog sekretara CK KPJ ostala upražnjena, Miletić je naprasno postao **bezočni lažov i varalica**, koji **ne preza ni od zločina u zadovoljavanju svoje bolesne ambicije**. A ta ambicija je bolesna zato što je Miletić pomislio isto što i Tito, da bi i on mogao postati novi šef KPJ, pa je pokušaj da se ta ambicija ostvari nazvan zločinom.

Nastavlja se