ЛјУБОМИР Радановић (21. 6. 1960, Цетиње), кремен-камен центархалф меког срца. Колико год да је имао успешну и богату каријеру, један гол је обележио 18 поносних фудбалских година.

Смета ли вам што сваки разговор с вама почиње подсећањем на онај култни коментар Младена Делића са незаборавним: "Лјуди, па да ли је то могуће? Лудница."

- Не, не смета ми, али ми често и не прија. Јер, добро је оно што је умерено. Лјубивоје Ршумовић је рекао: "Није важно бити најбољи, већ је важно бити први." А када је та утакмица у Сплиту у питању, када смо победили Бугаре (3:2) мојим голом, што би се данас рекло у надокнади времена, који нас је одвео на ЕП 1984. године, само се о томе причало, као да сам играо само пет минута. И данас је то лепа прича, онако уз кафу.

Да ли сте и када последњи пут погледали тај снимак?

- Искрено, не сећам се. Нисам ја из те приче. Једино ако случајно налетим на тај снимак на некој ТВ.

Да се вратимо на почетак: са Цетиња правац у Хумску?

- Ја сам у односу на моје вршњаке у Партизан дошао другим путем, што је имало своје мане, али и предности. Предност је то што сам у дресу Ловћена играо у изузетно јакој Другој лиги, против Трепче, Работничког, Напретка, Бора, Сутјеске... Свака утакмица је била озбиљна, играло се "на нож". Зато сам и тактички и физички био спреман када сам дошао у Партизан.

Шта вас сећа на четири године у Ловћену (36-1)?

- Мали град, па је пут у Аранђеловац, Чачак или Скопље био као излазак. Сећам се, играмо са Тетексом у недељу, а ја морам да полажем матурски у понедељак. Превезу мог кума и мене "мерцедесом" до Приштине, тамо ухватим аутобус и право на матуру. И матурирам, наравно.

Како сте дошли у Партизан (342-35)?

Прочитајте још Милко Ђуровски за “Новости” први пут отворено о преласку у Партизан: Да је хтела Звезда би ме задржала

- У бившој Југославији постојала је невероватна мрежа, било је немогуће да неко добро игра и да се истиче а да се не зна ко је и шта је. Имао сам 19 година и почела је да кола она прича: има један мали, талентован је. И тако ти ја преко неког бившег судије, некако на мала врата, стигнем у Београд. Да ме виде. Гледају они мене, али гледам и ја њих. Никада нисам видео толико људи, новинара... Конкуренција, наравно, жестока, а 20. јула играо се Београдски турнир, стадион пун, тим водио Бранко Рашовић. А први тренер Тома Калоперовић није имао поверења у мене, говорио је: "Полако, да видимо како ће Београд да делује на њега." А онда меч са Звездом на Стадиону ЈНА, ништа посебно нисам приказао осим што је било уочљиво да имам спринт, моторику. Али ставили су ме више напред, ваљда да нешто не покварим. После утакмице ме похвалио Миљан Миљанић, а онда је почела прича о томе да је то говорио по црногорској линији.

НАСЛЕДНИК ЛЕО ПОРОДИЧНА сага Радановића као из филма?
- Моја супруга Светлана је, нажалост, умрла пре пет година, а била је то жена пуна врлина. Старији син Гаврило (1982) је директор транспортне фирме у Луксембургу и фудбал игра рекреактивнио, а млађи Марко (1985) је упловио у менаджерске воде, иде тамо где гори. И он је играо у млађим категоријама Стандарда, али су му судбину одредиле повреде. Гаврило се оженио Белгијанком, од њега имам унуку Тијану (5) и унука Леа (2), који ће, надам се, бити мој наследник. Јер, где год да се нађемо, он се хвата за лопту...

Ипак, изборили сте се за то да останете у Хумској?

- Јесам, и прве године код Томе сам био међу 22-30 играча. Повредим онда колено, био је то тежак период за мене. Међутим, увек сам био реалан. Веровао сам да ћу успети, то је лепо, али требало је то доказати на терену. Ново ватрено крштење доживео сам на турниру у Скопљу. Вардар ми је некако био срећне руке и 1982. године. Био је ТВ пренос, дао сам гол из волеја и славили смо са 1:0. Ипак, читаву полусезону сам играо "на кашичицу".

Спас је дошао са Милошем Милутиновићем?

