Piše: Pero Simić

NA najvažniju funkciju u svom životu Tito je došao na veoma problematičan način, krvlju desetina svojih najistaknutijih partijskih drugova i prijatelja. Serijom istraživanja u moskovskim arhivima **Novosti** su to pre 12-13 godina prve nagovestile, a sada posle novog tek okončanog istraživanja u Moskvi u prilici su da to definitivno i dokažu.
Titov izbor za šefa Komunističke partije Jugoslavije, što mu je kasnije omogućilo da postane i doživotni predsednik bivše Jugoslavije, ostvaren je tek kada su u bivšem SSSR pobijeni praktično svi raniji generalni sekretari KPJ i svi njegovi konkurenti u borbi za komunistički presto Jugoslavije. Ta sudbina zadesila je i njegovog prethodnika Josipa Čižinskog, za koga je Tito još dve godine pre streljanja ovog nevinog čoveka dvojci rezidenata Staljinovog NKVD u Kominterni, centrali svih KP sveta, Ivanu Karaivanovu i nekom Jakuboviču, rekao da je vlastoljubiv i da mu je nešto sumnjiv. A i pre i posle toga on je tog istog čoveka, sve dok u Moskvi nije likvidiran, nazivao svojim **dragim drugom i prijateljem**.

FATALNE ODLUKE
DA bi Tito postao lider KPJ većina njegovih rivala morala je umirati dva, neki i tri, pa i četiri puta.
Prvi put kada su ih agenti Staljinove tajne policije potpuno nevine streljali, drugi put kada je Tito šefovima te policije davao krajnje negativne izjave o njima. Tim strogo poverljivim dokumentima, pisanim agenturnim rečnikom, on je u suštini overavao smrtne presude onih Jugoslovena koje su Staljinovi preki sudovi već bili osudili i prizivao tragični kraj onih svojih zemljaka kojima će montirani sudski procesi biti tek organizovani.
Treći put su umirali marta 1939, kada ih je Tito, što pred njihovu smrt, što posmrtno, izbacio iz KPJ, a četvrti put to se dešavalo 15-20 godina kasnije, kada ni posle Staljinove smrti i njihove amnestije u SSSR nije ništa ozbiljno učinio da ih i on rehabilituje i oslobodi ih od svojih pogrešnih odluka i iskonstruisanih optužbi.
Povrh svega, Tito je trčeći za jugoslovenskom komunističkom krunom marta te iste 1939. godine povukao i jedan još problematičniji potez. Najurio je iz KPJ i nekoliko desetina Jugoslovena koji su u **najnaprednijoj zemlji na svijetu** tada bili samo osumnjičeni da Staljinu nisu **bezgranično vjerni i odani**, a svi će oni posle te njegove odluke u SSSR biti streljani, čim **najveći sin naših naroda i narodnosti** javi Moskvi da je i njima zauvek zalupio vrata KPJ.
Nazvao ih je štetočinama, a oni su u Lenjinovoj i Staljinovoj postojbini bili samo neosnovano uhapšeni.
Petnaestak godina kasnije i oni će u SSSR biti rehabilitovani, a Tito im to neće omogućiti do kraja svog života, a njegova partija ni do svog raspada, 1990.
Ova nezaobilazna epizoda iz Titovog života predstavljala je jednu od najvećih tajni u istoriji komunističke Jugoslavije. Ta tajna nadživela je ne samo Tita i njegovu stranku, već i njegovu državu.

