Када размакнемо завесе свих сензационалистичких наслова, интервјуа који се, годинама, већином, своде на, безброј пута испричане, такозване љубавне приче, популарности која, често, одређене људе ставља у површне оквире, остаје нам простор, са којим, посебно данас, не знамо шта ћемо, јер, услед трагања за спектаклом, скандалом и непостојећом, „мрачном“ тајном неке јавне личности, не видимо да је тај огроман простор у ствари живот, под чијим се светлима и сенкама крију сви одговори.

У овом случају, живот глумца кога смо ставили испред, напред поменутих, завеса и иза свега што, можда, одређени читаоци, очекују у редовима који следе.

Јер, ова прича, није од оних у којој ће вам, тај исти глумац, замаглити истину улогом, рећи шта желите да чујете и оставити вас у заблуди да сте сазнали нешто револуционарно, што ћете, врло брзо, прочитати на другим местима. Ова прича је исповест.

Фото Немања Живковић

Ослобођена цензуре и аутоцензуре, довољно аутобиографска и, у потпуности, уоквирена аутопортретом. Потписана уметношћу и именом иза ког се, пре свега, налази искреност - Иван Босиљчић.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Иван Босиљчић: Из завичаја најбоље видим докле сам стигао

Када би своју личност, карактер, сензибилитет, таленат, врлине и мане, све што вас чини таквим какви јесте, поставили као улогу, какав лик би то био?

То би, свакако, био карактер занимљив за тумачење и нимало лак, а у центру свега, стајала би реч - борба. Борба са самим собом, са светом, са сваким даном, и нека филозофско - духовна битка која, можда, не на крају сваког дана, али на крају извесног периода, доноси победу. Та улога би, сигурно, носила и оптимизам, зато што ја, и као глумац и као човек, верујем у добар крај.

У ком тренутку сте постали потпун глумац, а да сте то најдубље осетили? Да ли онда када сте открили тајну своје уметности?

Нисам сигуран да глумац, икада, са сигурношћу, може да каже за себе да је потпун. Највећи бардови су највише сумњали и што су више знали, имали су осећај да мање знају. Глумачка професија је таква да, оног момента, кад се затвори круг знања, када ти задовољиш своје инспирације, твоја потреба за глумом престаје. Сваки глумац има своју тајну. Моја је у инспирацији, али само једна од њих. Не бих волео да одам све своје тајне. Сачуваћу их за себе и, симболично, изражавати их кроз улоге. Глума је, генерално, исповест, а ако знамо да је исповест пред свештеником, света тајна, онда не можемо, олако, да износимо ни било коју другу.

Фото Немања Живковић

Чиме је, поред осталог, био поплочан пут којим корачате толико дуго, што никада нисте открили, а у много чему је утицало на ваше кораке?

У једном периоду живота, сматрао сам да је дубока интимност говорити о начину на који се ја најбоље рехабилитујем, а то је наша православна вера. Онда сам схватио да духовни живот не треба скривати, јер је та сфера толико корисна, да би било себично чувати је, и ако те неко пита за савет, не рећи му која је тајна твог одржања и твог „чишћења“. Почео сам отвореније да причам о томе. Не превише, зато што је то сфера мистике, која је тешка за расправу, али са сваким ко је спреман да чује и ко пита, ја поразговарам на ту тему. То ме је извело на чистину, довело на овај пут, одржало на њему, и дубоко верујем да ће ми то помоћи и да видим како даље.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Лепе вести у породици Босиљчић

У вашој уметничкој експресији ништа није млако, бледо, недефинисано. Ваше улоге носе истину, у сваком смислу, пре свега, емотивном. Да ли је то један од разлога због ког нисте стали на пола пута, одустали, нестали?

Све је код мене, одувек, било стопостотно. Често су ме саветовали искуснији да не мора све на сцени, сваки пут, да буде тако, али ми никада није било јасно како човек може, као светло на димеру, да се “спусти” на шездесет или седамдесет посто, јер нисам та врста личности и уметника, да могу да се дозирам. Мислим да је то датост. У једном моменту сам хтео то да смањим, нисам успео и прихватио сам да је то јаче од мене, свестан да треба наћи неки други систем, јер је постојала висока опасност да сагорим, од потпуног давања, из вечери у вече. Онда сам схватио да не мора сам чин изведбе да се смањује, него да се прореди. Тада сам ушао у једну лепу фазу и пронашао праву меру, у којој се налазим и сада. Играм ређе и имам времена да се рехабилитујем, духовно и физички, али не одустајем од свог начина игре, јер је то оно што публика, критика и колеге, највише цене код мене. Знају да сам уметник који, увек, даје све од себе и, већина њих, то истиче као моју највећу предност.

Фото Немања Живковић

Шта, још увек, не видимо код вас као уметника, јер, ни на сцени, ни пред камерама, до сада, нисте изразили?

