НА Војномедицинској академији у Београду, 20. октобра 1992. у 85. години умро је Коча Поповић, песник надреалиста, књижевник и филозоф, резервни поручник Војске Краљевине Југославије, учесник у Шпанском грађанском рату из кога је изашао као капетан, нетом после тога војник револуције, један од најславнијих команданата и генерала пролетерских јединица, а потом врхунски дипломата и кратко време потпредседник Републике (СФР Југославије). Био је интелектуалац широког спектра, разноликих склоности и талената, несумњиво једна од комплекснијих и по много чему необичнијих личности које су обележиле догађаје с краја прве половине и готово целу другу половину прошлог века.

Тачно двадесет година пре него што је објављена вест о његовој смрти, Танјуг је 4. новембра 1972. емитовао више формално него информативно и уверљиво званично саоштење за јавност:


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Тито прећутао злочине над Србима у Јасеновцу

"Председништво Скупштине Социјалистичке Републике Србије обавештено је на јучерашњој седници о оставци коју је поднео Коча Поповић на дужност члана Председништва СФРЈ. Закључено је да се са оставком која је упућена Председништву Скупштине упозна Републичка конференција ССРН Србије, ради покретања и спровођења поступка кандидовања за избор новог члана Председништва СФРЈ из Србије, у складу са одредбама Устава."

Било је то његово повлачење из политичког и јавног живота због неслагања са сменом српских "либерала" Марка Никезића, Латинке Перовић, Мирка Тепавца... и непосредан повод за дефинитивни разлаз са Јосипом Брозом.

НЕКОЛИКО дана пре оставке Коча се срео са Титом:

- Не бих могао рећи да смо водили неки дужи и садржајнији политички дијалог. Чинило ми се да он, с обзиром на године, више и није био кадар да улази у такав дијалог... Можда није било ни неопходно. Нисам осећао потребу за неким опширнијим објашњењима. Он је једино, рекао бих жалосно, запитао: "Зар збиља мораш да одеш?" Узвратио сам кратко и непоколебљиво: Одлучио сам. Разликовање је трајало већ прилично дуго. Постало је непремостиво.

Ратници: Тито и Коча после битке на Сутјесци


А први њихов разлаз десио се 40 година раније. Сутјеска, главна позорница југословенске ратне драме, годинама, чак деценијама, вукла се иза ратне славе Коче Поповића. После његове оставке кренуле су тихе, мучне, неслужбене, ненаписане, али и недемантоване оптужбе да је командант славне Прве пролетерске у најкритичнијем тренутку за Врховни штаб и Тита побегао са бојишта. Шта је, заправо, истина? Да ли је Коча побегао, да ли се одлучио на пробој да спасава себе, намерно остављајући Тита и све остале у обручу надмоћног непријатеља?

НА СВА ова питања одговориће Коча Поповић новинару "Политике" Александру Ненадовићу, у књизи "Разговори с Кочом", коју је покрио вео заборава јер се појавила у освит последње југословенске драме и крвавог грађанског и верског рата.

- Реч је о варијацијама на исту тему с циљем да ја будем оптужен за неку врсту издаје. Али вратимо се ономе што је битно - шта се заиста догађало у Врховном штабу и око њега? При томе, наравно, ваља имати на уму тежину тренутка, драматичан положај наших опкољених јединица, терет рањеника. А, одлука се морала доносити без двоумљења - говорио је Коча Поповић. Без колебања, одлучио се за пробој. Није имао другог избора. Кренуо је и успео је, уверен да отвара пут за излазак и других јединица из непријатељског обруча.

- Успео је да Пеки (Дапчевићу) пошаље по куриру поруку: "Ја крећем напред, пођите за мном." Знам, а то пише и на документима, да је Пеко био сагласан. Говорио је Титу: "Коча је у праву, треба ићи за њим." Врховни штаб се у том тренутку осетио готово изгубљеним јер је целокупна ситуација била крајње драматична, а његова позиција изузетно тешка зато што се нашао близу зачеља са огромним бројем неспособних рањеника.

- ТО је у рату најтеже. Увек сам мислио - о томе сам и писао - да је најлакше ономе ко иде напред. На зачељу се, уз све остало, склапају непријатељски обручи, одатле је теже нешто предузети. Нешто пре мог пробоја, прелазећи у зору реку Сутјеску, пролазили смо испод Кошура. То је једно брдо које су Немци држали и с њега нас гађали. У тој ситуацији, док непријатељ жестоко удара, непосредно пред рањавање Тита, ја му шаљем поруку у којој кажем отприлике ово: немој ићи стазом којом сам ја прошао, јер је изложена непријатељској ватри; крени лево, кроз шуму, туда је безбедније. иако је спорије ... - сећао се ратних дана Коча Поповић.