- На моју срећу, Тому је заменио Милош, који је битно утицао на моју каријеру. Међутим, није кренуло сјајно и бајно. Нови тренер, иста прича. Нисам био ни међу 22 кандидата. А био сам већ ожењен, имао дете, па сам био другачији од осталих. Мало забринут, али и убеђен да нешто морам да променим. А онда се деси утакмица у Кошутњаку, комбиновани тим, на клупи Милутин Шошкић, а ја против Пелистера играм десног бека. А онда, са трибина сиђе главнокомандујући Милош Милутиновић, дође до мене и каже ми: "Ово назад је добро, али ти сада играј више горе. Бриши напред и стално иди напред."

Следило је ново изненађење?

Прочитајте још Бранко Рашовић: Нисам добио шансу у мом Партизану

- Играмо са Лозницом, а Милош чита тим: Залад, Радановић, Стојковић... Слушам и не верујем, питам се да ли је то мене прочитао. Потом смо гостовали у Дортмунду, ја опет у тиму... Тако је почело, тако сам постао стандардан, а Милошу дугујем вечну захвалност. Практично, спасао ми је каријеру.

Седам година у Хумској, да ли сте задовољни постигнутим?

- Ја никада нисам задовољан. Била су два лепа периода, у једном смо се осећали заиста моћно. Једино ми је жао што мислим да смо у Европи могли више.

Прешли сте у Стандард из Лијежа (62-3)?

- Морао сам да сачекам 28 година. Отишао сам у Стандард, који је био веома сличан Партизану. Имао је сјајне навијаче, стадион за 25.000-30.000 гледалаца је стално био пун. Имали су имидж великог клуба, али не и екипу за велике домете.

ГОЛ И СУЗЕ ЗА МАНЦЕА ПОРЕД гола у Сплиту, још један остаје у вашем срцу за сва времена?
- Драган Манце је прерано отишао, а био је велико дете, заљубљен у фудбал, опседнут голом. Седели смо у хотелу "Југославија" Вермез, Милко и ја чекајући на сутрашњу утакмицу са Приштином. И ја сам предложио да се онај ко постигне гол затрчи према западу и проклиза травом као некада Манце. Нисам ни сањао да ћу то бити ја. У 81. минуту сам затресао мрежу, залетео сам се ка западној трибини и први пут на коленима прославио гол. Сузе су ми кренуле...

Следи селидба на Азурну обалу, уживали сте годину дана у Ници (33-3)?

- Плаћен сам у оно време милион марака, што је била лепа сума. Имали смо добар тим, на крају завршили четврти или пети.

Уследио је повратак у Лијеж, али за годину дана само четири утакмице?

- Вратио сам се у Стандард, а тамо ме је дочекао холандски тренер Ари Хан. И први пут сам се осећао лоше, гледали смо се све време "преко нишана". И решио сам да одем у Швајцарску.

Последње одредиште - Белинцону?

- Било је то прелепо време, мирно, фамилијарно, без трзавица. У 35. години сам рекао - доста је.

Остали сте у фудбалу, али као менаджер?

Прочитајте још Иван Ћурковић: Партизан је мој животни погодак

- Вратио сам се у Лијеж, где и данас живим. Отворио сам Центар за младе играче, који сам сам финансирао. После пет-шест година почела су нова кретања. У бурним менаджерским водама сам већ 30 година. Доста путујем, Француска, Белгија, Холандија, то је неки мој професионални троугао. Одем, попричам, завршим разговор, или као директан извршилац или као саветник. Дакле, нисам онај класичан менаджер, за мене је то више питање смисла живота.

Ваша репрезентативна каријера је за респект (34-3). Шта вам је недостајало да будете потпуно задовољни?

- Никада нисам радио на својој промоцији. Нисам до пред крај осећао неке струје, намештаљке, неке ружне ствари су се појавиле крајем осамдесетих. Дотле, постојао је респект, конкуренција, ако си био бољи, играо си. Није ни селекторима било лако да се одлуче између Зајеца, Рожића, Елзнера, Стојковића, Вермезовића, Хаджибегића, Јозића, Матијашевића... Једно време сам ја био једини међу првих 11 из Београда! Када се све сабере и одузме, нисам незадовољан, мада сам вам већ рекао да ја никада нисам био задовољан постигнутим, јер сам сматрао да сам увек могао и боље и више.