То је нешто што ни сам не знам, и вероватно бих био далеко мирнији и сигурнији у себе, када бих знао шта је испред мене. Не у смислу будућности, него по питању мојих могућности и потенцијала. Могу да претпоставим какви су моји таленти и у ком правцу ће се они развијати, али је све то веома непредвидиво, нарочито код уметника. То је оно место где престаје логика, а настаје вера, и мени остаје да верујем да ће све бити добро. Оно што сигурно знам је да неће бити лако, јер ниједан живот није лак.

Шта крије празан театар? Шта доживљавате на пустој позоришној сцени, насупрот игри и громогласним аплаузима?

Слушам тишину. Фантастичан ми је тај дијапазон од апсолутне буке и креације, до тишине празног простора. То је, можда, онај осећај, када се писац нађе пред белим папиром па, на крају, погледа у роман који је написао. Толики је распон уметничког стварања. Проналазим мир у том тренутку. У тој тишини ништа не бубњи у мени, нема никаквог адреналина. Кроз то стање могу да сагледам какав сам у смирају и да, после, опазим тренутак када крене бука, када су колеге око мене, када све грми, докле се биће диже. Занимљиви су ми ти контрасти и тада истражујем шта се све налази између њих. Ја сам тип који, углавном, воли да скочи из стања у стање. Пред собом видим празну салу, празну сцену, трепнем, следећег момента је све пуно и скачем, као у воду. Можда ме, једино, та врста експлозивности и борбености лансира на праву температуру. Познат сам по томе да на представу долазим у последњем тренутку, директно улазим у гардеробу, без дијалога се облачим и шминкам, силазим на сцену и све креће. Ритам улице преносим на ритам театра. Неке моје колеге дођу три сата раније, попију кафу, умире се кроз разговор и тако дођу на температуру сцене. Ја нисам тај тип. Мени је потребно да се ритам срца, из мог живота, пренесе у позориште. Потребан ми је залет. Обрнуто се дешава кад се све заврши. Онда морам да седнем, све да се угаси, и на улици почињем у потпуно новом ритму, као нова особа.

Фото Немања Живковић

Као глумац, морате, поред осталог, да разумете људске судбине, животе, осећања, изборе, поступке, много тога. Колико је тешко или лако да, све то, учините, код себе?

Сваки глумац мора да развија високу емпатију према људима, зато што ми тумачимо људе и њихове карактере, и морамо дубоко да разумемо свој, да би могли да бранимо онај који играмо. Врло лако, то можемо да применимо и на живот. Драго ми је што имам могућност да разумем људе око себе,јер ми је онда лакше да будем са њима, лакше ми је да им помогнем, да им опростим. Познајем особе које немају довољно развијену емпатију и прилично су круте, склоне лаким осудама и због тога се осећају, помало, недовршено. Емпатија једнако толеранција, једнако љубав. Пошто се ми огледамо у другим људима, могу да кажем да се тако односим према себи. То ми је помогло да направим једну лепу дистанцу, да будем објективан према себи, и да, и на свом животу применим љубав коју имам за друге.

Јесте ли некада, у животу, имали кризу идентитета?

Сви ми, непрестано, пролазимо кроз то. Тренутно сам део велике кризе идентитета свих људи у овој земљи, која се огледа кроз питање да ли смо ми неки злочиначки народ или смо, у шта сам убеђен, диван народ, са славном историјом, упркос свим грешкама и успесима. У том смислу, мој идентитет се учврстио када сам сео и добро размислио о томе, не дозволивши да ме носе данашњи токови, који нам не иду у прилог, од тога на каквом смо гласу у свету, до тога како третирамо себе изнутра. Сматрам да смо дужни да трагамо за својом лепотом и да се не одричемо предака тако лако. Ако говоримо о неким личним кризама, оне су везане за период када сам се замомчио, не знајући ни где ћу, ни шта ћу. Да ли ћу бити песник или спортиста, да ли ћу живети у малом граду, или ћу кренути пут неких великих, далеких циљева. Можда је једна од најпаметнијих ствари коју сам урадио, то што сам, трагајући за идентитетом, ишао напред. Нисам чекао да будем спреман, да се формирам, па да онда одлучим шта и како. Ишао сам напред, иако нисам имао све одговоре, јер, заправо, цео овај живот, цело ово наше трагање нам је дато да би открили себе. Да сам седео и чекао свој прави идентитет, вероватно бих остао у месту, а свако стајање у месту се, врло лако, претвори у назадовање.



Да ли сте, у одређеном периоду, услед огромне популарности, идеализовали себе, а чиме сте разбили тај „идеал“?

Десило се управо обрнуто. Велика популарност ме је шокирала и дуго нисам могао да растумачим зашто се десила, како се десила, ко је томе допринео, зато што мислим да за велику популарност нико није спреман и упозорен. То је једно од оних стања које мора да се искуси да би се докучило и колико год да вам је неко говорио о томе, оно се не може препричати. Ја сам се, 2009. године, када сам био лансиран у телевизијску орбиту, нашао у Јерусалиму, на једном дивном ходочашћу. Када сам се географски и духовно изместио, све ми је постало јасно. Пре свега, колико погубно може да буде ако поверујемо да је популарност религија.