И Тито је био одлучио да Кочу смени. Генералу Велимиру Терзићу је рекао: "Спреми се да преузмеш Прву пролетерску" ... На то је генерал Терзић узвратио у чуђењу: "Друже Тито, па не мислите, ваљда, да бих ја могао да заменим Кочу."

У штаб Прве пролетерске, негде испред Зворника, стигла је депеша у којој је било изричито речено да Коча одмах преда команду своме заменику и дође у Врховни штаб. Својим пратиоцима је узгред рекао да Поповића треба стрељати.

Дипломатија: Коча са Ђином Лолобриђидом


КАДА се Коча по позиву појавио у Врховном штабу, Титови пратиоци су били неми. Сви су са дозом страха и неизвесности ишчекивали њихов сусрет. Тито је без речи устао са стола за којим је седео и кренуо у сусрет свом команданту и изљубио га. Према Кочиним тврдњама, али и сведочењима многих из окружења Врховног штаба, Тито никад о томе више није реч проговорио. Као да се није ни десило.

Још два пута у временима која ће долазити Тито је доста елегантно прелазио преко сукоба са Кочом:

- Тито је после 1948. једно време, узгред речено, био спреман да иде доста далеко - према Западу. Приликом сусрета са Ги Молеом, тадашњим француским премијером, он је, на пример, доста опрезно наговештавао спремност да Југославија уђе у касније напуштену "европску одбрамбену заједницу", да се, у неку руку, отвори према западном војном савезу. Ја сам тада интервенисао и успео да смекшам његову спремност. Ги Моле је то запазио, заинтересовано ме погледао и добацио Титу: "Имате спретног министра."

ПОСЛЕ совјетске инвазије на Чехословачку 1968. године, испоставило се да је ондашњи министар војске Иван Гошњак пребацио јединице према западним границама.

- Сукобио сам се, ваљда први пут, директно и оштро са Титом, на проширеној седници Политбироа. Рекао сам да сматрам недопустивим то што је учинио Гошњак: у време повећаних опасности са Истока, он пребацује јединице према Западу. На тај мој приговор Тито је, у два маха, узвикивао: "Доста више тог филозофирања." На то сам у себи одлучио: Двапут сам то прогутао, трећи пут нећу. Устајући од стола, добацио сам: "Тражим право на глупост!"

Тито није реаговао на Кочину реплику. Али је зато Коча забележио како је Титова ратна харизма после рата природно прерастала у стварање култа по његовој жељи и како су тај култ подстицали његови ревносни следбеници да би и они под тим сунцем и сами постали недодирљиви.

- Рекао бих да је то ишло заједно. Он је о себи, са прилично разлога, већ мислио као о великану, а и његови први сарадници су о њему тако мислили. Био је то, у том смислу, природан спој: он је постао вођа којег нико не би могао да "макне малим прстом", како је то Стаљин 1948. прижељкивао или планирао. Друго што бих, с тим у вези, желео да кажем јесте моје уверење да је у нашим званичним, послератним тумачењима Титовог повратка из Совјетског Савеза направљена натегнута мистификација. Мислим на тврђења по којима је, пре његовог доласка, у југословенском комунистичком покрету безмало све било у нереду да би, потом, великом брзином, с њим на челу, дошло до препорода. То просто није тачно. Он није почињао из почетка: преузео је организацију која је већ била на својим ногама, спремна за окршаје пред којима се налазила.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: УСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Католичка црква,усташе и комунисти били против Срба

О односима са Јосипом Брозом Титом, чија је амплитуда ишла из крајности у крајност, од најближе сарадње до потпуног разлаза, Коча је знао да каже:

- До буђења је много касније дошло, постепено...

На примедбе да ни после тог буђења није баш много говорио, одговарао је:

- Па, нисам. Највише због тога што нисам веровао да бих тиме нешто постигао.


СВЕДОЧАНСТВО О КАРДЕЉУ

- ТАЧНО је да смо дуго били блиски, да сам веровао у њега. Тачније: веровао сам у Кардељеву интелектуалну енергију више него у његово, ипак, скромно образовање. Са жаљењем могу да констатујем да сам се силно преварио: временом сам, наиме, дошао до закључка да је Кардељева демократичност више формална него стварна. Кардељ је, по мом мишљењу, такође био, суштински гледајући, и словеначки националист. Решења за југословенске потребе правио је по мери словеначке ситуације. Знао је да с циничним презиром свемоћног творца "најдемократскијег система" жигоше захтеве за ширење људских права и слободе као "малограђанско зановетање".