KOLIKO vode treba da popijemo u toku dana? Da li da to bude „česmovača“ ili flaširana? Pomalo, ili odjednom u većoj količini? Možemo li da preteramo? Kad nam preti dehidracija? Umesto odgovora, sročenog kao strogo uputstvo kog se valja slepo pridržavati, dr Tomislav Jovanović, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, daje ovakav savet: „Pijte vodu koja vam prija, onoliko koliko i kad vam godi!“

Pravilo koje smo usvojili da, u letnjim mesecima, dnevno popijemo dva do dva i po litra vode, samo je uslovno prihvatljivo, ističe profesor Jovanović u intervjuu za „Novosti“. Zlatno pravilo, kog se zaista treba pridržavati je da količina vode u organizmu ostane konstantna, a ona čini više od dve trećine ukupne telesne mase. Ključ je u ravnoteži: koliko izgubimo, toliko tečnosti moramo i da nadoknadimo. Da bismo znali kad i koliko, priroda nam je podarila dva mehanizma - žeđ i pijenja vode. U mozgu, naime, postoje centri za oba „instrumenta“.


Kako funkcionišu ovi kontrolni sistemi?

- Nepogrešivo, po mehanizmu žeđi i pijenja vode, kojim se najbolje nadoknađuje izgubljena tečnost. Nije dobro, a ni potrebno da nam unos vode bude preokupacija, kad već imamo prirodnu regulaciju. Sa prvim simptomima žeđi, treba popiti vodu, a sportisti i radnici na otvorenom, ili oni čije je radno mesto pored visokih peći, vodu moraju da piju i preventivno, jer je naglo i u većim količinama gube. Znojenjem gube i minerale, pa je za njih najbolja mineralna voda.


Kakvo pravilo važi za sportiste?

- Treneri povlače žedne igrače iz utakmice, jer znaju da neće moći da daju maksimum, zbog oscilacija u krvnom pritisku, koji blago pada usled smanjenja volumena tečnosti u organizmu. Ako sportista popije vodu tek kad je žedan, manjak u njegovom organizmu neće biti nadoknađen barem još pola sata, a za to vreme njihove psihofizičke sposobnosti znatno će opasti. Zato se sportistima daje „rezervna“ čaša vode pre izlaska na teren.


A za one koji vežbaju rekreativno?

- Rekreativci mogu da pijuckaju. Gojazna osoba, naročito, mora da nadoknađuje vodu tokom treninga, da bi sprečila pad tečnosti ispod granice tolerancije. Kod rekreativaca se upravo zbog gubitka vode većeg od pet odsto, dešavaju naprasne smrti. Oni koji znojenjem hoće da izgube telesnu masu, rizikuju i život. Telesnu masu ne treba nipošto smanjivati na štetu vode, nego samo na račun masti. Pre treniga ne treba naglo popiti veliku količinu tečnosti, jer će se samo bućkati u stomaku. Ne treba piti više od pola litra i to oko pola sata pre treninga.


Šta ugrožava naše kontrolne mehanizme?

- Socijalizacijom, kod čoveka su se razvile dodatne potrebe, koje ne proističu iz zahteva fiziologije. Životinju, koja ima te iste mehanizme, na primer, ne možemo da nateramo da pije kad nije žedna. Čovek, s jedne strane, može da prenebregne osećaj žeđi, ali s druge, može da pije kad nije žedan. On svesno učestvuje u regulaciji količine vode u svom organizmu. Često unesemo višak vode, kao oblik društvene aktivnosti. Nijedna životinja ne kaže: „Idemo da popijemo nešto!“ Piće je postalo pratnja komunikaciji. Naročito bi oboleli od visokog krvnog pritiska morali da se suzdrže, jer ne smeju da piju velike količine tečnosti, pogotovu ne za kratko vreme, da ne bi pogoršali svoje stanje.


Da li svi imamo procentualno istu količinu vode u odnosu na svoju težinu?

- Količina je određena životnom dobi - što je osoba starija, vode u njenom telu sve je manje. Razlika postoji i u polu: žene imaju nešto manje vode nego muškarci. U organizmu gojaznijih ljudi procentualno je manje vode nego kod mršavijih. Upravo je zato pokušaj da se znojenjem smanji težina potpuno pogrešan, a ishod može da bude i fatalan! Jer gojazne osobe već imaju manje vode, a ako je znojenjem dodatno smanjuju, mogu brzo da upadnu u dehidrataciju, smrtonosnu, u slučaju da izgube više od pet odsto tečnosti. Zbog manje količine vode u organizmu, gojazna deca teže podnose povišenu telesnu temperaturu. Višak toplote odajemo znojenjem, ali vodu gubimo i na niskim temperaturama - u obliku pare.


Šta ako preteramo s unosom tečnosti?

- Vodu treba piti dok se ne utoli žeđ, a može da se popije i dodatna čaša, preventivno, naročito leti. Voda ne bi trebalo da bude hladnija od 15 stepeni Celzijusovih, niti je valja piti naglo. Kao što dehidratacija može da bude smrtonosna, rizična je i druga krajnost. Postoje „trovanja vodom“, iako je ona potpuno hemijski i bakteriološki ispravna. Ako unesemo previše čiste vode, sa niskim nivoom minerala, imaćemo više vode izvan ćelija nego u njima, pa će voda nekontrolisano prodirati u ćelije, te će one bubreti i prskati. Ako se to dogodi sa vitalnim organima, dolazi do trovanja i ishod je fatalan.


Da li supe, čorbe i čorbasta jela treba uračunati u dnevni unos tečnosti?

- Naravno. Nekada se najveća količina vode unosila upravo hranom, ali i voćem, povrćem iz salata. Jako zaslađena pića, preslatki sokovi, izvlače vodu iz organizma u creva, da bi je razblažili, pa smo još žedniji. Ceđeno voće je dobro, jer unosimo i tečnost i vitamine. Ono sadrži najviše vode i pektinska vlakna, koja pomažu funkciju tankog creva, obezbeđuju bolju peristaltiku i bržu resorpciju popijenog.


BEBE I DECA

DECI i bebama treba češće davati vodu. Najbolja je prokuvana voda. Decu nikako ne treba terati da piju veću količinu odjednom, a mališani stariji od dve, tri godine, mogu da uzimaju bilo koju vodu. Sasvim maloj deci ne treba davati mineralnu vodu, pošto se njeni minerali brzo eliminišu preko bubrega, jer su oni još „nezreli“. Zato se tako malima daje isključivo neslana hrana.


NATRIJUM NE DIŽE PRITISAK

JEDNA od najvećih zabluda je da ne treba unositi visokomineralizovane vode zbog natrijuma. Profesor dr Tomislav Jovanović, kaže, međutim, da je to apsurd. Samo hranom, ako ne dodajemo so, unesemo deset grama natrijum-hlorida.

- Odgovorno tvrdim da nijedna naša mineralna voda, bez obzira na to koliko ima natrijuma, ne deluje hipertenzivno - ističe profesor Jovanović. - Natrijum ne može da opstane sam, već jedino sa drugim elementom da napravi jedinjenje, kao što je slučaj sa hlorom. Natrijum-hlorid povećava količinu cirkulišuće vode u organizmu i zato diže krvni pritisak. Natrijum-hidrokarbonat, međutim, nema hipertenzivni efekat, čak deluje stimulativno na bubrege. Problem je što su vode bogate natrijumom obično gazirane, pa ugljen-dioksid nadima creva, podiže se dijafragma i smeta srcu. Što je voda hladnija, ovaj efekat je veći, jer je gas stabilniji. Ako je toplija, on brže ispari.