POVRATAK ULJEZA
VIŠESTRUKA smrt nije mimoišla nijednog od njegovih nekada najboljih drugova, bivšeg sekretara CK KPJ Vladimira Ćopića.
Tito i Ćopić su se poznavali više od 15 godina, i jedan drugog su smatrali veoma bliskim prijateljima.
Prvi put su se sreli još u Prvom svetskom ratu, kada su kao austrougarski podanici ratovali protiv Rusije, gde su obojica i zarobaljeni. Tu im se putevi, nakratko, razilaze. Ćopić se odriče zakletve bečkom caru Francu Jozefu, pridružuje se Lenjinovim boljševicima i učestvuje u njihovom oktobarskom prevratu 1917. Sa nekolicinom Jugoslovena od tad u Rusiji formira i prvu jugoslovensku komunističku organizaciju, koja je funkcionisala u okviru sovjetske boljševičke partije.
Za razliku od Ćopića Titu je tada vernost bečkoj kruni preča ne samo od komunističke ideje već i od stvaranja Jugoslavije. Zato Ćopić sa stotinama austrougarskih Srba, Hrvata i Slovenaca iz Rusije kreće u proboj Solunskog fronta i osnivanje Jugoslavije, a Tito radije ostaje u ruskom zarobljeništvu. Zbog toga se Ćopić 1918. u domovinu vraća kao oslobodilac, a Tito dve godine kasnije stiže kao uljez sa zarobljenim austrougarskim vojnicima u jednom teretnom vagonu.
Ćopić ubrzo postaje lider tek formirane KPJ, komunistički poslanik tek osnovane jugoslovenske države, a Tito niži sindikalni i potom srednji komunistički funkcioner. Jedno vreme u Zagrebu sarađuju gotovo svakodnevno, a onda im se putevi opet mimoilaze. Ćopić odlazi u zatvor, odakle ga u bolnicu prebacuje vodeći hrvatski pisac Miroslav Krleža, a Tito šansu traži u unutrašnjosti. Ćopić iz bolnice beži u Moskvu, gde ostvaruje zavidnu komunističku karijeru. Bio je instruktor Kominterne pri CK KP Čehoslovačke, predstavnik KPJ pri Kominterni, pa komandant Petnaeste angloameričke brigade **Linkoln** u španskom građanskom ratu.

BRILIJANTI ZA VERNOST
TITO se Moskve dokopao tek desetak godina kasnije i njoj, zahvaljujući upravo Ćopiću, postao ono o čemu je dugo maštao. Kad mu je komunističko vođstvo Jugoslavije prepustilo da praktično sam proceni da li Tito treba da radi u jednoj sindikalnoj komunističkoj organizaciji u Moskvi ili u **štabu svetske revolucije** u Kominterni Ćopić je učinio sve da njegov stari drug dobije mnogo probitačnije mesto referenta odeljenja Kominterne za Balkan.
Samo nekoliko dana po dolasku na ovu funkciju Tito uspostavlja bliske, strogo poverljive, veze sa rezidentima sovjetske tajne policije, koji u njegov kadrovski dosije upisuju ocenu: **Zaslužuje naše poverenje**.
Tri godine kasnije, u proleće 1938, Tito se revanšira Ćopiću, preporučujući ga za članstvo u novom rukovodstvu KPJ koje je Moskva trebalo da formira posle likvidacije Josipa Čižinskog izvršene 1. novembra 1937.
- Dokazao je svoju spremnost za žrtve i odanost firmi - piše Tito podrazumevajući pod firmom Partiju.
Pet meseci kasnije, septembra 1939, Ćopić na poziv Kominterne i Titov nagovor iz Španije dolazi u Moskvu, gde se dvojica partijskih drugova još više zbližuju. Zajedno su u čuvenom Kominterninom hotelu **Luks**, zajedno na sastancima u Kominterni na kojima Tito gaji potajnu nadu da bi mogao zaseti u fotelju generalnog sekretara CK KPJ.
Tih dana Moskva odlučuje da proveri Titovo baratanje osnovnim staljinističkim dogmama i nalaže mu da sa ruskog na srpski, hrvatski i slovenački jezik prevede Staljinovu bibliju, **Istorija Svesavezne komunističke patije (boljševika)**.
Zazirući od ovog delikatnog zadatka Tito traži pomoć svog iskusnijeg druga, koji je, pored ostalog, od njega znatno bolje poznavao i ruski jezik.
Ćopić molbu prihvata, nesebično mu pomaže, a jednog dana, 3. novembra 1938, taman kad su završavali prevod ove knjige, Titovi poznanici iz NKVD iznenada hapse njegovog starog druga. Prema dokumentu koji je **Novostima** nedavno predočen u Arhivu Federalne službe bezbednosti Rusije, hapšenje je izvršeno na prepad, u sobi 58 hotela **Luks**.
Nekoliko dana kasnije Tito za prevod ključnog dela boljševičke utopije dobija izuzetno visok honorar od koga je u jednoj moskovskoj latari, u Ulici Kuznjecki most, mogao kupiti skupoceni brilijantski prsten. S prstenom na ruci on uskoro kreće u Jugoslaviju, a Ćopić ostaje u jednom moskovskom zatvoru čekajući da li će ga možda neko uzeti u zaštitu. Po dolasku u Jugoslaviju Tito ga proglašava štetočinom i izbacuje ga iz KPJ. Mesed dana posle ove njegove odluke Vladimir Ćopić je streljan u Moskvi.

(NASTAVLJA SE)