PREPORUČUJUĆI se Staljinu za njegovog novog misionara u Jugoslaviji, Tito se 1939. i 1940. okomio i na prvu jugoslovensku žrtvu staljinističkih pogroma u SSSR-u. Bio je to jedan od prvih makedonskih komunista, član KPJ od 1920. Stevan Pop-Ivanov, rođen 1875. u Kočanima. Ovaj visokoobrazovani levičar emigrirao je u **prvu zemlju socijalizma** 1929. U njegovom dosijeu koji je **Novostima** upravo uručen u Moskvi, piše da u sovjetskoj prestonici nije imao stalno mesto stanovanja, da su ga zvali Makedonovič, da je uhapšen 1. oktobra 1929, da ga je Kolegijum Staljinove tajne policije osudio 3. marta 1930. a da je streljan tri dana kasnije.
NJegovi posmrtni ostaci sahranjeni su na Vagankovskom groblju u Moskvi. Ispunjavajući jedan od uslova koji mu je omogućavao da postane lider CK KPJ, Tito je Stevana Pop-Ivanova devet godina posle njegove likvidacije, marta 1939, posmrtno isključio iz svoje partije. I njega je, pri tom, anatemisao kao tipa koji je **obezglavljivao pokret radničke klase Jugoslavije** i tako opravdavao zločin koji je Staljinov režim izvršio nad ovim čovekom.
Tito se, međutim, na tome nije zadržao. Godinu dana kasnije javno ga je raskrinkavao u **Proleteru**, zvaničnom organu svoje partije, nazivajući ga bez ikakvog osnova podmuklim provokatorom i špijunom.

SMRT SRPSKOG OFICIRA
PO svemu sudeći, druga jugoslovenska žrtva staljinističkog terora bio je oficir Generalštaba srpske vojske Aleksandar Jovanović. Iz dokumenta o njegovom tragičnom kraju, koji je našem listu nedavno prezentiran u Moskvi, ne može se ni naslutiti kako se čovek ovakvog zanimanja tridesetih godina prošlog veka uopšte obreo u SSSR-u i šta je tamo radio. U ovom dokumentu jedino piše da je rođen 2. februara 1893. u Beogradu, da je po nacionalnosti bio Srbin, da je bio oficir beogradskog Generalštaba, da je uhapšen 11. septembra 1931, da ga je Kolegijum Staljinove policije, u to vreme GPU, osudio 3. oktobra 1932, da je streljan 10. januara 1933. i da je rehabilitovan 1989.
Ne zna se da li je Jovanović bio nekim slučajem član KPJ, a ako je bio onda ga je Tito, pod formulacijom žigosanja svih Jugoslovena **koji su gore sjeli**, odnosno koji su u SSSR-u livkidirani i uhapšeni, svakako najurio iz svoje partije. Jer, on je tad po kratkom postupku i neosnovano klevetao i iz KPJ izbacivao sve **sumnjive**. I one koji su se na bilo koji način ogrešili o Staljina, najvećeg diktatora 20. veka, i sve koji su se suprotstavljali njegovom dolasku na čelo KPJ i njenoj totalnoj staljinizaciji koju je on diktirao.

OTPOR U DALMACIJI
ZBOG takvih grehova posebno se obrušio na svoje partijske drugove iz Dalmacije, raspustio njihov Pokrajinski komitet, a trojicu njegovih čelnika, novinara Ivu Baljkasa, zemljoradnika Vicka Jelasku i zubara Filipa Čulića, javno razobličavao kao **tuđe i sumnjive elemente** i samožive sebičnjake koji su **trockistima odavali partijske tajne**. A partijske tajne su odavali tako što su govorili da Tito 1938. i početkom 1939. još nije bio dobio nikakav mandat Kominterne da rukovodi KPJ, a on ga tad stvarno nije dobio. To su mnogi znali, ali oni koji su o tome govorili morali su sa etiketom o vratu leteti iz Titove **preporođene partije**.
Nekoliko godina kasnije, Baljkas i Jelaska su strpani u fašističke logore u Italiji.
Za razliku od njih, Beograđanin Gojko Samardžić uopšte nije preživeo Titov politički teror. Tito ga je još 1935. u Moskvi sumnjičio da nije apsolutno odan Staljinu, a Samardžić se od toga branio kako je znao i umeo, jer je slutio da mu zbog toga može otići glava sa ramena. U njegove priče o lojalnosti Tito nije poverovao, pa ga je marta 1939. zajedno sa svima koji su **gore sjeli** stavio na listu za odstrel i odstranio iz KPJ. Nekoliko dana kasnije Samardžić je u SSSR-u streljan.