Шта произилази из ваше самоће и о чему, често, ћутите?

Свест да морам да будем са људима. Са најдражим људима и ћутим. У ћутању може свашта да се огледа. Када неко поштује твоје ћутање, он испољава стрпљење да те сачека да се припремиш за оно што ћеш рећи, испољава љубав према твојој слободи да ћутиш или да говориш, испољава признавање твог, можда ирационалног, начина да се, некад, говори и без речи. Поштује твоју потребу да зауставиш овај свет, који нас гура у ритам који није наш, непрестано у неке речи, непрестана доказивања, гутање првих понуда, грубост. За мене су то велике ствари, када неко уме да испоштује моје ћутање и свакодневно подсећам себе да дубоко поштујем туђе.

ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА

У којим тренуцима је Јелена била „жена које нема“? Да ли сте је пуштали, апропо приче о меланхолији, да одлута у неке самоће, када је њој то било потребно?
* До момента док је нисам упознао, била је жена које нема. Када сам је срео, више нисам имао потребу да тражим. Никада је нисам пуштао. И када смо физички били раздвојени, ја је, у молитви, у духу, никада нисам пуштао, јер мислим да двоје људи, који се пронађу у великој љубави, не могу да пусте једно друго.

На вашем лицу нема туробних сенки неостварености, запитаности, сумње, фатализма, несхваћености, које карактеришу портрете неких уметника. Шта се деси када вас, ипак, обузме сенка меланхолије?

Нисам склон меланхолији, иако ми је један искуснији пријатељ рекао да, кад меланхолија дође, треба мало да утонем у њу, јер је и то неко уметничко стање. Мени то не прија. Меланхолија је тиха туга, али је ја више доживљавам као умирење, као тиху радост. Далеко сам од константе, да обитавам у тој тихој радости, довољно ми је да се молим Богу да ћу је једном, пред сам крај живота, досегнути, али не волим да се жалим. Када обитавам у радости, то делим са многима, али своје туге само са једном или две особе. Што се сенке тиче, она за мене није одраз таме, иако је њена физичка појавност одсуство светлости. То је баш редак изузетак, али мени сенка улива сигурност, добродошла ми је, јер ме никада не асоцира на мрак.

Да ли из те тихе радости, понекад, крену сузе?

Сматрам да су оне дар и да нико не треба да их се стиди, јер су сузе, било од радости, било од туге, симбол очишћења, могућност да човек изрази себе и да се, кроз ту водицу, која излази из наших очију, поново крсти.

Фото Немања Живковић

Када вас је љубав највише болела, а у ком моменту је постала суштинска срећа?

Лјубав боли када је изгубиш. Кад учимо своју децу, морали би много да им причамо о љубави, а не да то стално приписујемо некој интими, нечему што треба да се скрива. Лјубав је тема о којој мора да се говори сваког дана, да би, кад им се деси, знали да је препознају и буду срећни у њој. Када се љубав изгуби, тада већ може да буде касно да се она појми, јер ти, по болу који осетиш због љубави која је прошла, заправо, видиш шта је она била и колико ти је значила. Ми то можемо да предупредимо, да не чекамо да некога изгубимо да би видели која је његова вредност, него да, у тренутку сусрета, препознамо љубав. Верујем да, ако тако радимо, можемо да осетимо и доживимо апсолутну срећу, а не да је поимамо тек када је изгубимо.

Овај интервју доказује да сте, у великој мери, досегли зрелост, мир, хармонију. У чему још увек нисте, па се, и даље, саплићете о сопствене грешке?

Још увек грешим у проценама, али се више не љутим на себе због тога, као раније, када сам страдао због лоших процена људи или ситуација. Када мислиш да о нечему све знаш, живот ти да лошу процену која те освести и схватиш да је све непрекидна борба, макар и мала, али битно је да тиња. Сваки дан је нови изазов, нема летаргије, јер би, вероватно, утапање у летаргију значило одустајање од живота. Ми смо динамична бића, али је лењост у нашој природи, и врло лако, свако од нас, може да утоне у њу. И то је, можда, наша основна борба, да непрестано у нама титра неки жар, да овај наш пут траје, јер кад станемо, крај је неминован. Треба увек имати наду да ће се сваки наш пут завршити добро, да ништа није фатално и да ништа није коначно. То је, по мом мишљењу, прилична слобода и радост.

Како, данас, доживљавате, осећате и описујете свој успех и срећу и на професионалном и на приватном плану?

За сада, ја бих то назвао „пола успеха“. Осетио сам да могу да будем успешан човек у сваком смислу, на мени је да ли ћу то довести до краја. Потпуно ћу, на ово питање, моћи да одговорим за неких тридесетак година и надам се да ће мој одговор бити позитиван. Ово је тек пола живота, па самим тим и пола среће, пола успеха, пола искуства, пола свега. Али, добра половина, коју могу описати једначином - Јелена плус Нина једнако је срећа. С тим, што бих, иза Нине, ставио три тачке...