MILKO Đurovski (26. februar 1963, Tetovo), i anđeo i đavo, zavisi ko i iz koga ugla gleda. Terao je po svome, igrao kada je i kako hteo, a opet, bio ljubimac navijača. I majstor i golgeter.

* Po mnogima ste bili najkontroverznija fudbalska ličnost u Jugoslaviji?

- Šta god to značilo. I šta to znači kontroverzan, da sam drugačiji od ostalih? Jesam, bio sam, ali verovatno ne u pravom smislu te reči. Ja sam od malena sanjao svoj san, a fudbal sam igrao iz ljubavi, ne zbog para. Tako sam se i ponašao. I nikada nisam nešto radio da bih bio zabeležen, već sam činio ono što navijači žele. Na primer, sudije nisam voleo i da sam mogao tukao bih ih i šutirao na terenu, u tom smislu poistovećivao sam se sa publikom.

* Pa, eto, i to je kontroverza?

DINAMO NUDIO KUĆU, PRIŠTINA ZLATO * PORED Partizana imali ste još ponuda?
- Dinamo mi je nudio mnogo toga, između ostalog kuću odmah do Milke Planinc, Priština - zlato. Ali, ja nisam hteo nigde iz Beograda koji je bio i ostao moj grad, iako sam rođen u Tetovu, iako već godinama živim u Mariboru.

- Dobro, ali ja nisam bio prepotentan, družio sam se sa navijačima. Znao sam da sa njima i izađem, popijem... Bilo je i nekih gluposti ali bili smo mladi, popularni, pa je i to bio deo svakodnevice. Tako sam postao njihov ljubimac, ali ne bi bilo ništa od toga da nisam postizao golove.

* Prelazak u Partizan je bio bum, hajde da posle toliko godina ispričate tačno zbog čega ste se odlučili na taj korak?

- Nemam šta da krijem. Živeo sam sa suprugom i dva sina u stanu Zorana Filipovića kao podstanar i godinu dana pre isteka ugovora rekao sam čelnicima kluba da ću produžiti ugovor ukoliko dobijem stan. Odgovor je bio - nema problema. Ali, vreme je prolazilo, a o stanu ni reči. A Zvezda je bila moj dom. Verovatno niko u klubu nije očekivao da ću ja otići ako ne ispune obećanje.

* Pojavio se Partizan?

- Na pripremama olimpijske reprezentacije Milutin Šoškić i Ljuba Radanović su me ispipavali a ja sam mislio da se šale. I zaboravim tu priču, u Zvezdi tišina, a onda negde u januaru - februaru tadašnji novinar “Sporta”, a kasnije trener Miki Ivanović, dovede me u “Borbu” da razgovaram sa Žarkom Zečevićem. Sedimo na drugom spratu i ja polako shvatam da je to ozbiljna priča. Na kraju, Zeka mi reče da ću dobiti stan i 250.000 maraka na ruke. Kažem, razmisliću. Vreme prolazi ali malo-malo neko iz crno-belog tabora me pozove da popriča, podseti me na taj razgovor.

* A u Zvezdi i dalje bonaca?

- Niko ništa, a ja sam rešio, ili stan ili odoh ja. Onda mi Vladimir Cvetković kaže: dobićeš stan na Novom Beogradu. Ja odem da vidim gde je, a zgrada nije ni počela da se gradi. I ja rešim da odem u Partizan koji me je ispoštovao. Verovao mi je na reč, dobio sam novac i pre nego što sam potpisao ugovor. Prvo u Pragu, a posle, naravno, u beogradskom savezu. Međutim, pre nego što sam to učinio došao sam u Zvezdu da se pozdravim. Dočekala me je Dara Zec, a tamo su bili Džaja i Cvele.


Milko Đurovski Foto: T. Mihajlović

* Tada niste hteli da pregovorate?

- Ne, ja sam rešio da odem i to sam im rekao. Nisam želeo ni da pričamo o tome iako nisam otišao iz ljutnje. Prvi ugovor sam potpisao na pet godina, a sve vreme sam bio treća kategorija, iako sam bio i reprezentativac, a to pitanje nikada nisam postavljao. Osećao sam se nekako prevarenim, ali ne u pravom smislu te reči, jer ja i te kako poštujem Zvezdu, Dragana Džajića pogotovo... Mislim da su me smatrali neozbiljnim, a oko novca sa njima nisam ni reč prozborio, samo sam tražio stan. Zapamtio sam i ovaj detalj: krenem ja i Cvele mi kaže da ću dobiti duplo više nego što mi je Partizan nudio i, naravno, stan. Da bi dodao: duplo više nego taj lažni novac koji ti nude. Bio sam iznenađen, ali Cveletu to nikada nisam zamerio, a evo, prvi put vama o tome govorim... Otišao sam, ispratile su me suze sekretarice Dare Zec.

* Niste imali problema sa navijačima?

