ТУЖНА СУДБИНА МИРКА АЛВИРОВИЋА: Нисам имао шта да једем, мешао сам малтер, прву ноћ у Београду спавао код непознатих људи

Одрастао сам у Дрвару, најмлађи од четворо браће. Јако сиромашна породица. Нисмо имали земљу, стоку... Имали смо стан са две собе, WC у ходнику, купатило нисмо имали... За мене је откровење било кад сам могао да имам купатило, испричао је једном приликом Мирко Алвировић у емисији „Балканском улицом".

Водитељ и новинар је тада открио детаље из свог живота који нису били познати јавности. Мирко се од најранијег детињства држи пароле да је у животу важно бити вредан и у свему правити добар темељ. Живот у Београду нимало није био лак. Поготово у почетку.

-Стигнем тако до Филмског града... Хтео сам да нађем некога ко би ми помогао да се снађем... Знао сам да има људи из Дрвара који раде у Београду... Седим ја ту где стижу аутобуси надајући се да ћу некога видети... Цео дан сам седео и никога нисам видео... Већ је сутон, прилазе два момка... Питају ме шта радим, ја реко чекам да видим неког свог земљака... Каже овај један - Е Николићу ај да га водимо нек спава код нас имамо онај празан кревет – испричао је Мирко.

ПОСЛЕ ДУГЕ И ТЕШКЕ БОЛЕСТИ: Преминуо Мирко Алвировић (ВИДЕО)

– Требало је преживети када сам дошао у Београд шездесетих година. Сам сам се издржавао, прао прозоре и радио на грађевини док сам студирао, а после сам схватио да као инструктор најбрже могу да зарадим новац за парче хлеба. Радио сам у ауто-школама, везао се за аутомобиле, ушао у тај свет… Прекретница је била када сам, вођен интуицијом, прешао у Службу 987 за далеко мању плату, али са жељом да даље напредујем. Радећи као телефонски оператер и помажући возачима на путу научио сам много тога. Касније сам основао прву службу за чланство као почетак новог начина пружања помоћи члановима АМСЈ, али и почео да пишем за Вечерње новости, где сам испекао новинарски занат – присећа се.

Мирко се радо присећао своје младости, иако је била веома тешка.

– Дуго сам са зидарима носио цигле и мешао малтер као помоћни радник на градилиштима насеља Галеника. Од тих пара уплатио сам ауто-школу и већ 1969. године добио возачку дозволу. У тренутку сам заволео аутомобиле и то ми је постала опсесија. Успео сам чак и да купим половног „фићу”. Кад сам га паркирао испред „Студењака”, моји другови су били у шоку, то је изгледало исто као да сам данас довезао „ферари“. После две године са тим „фићом” сам први пут отишао у Дрвар. Мајка није хтела да ме пусти у кућу, док није чула како сам га стекао – прича Мирко као анегдоту.

Миркове муке, ипак, нису тада престале. У Београду није било лако опстати. Пре подне је јео једну празну земичку, поподне другу. Каже да је за две године толико ослабио, да је на ову висину имао 57 килограма, а сада има 97! Да би преживео, није се либио никаквог посла. Једино није крао.

ПОГЛЕДАЈТЕ: Мирко Алвировић о шалама на свој рачун

Било је, признаје, времена и за љубав. Те исте године упознао је Тању.

– Пошто у „Студењаку” нисмо имали грамофоне и музичке уређаје, правили смо журке по собама: ја сам певао, а остали су плесали. Тања у почетку није баш била расположена за мене, за њу сам био мангуп. Очигледно да је за све у животу требало добро да се потрудим. Трудио сам се и око ње. И врло брзо се оженио. Још сам био студент. Слика с нашег венчања објављена је у „Политици Експрес”. И данас је чувам. Онда сам отишао у војску. Када сам се вратио, родио нам се први син, Момир, после пет година и Младен – са радошћу се присећа тих догађаја.

Његове патроле до популарних летовалишта незаменљив су извор информација туристима, а Мирко ми прича да шесточлана екипа у два аутомобила путује до дестинације и по неколико дана.

– Веровали или не, за 23 године колико патроле трају, наша екипа се ниједном није окупала у мору! Одмах по повратку у Београд следи монтажа јер емисију емитујемо исте недеље. У нашој редакцији од првог дана важи правило да посао мора да се уради најбоље могуће, да они који нас прате увек добију наш максимум. Често се препричава ситуација у којој смо сниматеља слали 70 км од Београда да би направио један кадар који ће помоћи да кључна ствар у емисији буде јасна – говорио је Мирко.

Алвировић поседује возачку дозволу за све категорије осим за А, као и лиценцу за инструктора вожње, до сада је имао више од тридесет аутомобила у приватном власништву. Дипломирао је књижевност, али и студирао и журналистику, и сертификовани је предавач и испитивач у области унапређења знања из безбедности саобраћаја.

Мирко је тврдио да нема времена за било какав хоби и да га једино релаксирају доласци унука.

ПОСЛЕДЊИ ИНТЕРВЈУ АЛВИРОВИЋА ЗА "НОВОСТИ": Супруга ми је најбољи сувозач

ЖЕЛЕО ДА ПОСТАНЕ ГЛУМАЦ

Мирко се као клинац у основној и средњој школи аматерски бавио глумом, играо Николетину Бурсаћа и још многе друге ликове, чак је освајао и неке награде, певао у хору и, са својим баритоном, први пожелео „добар дан” слушаоцима тек основаног Радио Бихаћа, где је, иначе, похађао учитељску школу. Желео је и био је убеђен да може постати глумац. Тако се 1965. године из родног Дрвара са великим очекивањима запутио у престоницу.

- Чак сам чекао Мију Алксића после једне представе да ми помогне око пријемног. ипак кад је дошао дан да идем на пријемни тадашњи послодавац ми није дозволио. Целу ноћ нисам спавао . Размишљао сам шта да радим. Ујутру сам отишао на посао да бих себи обезбедио егзистенцију - рекао је Алвировић.

НАВАК БИО ЊЕГОВ ПОНОС

Осим неколико часописа и емисије САТ која се емитује на првом програму РТС-а, створио је и НАВАК – Националну возачку академију, прву школу безбедне вожње у Србији.

– То је, пре свега, породична инвестиција и резултат животне жеље да направим нешто што ће остати за сва времена, а у функцији је безбедности у саобраћају. Без помоћи државе, без великих кредита код банака, без свега онога за чиме се данас често посеже у остваривању овако великих циљева, моја породица створила је нешто чиме Србија може да се поноси. Данас у НАВАК долазе људи из целе Европе, а неке велике аутомобилске манифестације су премештене из региона у нашу земљу баш због тога.