DA bi sve ćelije i tkiva u organizmu funkcionisala normalno, neophodno je da se u telu stalno održava određena koncentracija kiseonika. Disanje zadovoljava potrebe organizma za kiseonikom, i izuzetno su retka stanja kada ćelije ne mogu da iskoriste već preuzeti kiseonik iz krvi. Ipak, složeni mehanizam njegovog transporta mogu da poremete bolesti respiratornog sistema i plućne cirkulacije, nedostatak hemoglobina (anemija), srčana slabost, i mnogobrojna druga stanja.

Ukoliko nema dovoljno kiseonika u arterijskoj krvi nastaje hipoksemija, a ukoliko je manjak u ćelijama i tkivima - hipoksija. Ova dva stanja su povezana i međusobno zavisna.

- Organizam preuzima atmosferski kiseonik kroz pluća - kaže asistent dr Vladimir Žugić, pulmolog, načelnik Odeljenja za funkcionalnu dijagnostiku pluća Klinike za pulmologiju Kliničkog centra Srbije. - Disanjem se kiseonik unosi u plućne alveole, odakle slobodno prolazi u plućne krvne sudove, gde se vezuje za hemoglobin u crvenim krvnim zrncima i dalje distribuira cirkulacijom po celom organizmu.

Akutni nedostatak kiseonika u krvi (akutna hipoksemija) nastaje u teškim oboljenjima respiratornog ili kardiovaskularnog sistema koja počinju naglo, kao što su teška upala pluća, teško pogoršanje astme, infarkt miokarda sa akutnom srčanom slabošću. Može da se javi i u stanjima šoka i sepse.

Hronični nedostatak kiseonika u krvi (hronična hipoksemija) najčešće se sreće u sklopu dugotrajnih bolesti kardiovaskularnog i respiratornog sistema (hronična srčana slabost, hronična opstruktivna bolest pluća, plućne fibroze), neuroloških bolesti ili sistemskim bolesti organizma.

- Odgovor organizma na nedostatak kiseonika u krvi je da postojeći kiseonik u organizmu usmeri ka ključnim organima: mozak, srce, jetra, bubrezi, a na račun drugih organa - objašnjava dr Vladimir Žugić. - Zato imamo suženje krvnih sudova u koži i ekstremitetima, što dovodi do blede kože ponekad sa plavičastom nijansom, koja se najbolje vidi na noktima. Kardiovaskularni sistem reaguje sužavanjem krvnih sudova u perifernim organima i ubrzanjem srčanog rada i, kada je to moguće, porastom arterijskog pritiska. Zato oboleli obično imaju ubrzan puls i varijabilni krvni pritisak.

Dugotrajni nedostatak kiseonika u organizmu dovodi u početku do privremenog, a zatim i trajnog oštećenja funkcije ključnih organa, pa se u kliničkoj slici javljaju neurološke smetnje, poremećaj srčanog rada, srčana slabost, poremećaji funkcije jetre i bubrega. Zato i simptomatologija nedostatka kiseonika prvenstveno zavisi od organa ili organskog sistema čija je funkcija oštećena.

Lečenje akutnog nedostatka kiseonika u krvi je hitno medicinsko stanje, zato što organizam ne stigne da se adaptira već navedenim mehanizmima. Pored lečenja osnovne bolesti, neophodna je primena medicinskog kiseonika (100 odsto koncentracije) u visokim protocima, upravo da bi se sprečilo oštećenje vitalnih organa.

Lečenje hroničnog nedostatka kiseonika u krvi podrazumeva drugačiju strategiju. Osnovni princip je lečenje bolesti koja dovodi do tog nedostatka. S obzirom na to da je u pitanju hronični nedostatak kiseonika, kod određenih bolesnika, posle stroge procene potrebe, primenjuje se hronična terapija kiseonikom u kućnim uslovima. To se radi pomoću aparata koji koncentruju atmosferski kiseonik.

OPASNO PREDOZIRANjE

Nekritična, samostalna primena kiseonika, bez stručne procene da li postoji potreba za takvom vrstom terapije, po život je opasna - upozorava dr Vladimir Žugić. - Naime, kiseonik, kada se nekritično primenjuje, može delovati i kao respiratorni otrov. Tačnije, predoziranje kiseonikom kod hroničnih plućnih bolesti može dovesti do depresije centralnog nervnog sistema, blokade disanja, kome i smrtnog ishoda. Zato se apsolutno ne preporučuje samostalna nabavka tih aparata ili boca sa kiseonikom i njihova nekritična primena.