- Ne, ni u jednom trenutku. Viđao sam “delije” po gradu, nisu me vređali, samo su pitali da li sam morao da odem. I kada sam postigao prvi gol za Partizan protiv Zvezde, mnogi su bili ljuti, ali ja sam i tada svaki drugi dan dolazio na “Marakanu”, kod Džaje, Zorana blagajnika. Bilo je na utakmicama skandiranja: “Idi Milko ko te j... može Zvezda i bez tebe”, ali me to nije ljutilo. Naprotiv, da nisu tako pevali osećao bih se kao da nikada nisam bio deo njih, tom strofom su pokazali i da su me voleli i da sam ih razočarao.

* Igrali ste za Partizan i javno izjavljivali da navijate za Zvezdu?

- Ja uvek navijam za Zvezdu. Kada sam se rodio učlanili su me u crveno-bele posle samo mesec-dva, otac i stric su mi dali dres Crvene zvezde. Čim smo stigli u Beograd, bilo je, pravac “Marakana”. Interesantno je da ja nikada nisam otišao na JNA dok nisam potpisao za Partizan. Ali, moram da kažem da su me u Partizanu fenomenalno primili, da su me navijači obožavali i da ja taj period pamtim samo po dobru. I normalno je da navijam za Crvenu zvezdu koja mi je dala sve.

* U prvoj sezoni u dresu Partizana postigli ste 19 golova?

- Nisam igrao iz inata i nekog dokazivanja, igrao sam zbog navijača, naravno i zbog sebe, a moja radost su bili golovi. Voleo sam velike utakmice.

* Vaše igre u Evropi bile su za nezaborav, kojih se najviše sećate?

- Bilo ih je dosta, možda se najviše pamte dve partije protiv Groningena, postigao sam dva gola u Holandiji, jedan u Beogradu i taj gol je bio jedan od najlepših u karijeri.

* Zato ste i potpisali za Groningen (74-28)?

- Imao sam mnogo ponuda, zvali su me Seltik, PSŽ, Sporting, Nant... Menadžeri su se razbacivali ciframa, a ja sam se odlučio za Holanđane jer su oni tada bili evropski prvaci i igrali tehnički i napadački fudbal. I ne kajem se, bili smo treći, iza Ajaksa za koji su igrali Bergkamp, Van der Sar, Davids, Klajvert, Sedorf i PSV čiji su dres nosili Romario, Gerec,Kuman, Van Brukelen...

* Za reprezentaciju Jugoslavije odigrali ste samo 6 utakmica i postigli 2 gola...

- Neću nikoga da krivim jer, biću baš iskren, mi u to vreme reprezentaciju nismo ozbiljno shvatali. I to je jedina istina, mada je bilo i drugih stvari koje su ipak bile u drugom planu. Mislim na politiku, protekciju, veze.

* Ipak, domogli ste se bronze na Olimpijskim igrama 1984. godine?

- Slučajno su me zvali jer je Boško polomio nogu, a povredili su se još neki. Nije bilo loše.

* Odabrali ste trenerski poziv?

- Trenirao sam dosta klubova: Maribor, Vardar, Zavrč, Slaviju iz Sarajeva, Dravu, slovačkog prvoligaša Zlate Moravice... Bilo je dobrih rezultata, a ja kada ne ide dam ostavku i zbogom...

* Da li ste nekad dobili ponudu Zvezde ili Partizana?

- Ne, ali sam svestan da u Zvezdu ne mogu jer me navijači ne bi prihvatili, mnogi me danas vide kao izdajnika, a u Partizanu bih možda i mogao.

* Sada ste na trenerskom odmoru, kakvi su planovi?

- Pa, kako se nažalost jedni te isti treneri samo menjaju i vrte u krug, možda pocepam moju evropsku diplomu ili da je uokvirim i stavim u neki orman.

MARIO BOLjI OD MENE
* MLAĐI sin Mario je bio ekstra talenat a nije zaigrao za Crvenu zvezdu?
- Eno ga na Tajlandu, tamo je božanstvo. Bolji je igrač od mene, ima sjajnu levu nogu, pas, pregled igre... Trebalo je da dođe u Zvezdu kada je predsednik bio Piksi. Obojica su krivi što nije stigao na “Marakanu” a uveren sam da bi napravio veliku karijeru.

NISAM BIO POSLUŠAN
* ZA Crvenu zvezdu ste odigrali 125 utakmica i postigli 58 golova?
- Igrao sam pet godina i zadovoljan sam. Mnogi su smatrali da sam mogao da budem i šesta Zvezdina zvezda, jer je posle Vladimira Petrovića nastao luft, ali ja znam da to nisam mogao da budem ni kao Makedonac a i zbog toga što nisam bio pslušan. Žao mi je, što tu počast nije dobio Dušan Savić. Problem je bio u tome što su Dule i Pižon bili ista generacija.