BRUKE NIJE BILO
JOŠ gore je prošao užički pravnik i novinar Živojin Pavlović, desna ruka Titovog prethodnika na čelu KPJ Milana Gorkića.
Desetak meseci posle streljanja Gorkića, Tito Pavlovića u jednom dokumentu pisanom u Moskvi naziva i drugom i sumnjivim tipom. Šest meseci kasnije on ga, samo zato što nije bezgranično odan Staljinu, eliminiše iz KPJ, a dve i po godine posle toga, kad se Pavlović vratio na svoj rodni Zlatibor, pokušavajući da spreči bratoubilački rat između četnika i partizana, Titovi emisari ga hapse. Kako je otkrio jedan Pavlovićev zemljak, sociolog Slobodan Gavrilović, divljački su ga mučili Petar Stambolić, Vladimir Dedijer i Slobodan Penezić Krcun.
- Sedam glava da je imao, nijednu sačuvao ne bi - priznao je Gavriloviću Milovan Đilas, član Titovog partijskog Politbiroa.
Pavlović je, ipak, imao samo jednu glavu. Pokušao je da pobegne, ali Titovi dželati su ga stigli i mučki ubili u noći između 28. i 29. novembra 1941. nekoliko sati pre nego što će novi vođa KPJ, koga su njegovi saradnici zvali **drug Stari**, pred najezdom Nemaca pobeći iz Užica.
Pavlovićevom ubici njegov kolega je čestitao rečima:
- Imaš zlatnu ruku.
- Đe bi od sramote i bruke pred druga Starog da mi pobježe - odgovorio je skromno dželat.

SMRT ZBOG KNJIGE
SMRTNU presudu Živojinu Pavloviću Tito je, po svemu sudeći, izrekao zbog jedne knjige. Radi se o **Bilansu sovjetskog termidora** u kome je Pavlović među prvima u svetu razobličio lice i naličje staljinističkih pogroma u SSSR-u.
U ovoj knjizi, **posvećenoj žrtvama Staljinovog terora**, Pavlović je bio izričit:
- Duboko sam uveren da Milan Gorkić, kao ni ostali koji su uhapšeni u Moskvi nisu špijuni. NJihovo hapšenje smatram nelegalnim.
Pavlovićeva knjiga imala je neobičnu sudbinu, kao i njen autor. Štamapana ćirilicom, 1940. u Beogradu, u izdanju autora, bila je **zabranjena i još u štampariji zaplenjena**, jer su ondašnje vlasti Kraljevine Jugoslavije na taj način želele da se dodvore sovjetskom diktatoru. Ovaj odvažni čovek uspeo je iz štamparije na Obilićevom vencu **izvući desetak primeraka**.
Posle gotovo pola veka Slobodan Gavrilović će 1989. u izdanju užičkog časopisa **Međaj** objaviti reprint izdanje ove izuzetne knjige i tako skinuti zabranu iz 1940.

NOĆNA MORA
LJAGU sa svog streljanog prethodnika Milana Gorkića Tito nije skinuo ni do kraja svog dugog života.
Tek 1977. dvadesetak godina posle poništavanja lažnih optužbi protiv ovog nevinog čoveka u sovjetskim partijskim i sudskim organima, smogao je snage da kaže kako **ni Gorkić nije bio nikakav strani špijun** i kako mu **moramo dati odgovarajuće mesto u historiji našeg revolucionarnog pokreta**.
U preostale tri godine života Tito to nije uspeo da učini, verovatno zato što bi na taj način doveo u pitanje suštinu sopstvene karijere.

NASTAVLJA SE