Srbija i Esfigmen zauvek spojeni

Boris SUBAŠIĆ

01. 06. 2018. u 11:13

Reporter “Novosti” u manastiru koji uz Hilandar takođe pripada i našem narodu

Србија и Есфигмен заувек спојени

SVETOGORSKI manastir Esfigmen, čuven po privrženosti izvornom pravoslavlju danas pripada Grčkoj, ali istorijski je i srpska zadužbina. NJegovi ktitori bili su car Dušan, carević Uroš, despot Đurađ, despot Jovan i despotica Angelina Branković. Sa Istoka, zavet pokroviteljstva održavala je i sultanija Mara, Đurđeva kći udata za sultana Murata Drugog, velika dobročiniteljka cele Svete Gore. Sa Zapada, sa pograničnih obala Ugarske, pomoć su slali despoti Brankovići, vladari bez zemlje i njihovi izgnani Srbi, graničari hrišćanske Evrope.

U Esfigmenu i danas ima srpskih monaha, manastir se nalazi na samo četrdesetak minuta šetnje od Hilandara, a put koji ih spaja obeležen je važnim belezima srpske istorije na Atosu. Hilandarski poklonici koji dobijaju dozvolu za jedan dan boravka zato po pravilu obilaze i esfigmence koji su na manastir istakli zastavu s natpisom “pravoslavlje ili smrt”.

Ime Esfigmen u doslovnom prevodu znači “utegnuti”, jer su stari kaluđeri stezali užad oko pasa da bi što manje jeli. Zabeleženo je da je esfigmenske isposnike na brdu Samarija nad manastirom posećivao mladi srpski princ-monah Sava. Zvuči moguće da je buduću hilandarsku luku i plodnu dolinu u kojoj će s ocem podići zadužbinu video upravo sa visokih stena nad morem gde su se podvizavale askete.

U Esfigmenu je u 14. veku iguman bio Sveti Grigorije Palama, hrišćanski filozof i rodonačelnik isihazma, mistične tradicije isposnika koji su u osami i ćutnji u pećinama i na vrhovima brda ponavljali “molitvu srca”. On je bio veliki prijatelj sa susedima hilandarcima, koji su živeli po strogom tipiku Svetog Save, uzora tihovatelja. U crkvicu na litici uz Esfigmen u velikom broju se penju poklonici Rusi i pravoslavni Ukrajinci, jer je ispod hrama pećina isposnica Antonija Pečerskog, “oca monaštva” Kijevske Rusije. Posle povratka iz Esfigmena polovinom 11. veka on je osnovao čuvenu Kijevsko-pečersku lavru.


Krst cara Dušana

Do Esfigmena je iz Hilandara lako stići širokom stazom koja počinje ispred portarnice srpskog manastira i vodi ka luci koju su čuvala tvrđava-skit Hrusija i Milutinov pirg. Uz put, pre kapije spoljnog hilandarskog dvorišta, nalazi se crkvica Blagoveštenja s monaškom kosturnicom, a ispred nje je krst Đorđa Roša, jedinog svetovnjaka sahranjenog u Hilandaru. Tu izuzetnu počasti hilandarci ukazali svom spasiocu, heroju Velikog rata i odbrane Beograda 1915. pod komandom majora Gavrilovića. Posle Drugog svetskog rata, kad je monasima iz Srbije bilo nemoguće da dođu na Svetu Goru, a manastir je ostao bez prihoda, Roš je prvo svojim novcem, a zatim organizovanjem srpske emigracije spasao manastir od gašenja.

Put dalje vodi kaldrmom do kapelice nad čijim ulazom je “fresko-strip” koji opisuje kako se na tom mestu, čudom, iz Srbije na Atos vratila ikona Trojeručice. Po predanju “čudesni obraz” Bogorodice hilandarci su dali caru Dušanu da je ponese u Srbiju, a posle njegove smrti ikona je dospela u Studenicu. Zabrinuti zbog osmanlijskih pustošenja, studenički monasi Trojeručicu u 15. veku stavljaju na samar magareta koje puštaju da ide kod ga noge nose. Nedugo potom hilandarce je usred noći probudio blesak nedaleko od manastira, a kad su izašli da vide o čemu je reč, zatekli su magarence sa ikonom.
Grob Đorđa Rosa

Sledeći beleg na putu ka Esfigmenu je spomen-česma kralja Aleksandra Obrenovića, gde se 1896. sreo sa srpskim monasima i dao im novac kojim su isplatili velike dugove. Tako je poslednji Obrenović sprečio da Srpska carska lavra pređe u grčko vlasništvo. Spasilačku misiju pokušala je da zabrani Turska, pod čijom se vlašću Sveta Gora još nalazila, ali Aleksandar i oficiri u njegovoj pratnji (među njima i budući vojvoda Živojin Mišić) se nisu uplašili. Iznajmili su barku, obukli svečane uniforme, opasali sablje i doplovili na Svetu Goru kao prva misija obnovljene države Srbije.

Tu počinje aleja visokih čempresa koja se završava krstom i maslinom, obleležjima mesta gde se sa svetogorcima sastao 1345. car Dušan. Atos se tad nalazio u njegovom carstvu, a srpski vladar je, prvi u istoriji monaške republike, uveo godišnje finansiranje manastira iz državnih prihoda. Najveće donacije dobili su Hilandar i Esfigmen, čiji su monasi ponudili ktitorstvo Dušanu, što je on prihvatio, a to pravo i obavezu preneo je i na sina Uroša. Pedesetak metara od ovog obeležja dolazi se do jasno označene raskrsnice na kojoj se put za Esfigmen odvaja udesno i između zelenih padina Samarije i lepih esfigmenskih vinograda vodi do starog romejskog i srpskog manastira.

Česma kralja Aleksandra Obrenovića


PORTRET BRANKOVIĆA

Cepanje i propast srpskog carstva posle Dušanove smrti i smanjivanje Vizantije praktično na sam Carigrad osiromašio je svetogorske manastire, a naročito Esfigmen koji je stešnjen na uzani polumesec plodnog tla između brda i mora. Esfigmenci se s molbom za pomoć obraćaju despotu Đurđu Brankoviću, nudeći mu ktitorstvo koje on prihvata i daje manastiru velike posede i prihode u srebru. NJegovu darovnu povelju s predstavom cele porodice Brankovića esfigmenci i čuvaju vekovima kao najveću dragocenost.

Srpski poklonici na stazi ka isposnicama Esfigmena



Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (3)

Милош

01.06.2018. 18:33

Дивно наше Православље! Дивна наша историја!

Миро Марковић

01.06.2018. 18:59

Хвала Борису на одлично написаној репортажи као и нашим "Новостима", које су је штампале. Благо онима, који се одлуче да тамо оду и виде та света места. Није то лако, јер добијати све дозволе и путовање су веома сложени. Али, кад се нешто жарко пожели, све може да се оствари.